Чтецирали су господа Александар Радовановић, Петар Недељковић и Никола Марковић чтечеви овог светог храма.

За певницом су појали ученици крагујевачке богословије „Свети Јован Златоусти" који су својим умилним гласовима улепшали Литургијско сабрање.

Литургији је молитвено присуствовала високопреподобна монахиња Анастасија игуманија манастира Дивостин.

Сабрани народ у радости је дочекао свог Архипастира. Оно што веома радује јесте чињеница да је на Литургији присуствовао велики број деце парохије шумаричке, која су приступила Светој Чаши.

У својој богонадахнутој беседи Епископ Јован је поучио сабрани народ следећим речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, драга децо Божија, радујем се да смо се данас овде сабрали, у овоме светоме храму, да се Богу помолимо. Да служимо Божанствену Литургију и да прославимо данашњи празник Васкрсења Лазаревог. Чули смо ову данашњу причу јеванђелску која је о томе како се Лазар упокојио. О томе колико су биле тужне његове сестре и сродници и о томе на који начин га је Господ подиигао из смрти. О томе да је Господ имао посебан однос према Лазару и његовим сестрама. То све видимо како је то људско, како је то човечанско, како је то осећајно и ова јеванђелска прича уствари је толико слојевита, богата и толико потресна д можемо да издвојимо више момената о којима бисмо онда могли, не само да разговарамо, не у које бисмо могли и да се удубљујемо у смосао и у поруку и да кроз њих откривамо смисао своје вере православне. Смисао Јееванђеља Христовог, али и смисао нашег постојања. Господ наш Исус Христос и на овај данашњи дан потврђује да је Он заиста истински Син Божији и да је Он Васкрсење. Да је Он Васкрситељ. Да је ОН Дародавац вечног и непролазног живота. То све можемо заиста да видимо из овог данашњег Јеванђеља и то управо данашњеЈеванђеље и потврђује. Господ је потресен тајном смрти Свога пријатеља. Заплакао је као што и ми заплачемо за онима које волимо, а растајемо се са њима. И молећи се у исто време Оцу Своме Небескоме. Спаситељ је уствари припремио за Васкрсење Лазарево, да васкрсне Лазара, који је био како смо чули, четири дана у гробу. Пазите, четири дана у гробу! Након што су скинули камен са гроба, како нам каже данашње Јеванђеље, Господ позива Лазара да изађе напоље. Ко то може тако? То може само Онај у Чијој су руци и живот и смрт, само онај који је победио смрт. Онај који је Господар и живота и смрти, и зато је он могао Једини да васкрсне човека који је већ почео да се распада. Лазар, као живи сведок Живога Бога Васкрситеља, он је остао до данашњега дана сведок управо да је Господ дародавац, не само пролазнога, него и вечнога живота. Годпод је, како бих рекао, предуказао тајну Васкрсења, управо Лазаревим и посведочио Лазаревим да је човек биће које је створено за вечни непролазни живот. Да је створен за бесмртност. Овим је Господ казао да су све глади људске, уствари глади за бесмртност, глад за вечним животом и да нико не може нахранити човека сем Њега Који је Пут, Истина и Живот. Који је Живот, Који је јуче и данас и вавек Исти Господ наш Исус Христос, диван у светом четвордневном Лазаруи његовом васкрсењу. Овде бих указао на два момента из данашњег Јеванђеља која би требало да имамо на уму и која има нераскидиву везу управо са нашим животима и који могу бити смерница у овоме свету нашим животима. Овај свет је у искушењима и то је мало рећи. Ово је свет у коме силе таме, силе зала хоће, а мисле и да могу да надвладају силу љубави Божије, силу управо живота. Силе које хоће да кажу за ццрно да је бело. И хтели би ти моћници овога сета Истину дазамене лажју, а лаж да прогласе за истину. Зар то не слушамо сваки дан и читамо сваки дан о томе?! У свету у коме многе мрачне силе хоће да буду бог уместо Бога, а од нас хоће да се клањамо, не Правом, Истинитом Богу, већ да се клањамо лажноме богу. И да славимо још лажнога бога, да се одрекнемо Христа. Његовог Крста и Његовог Јеванђеља. Данас живимо у времену у коме је све обезвређено, у коме су вредности замењене живимо у времену где нема ни реда ни поретка. Живимо у времену где се не зна где је коме место и ко коме треба да служи и ко ком треба да буде пример. Господ наш Исус Христос и Његово Јеванђеље су једина мера, једино мерило, једини параметар и једина смерница у нашим животима. Немамо ли Јеванђеље као меру, немамо ли Христа као меру, немамо ли Цркву у којој се и кроз коју се спасавамо као меру, ми немамо мере у овом животу. Онда живимо без мере, браћо и сестре. Дакле то је једини наш могућ темељ. Христос, Јеванђеље и Црква. Када то