Након прочитаног зачала Светог Јеванђеља по Матеју епископ се обратио окупњеном верном народу:

„Браћо и сестре и драга децо Божија данас смо ушли у велику и страдалну недељу. Од данашњега дана почину света страдања Господа нашега Исуса Христа и описујући у Синаксару данашњи дан Црква истиче два примера који нам на почетку ове страдалне недеље могу бити велика поука. То су примери Јосифа, како га и назива красног Јосифа, кога су браћа продала трговцима и други пример о смокви. Јосифа су браћа предала трговцима и он је у ствари праобраз Господа нашега Исуса Христа у његовом страдању. Јосиф је од рођене браће страдао из зависти, јер завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за двадесет сребреника. Јосиф је био омиљено дете код родитеља јер је био ревносно и послушно дете. Од своје младости је показива труд и правилно бирао у чему се труди. По Божијем промислу постао је велики, постао је славан, постао је господар једног дела Мисира. Као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њихове породице од смртне глади. Тада је настала велика глад, пошто седам година ништа родило није. Тако је он буквално испунио речи Христове „ко тебе каменом ти њега хлебом“, истина иако ове речи у то време нису биле јављене свету. Јосиф је могао као господар да се освети својој браћи, јер ропоство није ни мало лако, али је Јосиф од детињства показивао љубав према Богу, према ближњима и наравно да је показивао љубав и према својим родитељима и браћи. Управо тај долазак Јосифовог оца са синовима и њиховим породицама одредио цео даљи ток Израиљске историје. Тачније не Јосиф већ Бог, јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Ако хоћемо да се сачувамо од беда и невоља треба да се трудимо да будемо праведни, колико је то могуће нама грешним људима, а могуће је јер Господ нама није задавао ништа да чинимо што Он већ није на себи понео. Потомци оне исте браће који су Јосифа хтели да униште припремили су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке, а један од тих је био и апостол Јуда који је издао и продао Христа. Јосиф је продат за двадесте сребрника, а Јуда је Христа продао за тридесет сребрника. Браћо и сестре заиста је велика сличност и због те сличности црква данас помиње судбу Јосифову, да покаже свима нама како је отров зависти опасан и дуготрајан. Када човек има зависти у себи он то нема за дан два већ он то годинама носи у себи, а завист је велика болест. Човек завиди другоме јер је тај други бољи од њега а он то неће да призна. Он почиње одмах из те зависти да мрзи, да ствара свађу, да ствара поделу, да из зависти не може да поднесе другога, односно бољега поред себе. Наше хришаћанско учење јесте да свакога сматрамо бољим од себе, а не себе да сматрамо бољих од других. Тај отров се преноси са отаца на синове кроз сва поколења и до дана данашњега, тачније од Јосифа до Христа и од Христа до дана данашњега. Нису помогле ни све милости Божије према том народу Израиљском кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије које је Бог слао народу да се покају за грехе своје. Да се промене, да се исправе, да се очисте. Сва викања пророка у старом завету угушена су крвљу. Ако читамо Стари Завет видећемо. Оци су убијали једне пророке, како рече један црквени песник, а синови су им подизали споменике. Завист се калеми као што се и грех калеми, као што се и злоба калеми, и тако не умире него расте нажалост. Тако се калеми када човек не може да сагледа себе, већ стално гледа другога и стално му је други крив. Није нам крив дуги већ смо сами себи криви. Када би себе изменили, када би себе променили и када би признали себи себе како би нам све другачије било у животу. Све би нам било другачије у друштву, у цркви, у држави, у породици. Из овога можемо видети колико је завист болест. Зато нека други говоре о нама, јер други нас много лакше процењују него ми сами себе, јер када сами себе оцењујемо онда заборављамо слабости своје које трпамо иза, а истичемо нешто своје. Моје и твоје није ништа већ само грех. Ако нешто поседујемо то је дар Божији, али поготово ако умемо да разликујемо шта су то дарови Божији. Ми смо сви обдарени даровима Божијим мање или више, а Бог зна зашто је дао некоме мање некоме више јер Бог боље познаје нас него ми сами. Бог зна колико ми можемо да носимо. Дарови нам нису дати само за нас, већ су нам дати да умножавамо. А живот је највећи дар. Када умножимо дарове да можемо да делимо, а не да дар затворим у себе и да ми тај дар служи на гордост, на сујету, на обману. Браћо и сестре Христос се предао за