Епископ Јован је верне поучио беседом о покајању:

„Браћо и сестре и драга децо Божија,

И Богу је мило и Богу је драго када нас Он који је невидљиви, али свуда присутан види да долазимо у наше храмове да се Богу молимо, да долазимо на Божанствену Литургију како би се на Њој причешћивали Светим Телом и Крвљу Господа Нашега Исуса Христа. Бог се радује браћо и сестре када се ми сабирамо у Тело Христово а то је Његова Црква, а и овај храм симболише Тело Христово и Бог се радује када се ми искрено молимо, када се исповедамо, када се кајемо, када се поправљамо, када се исправљамо, када се трудимо да се ослободимо од разних наших навика било које врсте и заиста се Бог радује. И Бог се радује браћо и сестре када ми постимо и када се молимо јер пост и молитва иду заједно, једно без другога није на свом месту. И ми се налазимо драги моји у једном благословеном периоду овог Васкршњег поста, а пост нам је дат као благослов. Пост нам је дат као од Бога дар да ми постом и молитвом чистимо и душу и тело. И заиста браћо и сестре нама треба та, како спољашња чистота, тако нам још више треба та унутрашња чистота јер ми, када на пример испрљамо руке, лице, одело, ми узимамо средства да се очистимо, јел тако, и то су спољашња средства, али да би очистили душу, да би очистили срце, да би очистили ум, е ту нам требају духовна средства, а то је пост, то је молитва, то је бдење, то је жртва, то је смирење, то је борба, јер ако не водимо борбу са собом и у себи никада нећемо изаћи као победници браћо и сестре, никад.
Е та унутрашња борба браћо и сестре, да би добили боље речено снагу да водимо ту унутрашњу борбу у себи, потребна нам је исповест што споменух, а на првом месту потребно нам је Свето Причешће, јер ми кроз Свету Тајну Причешћа као и све друге Свете Тајне, али посебно кроз Свету Тајну Причешћа ми добијамо браћо и сестре и децо драга ту духовну енергију, добијамо моћ Божију, добијамо снагу Божију да се боримо против зла у себи, онда ћемо се борити и против зла у свету. И онда заиста с правом Свети Оци кажу да је Причешће лек за бесмртност или како још неки Свети Оци кажу за Причешће да је Причешће трансфузија. Шта дајемо оболелом човеку, искрвављеном човеку, па дајемо му крв, а зашто, да га обновимо. Е кад је то са телесним здрављем шта да кажемо са нашим духовним здрављем, а то духовно здравље се лечи Јеванђелским животом. Духовно здравље се лечи испуњавањем заповести Божије, духовно здравље се снажи Јеванђелским животом браћо и сестре.

Дакле, треба нам покајање, а ово је период поста који нас подстиче да се покајемо. Онај који правилно пости и правилно се моли њему само по себи долази покајање јер он кроз пост и молитву сагледава себе изнутра и онда он заиста жели да се покаје, а човеку треба покајање, нема човека без греха, сви смо грешни браћо и сестре али покајање није као нека ствар која се састоји од једног сата, од једног дана, покајање је процес који траје целога свога живота нашег на земљи. Зашто, па зато што стално грешимо, зато што Господ у Јевањђељу каже не може човек живети ни један дан а да се не огреши па према томе нама треба покајање. Дакле браћо и сестре шта је покајање, много дефиниција можемо да наведемо али покајање је браћо и сестре бунт човеков против себе, јер све док човек како каже Свети Макарије Велики не сиђе у своје срце и тамо не поведе рат са нечастивим силама такав ће човек увек да води рат са другим људима, увек ће он, други ми сметају, други ме прогоне, други ме муче, други ме не схватају, човече схвати ти Бога и живи по Богу па ће тебе схватити и други. Али немој своје недостатке трпати, да тако кажем, на другог, немој се изговарати, нисам добар зато што ме други ометају да будем добар, а ти који тако мисле да их други ометају они браћо и сестре живе по свом начину живота а не по начину Јеванђеља, не по начину Цркве браћо и сестре. Дакле, понављам и себи и вама, покајање је бунт, да се побуним што нисам бољи. И заиста браћо и сестре у томе нам помаже, овај пост и ове молитве и овај период, као што рекох, да преиспитамо себе, да уђемо у себе, али оно истински да уђемо у себе и да истински сагледамо себе али да признамо себи, не да тражимо олакшање „Е па ја сам то урадио, то згрешио због тога и тога“, е то није хришћанско браћо и сестре.