поштујемо, онда све остало дође на одговарајуће место. Али ето ми људи брзоплети хоћемо све да замени. Нећемо да тражимо оно место које нам је Господ одредио, већ хоћемо ми да одредимо место. Чули смо из данашњег Јеванђеља како је Марта приликом сусрета са Господом на оном извору изговорила једну веома важну реченицу, н коју треба не самода се сећамо, већ треба да нам на буде садржај нашега живота. А шта је она рекла? Господе да си Ти био овде, мој брат не би умро. Да браћо и сестре, ако је Господ стално присутан у нама, без обзира на све у нашем животу, или преласка у једног облика у друге облике, тамо где је Господ, тамо нема смрти. Јер је Он рекао за Себе да је Он Васкрсење и Живот. Још је рекао да Онај који верује у Њега, ако и умре, живеће. Видите шта нам вера значи! Видите, да вера није само за овај свет, већ да је и за онај вечни, бесмртни свет, свет у коме нема умирања. Свет у коме нема лажи, свет у коме нема подметања. Тамо где постоји жива и делотворна вера у Христа, ту нема смрти. Христос је рекао Марти „зар не верујеш кад кажем да ће твој брат Васкрснути“, она одговара „да Господе, знам да ће васкрснути, али о Свеопштем Васкрсењу, акда сви буду васкрсли. А шта јој Господ каже „ О, Марта, па Ја сам Васкрсење и Живот! Ја сам и Садашњост и Вечност. Ко у Мене верује неће окусити смрти вавек!“ заправо у овим речима Марте можемо да видимо да смо ми у ствари сви Марта и Марија. Марта се бринула да покаже ону људску особину, што је апсолутно хришћанско, док је Марија слушала речи Христове. И на онај Мартин прекор, Он јој одговара да је њено дело добро, али да је Марија бољи део изабрала, који јој се неће одузети, и то да слуша Господа. Да буде послуша, јер од слушања зависи наш живот, не само овде на земљи, него живот и у вечности. Од нашег слушања Христа, Јеванђеља и Цркве зависи наш живот у вечности, да лићемо живети са Богом или ван Бога, а то је пакао уствари. Ако је човек без Бога, он живи пакао још овде на земљи. Мисли да све може, да све зна, има моћ, има силу, има власт, све може, али без Бога не може да учини ниједно добро. Али ако и учини не треба да приписује себи, не треба да објављује, јер ће нам Бог то све узвратити вечним животом, узвратиће нам Царством Небеским. И што је најважније, Васкрснуће нас. Ми смо сви грешни, имао греха у себи, али нам треба Васкрситељ, треба нам Господ наш Исус Христос, да нас васкрсне, али треба и наша вера у Христа, да је он Васкрсење и Живот. Тамо где постоји вера тамо код човека нема себичности, нема саможивости. Када верујемо у некога, када некога волимо, нда се трудимо да га не повредимо, онда ћемо се бојати да не повредимо онога кога волимо. А ко нас може више волети од Бога. Воле нас браћа, сестре, родитељи, али нико нас не може волети као Господ наш Исус Христос. Сви смо ми Марта и Марја, само да видимо шта випе волимо, шта нас више везује. Сви смо ми разбојници, само да видимо да ли смо онај са леве или са десне стране, јер се само један спасао. Треба сталнода говоримо „Сети ме се Господе када дођеш у Царство Своје“. И ми ћемо чути слатке речи „данас ћеш бити са Мном у Рају“. И заиста када човек има Христа у себи, он има Рај у себи, јер види само добро, нема ништа у себи од онога што води паклу. Сви смо ми спасени, јер смо искупљени Крвљу Христовом, али то треба да учинимо реалношћу нашега живота, да живимо вером, а не знањем, вером усељавамо Бога у себе. Зато верујмо у Христа, верујмо у Васкрсење Његово. Али ако верујемо у Васкрсење Његово, онда верујемо и у наше васкрсење, а тада започињемо да живимо другачијим животом. Онда наш живот пролази као река, река која када надође носи све пред собом, излива се из корита, и таласи овога света носе нас. Али ми крштени немамо разлога да очајавамо, јер верујемо да је наш Искупитељ жив, да је наш Васкрситељ Жив. Али опет понављам, потребна је вера. Нека је срећан и благословен данашњи дан!

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Литургијског сабрања Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован надгледао је радове на фрескопису и дао је даље смернице иконописцима господину Миљану и госпоспођи Екатарини Милетић. Такође надлежни свештеник протојереј Срђан П. Тешић упутио је Епископа у будуће планове и радове који ће се уз очински благослов Епископа радити у даљем периоду.

Потом је уследило фотографисање у порти храма верног народа парохије шумаричке са својим архипастиром и духовним оцем Епископом шумадијским Г. Јованом.

За све сабране припремљено је пригодно послужење у порти храма.

Александар Радовановић, апсолвент теологије