нас, страдао ради нас и ради наших грехова. Погледајте колика је то љубав Божија. Уместо да заблагодари народ Богу што је дошао у свет да спасе свет, што је себе предао за нас, а народ је продао Христа распео је Христа. И то је завист, нису могли да поднесу да испред себе имају бољега од себе. Зато су хтели да га уклоне, али нису га уклонили, већ је страдање Христово послужило за наше спасење. Јосиф је хранио браћу и породице њихове овоземљаском пшеницом, а Христос нас храни хлебом небеским. Храни нас својим живоносним Телом, а то је Свето Причешће. То је наша храна за вечност, храна за бесмртност, јер Бог није нас створио за смртност већ за бесмртност. Поред страдања праведног Јосифа данас црква износи и други пример а то је прича о смокви. Јеванђелисти Марко и Матеј говоре како је Господ одмах после казивања о палминим гранчицама ,које смо пре два дана носили, каже Господ огладне, и тиме показује да је Он човек, али да није само човек нити само Бог, већ и Бог и човек. И као Богочовек осећа и Он све што и ми осећамо па и глад, јер је имао и човечанску и Божанску природу. И дошавши до смокве не нашавши плод већ само лишће рече „да никада више на теби не буде рода, и одмах усахну смоква“. Из овог примера можемо извући поуку да све у овом свету има своје назначење. Назначење смокве је да рађа смокве, да би други убирали смокве и хранили се. Човек има назначење да ради на своме спасењу, да се спасава, када се сваки од нас труди за спасење онда он спасава и друге. Када се један човек моли за себе он се моли у ствари и за друге. Да ли може човек који има зависти у себи да се моли за друге? Да ли може да чини добро? Не може. Зато треба да се ослобађамо себе, тог унутрашњег гордог, сујетног човека. Заиста смоква по учењу Светих отаца претставља јеврејску синагогу, ондашњу јудејску, у којој Господ није нашао плода, већ само сенку закона, како кажу Свети оци, а због тога им је одузео и ту сенку. Можемо се запитати шта је дрво било криво да оно буде кажњено? Свети Исидор Пелусоут каже то је било дрво непослушања чије су листове употребљавали наши први родитељи Адам и Ева када су одбили послушност Богу, и када су били лишени гледања Бога, разговора са Богом, сусрета са Богом. Када су се лишили тога тек тада су се видели наги, јер грех човека онаготује. Они су управо те листове палми кидали и сакривали своју голотињу, тек тада су видели да су се осрамотили. И ми докле год не сагледамо грех, докле га не видимо, док нисмо свесни греха, нећемо бити свесни ни својих поступака, нећемо ни желети да се исправимо и да се покајемо. Разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа задовосљство, а ми ни грех не можемо да учинимо докле га не заволимо. Грех пружа задовољство, греховна наслада, а затим долази пропаст. Затим долази горчина савести када се савест пробуди па када изнесе све оно што смо трпали и затрпавали да савест нас опомиње. Зато чувајмо послушност према Богу, према Цркви, према Јеванђељу. Чувајмо себе да не будемо непослушни већ да будемо послушни. шта је Христос рекао када је дошла његова мајка са ученицима, рекао је „моја мајка и моја браћа су они који слушају реч моју и држе је“. Нека би Господ нам дао да ми слушамо реч Божију и не само да слушамо већ и да примимо у себе и да је испуњавамо те речи Божије, а у томе ће нам помоћи и помаже нам овај пост Васкршњи, а посебно ће нам помоћи ова страдална недеља која по свом значају и строгости је издвојена од оних шест недеља Васкршњег поста. Она ће нам помоћи, али под условом да ми од данас почнемо да размишљамо сву ту драму и да преживљавамо драму која се догодила у току ове недеље, у току страдања Господњег. Зато молимо се Господу и ову недељу посветимо себи више, размишљању о себи. Не о себи да размишљамо као о добром човеку и да смо ово или оно, већ да размишљамо како је Господ страдао,а страдао је из љубави према роду људскоме, јер Господ хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине. Имајмо љубави према Богу па ћемо онда имати љубави и према другима, и не само према другима већ и према непријатељима. Господ и непријатеље воли као и пријатеље, Господ једнако воли и праведнике и грешнике. Учимо се на примеру Господа Исуса Христа, на примеру наших светитеља и угодника Божијих. Учимо се на примеру Јеванђеља и нека нам Јеванђеље буде огледало да се огледамо. Као што у огледалу видимо имамо ли прљавштине на лицу тако кад се кроз Јеванђеље огледамо ми себе видимо изнутра имамо ли у себи чистоте или је у нама прљавштина.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Немања Стојковић