Дакле, докле год човек живи браћо и сестре као што рекох њему треба покајање, докле год живи човек. Али је опасно кад човек живи у својој самообмани да су сви непријатељи његови ван њега, ово што малопре рекох, да тражимо увек непријатеља у другоме и док све мислимо да су наши непријатељи ван њега, ван мене, тебе, свеједно је браћо и сестре, онда ми не обраћамо пажњу на себе али кад једног дана нам се отворе очи а то ће једног дана бити, боље пре него касније, кад нам се отворе очи и када видимо управо те наше унутрашње непријатеље онда нећемо ратовати са онима спољашњима, њих ћемо оставити, него ћу заратити са својим унутрашњим непријатељем, а то је заратићу са собом, заратићу са својом гордошћу, са својом сујетом, са својим лажним животом, заратићу са својим неискреним и непоштеним животом и када заратимо управо у себи са овима што рекох видећемо браћо и сестре да у ствари човек и нема неке непријатеље спољашње или још можда боље речено човек има онолико спољашњих непријатеља колико има унутрашњих, колико је себе дао и подлегао искушењима у своме животу. Дакле браћо и сестре покајање то је радовање како каже наш народ, верујте ми нисам ни у једном народу чуо ту лепу реч покајање-радовање, па зашто да се не радујемо кад се покајемо, јер покајање је равно Васкрсењу. Истина, није се лако покајати, а покајати се не можемо док се не одрекнемо себе, свога ега, онога свога које мислимо „ја све знам“, док год тај свој его гајимо у себи не можемо да видимо искрено ни лице Божије ни лице другога човека браћо и сестре. Тако да је покајање у ствари почетак свих почетака, хоћеш да се спасеш-покај се, не кајеш се, не признајеш-грех, ти се нећеш спасити. А човек све док не призна свој пад, а сваки грех је тај духовни пад браћо и сестре, док човек не призна свој пад он неће ни устати, јер мисли „ја нисам пао“. Али једног дана кад будемо пали па се, што би рекао наш народ, разбили скроз, кад почнемо да крваримо од бола што нисам се покајао, што нисам живео боље, што нисам живео хришћанскије, што нисам имао више смирења, што нисам имао више вере, што нисам имао више љубави, е кад тада будемо крварили онда ће нам бити касно, зато браћо и сестре треба да схватимо да покајање је још и стид, како стид, па да се стидим пред оним који је чист. Али да би човек схватио ко је чист он треба заиста да живи Јеванђељским животом, да има то просвећење одозго, стид нам треба, јер наш народ лепо каже: „Ко се Бога не боји и људи не стиди, он ради све, он прича шта хоће, ради шта хоће и тако даље“. Тако да сад се овог тренутка сетих блажене успомене Патријарха Павла који нам је често говорио, каже: „Ако не можемо да се покајемо, немамо снаге, бар да молимо Бога да имамо стида“, јер човек кад има стид, неће браћо и сестре пред другим да чини оно што не треба, неће јер се стиди. И данас смо чули из ових прочитаних паримија овде где премудри Соломон каже: „Ко чува уста своја тај чува и језик свој“. Е и ово је период, требало би да буде период да мало затворимо уста своја да не говоримо све, да мало, што би моји студеничани рекли „препнемо језик за зубе“, да језиком не говоримо оно што не треба да говоримо. И уста и језик и све друге што имамо то су дарови Божији али је страшно када ми те дарове Божије злоупотребљавамо, не служе нам дарови за оно за шта су намењени, језик и уста су намењена да човек хвали Бога, да се човек моли Богу, да човек каже о другоме добро а не да се упиремо што ћемо више казати на другога веће зло, а зашто то људи раде, зато што се боје сами себе, да их други не препознају а мисле да ће моћи да обмањују друге када се представљају другачијим него што јесу и када управо осуђују друге.

Браћо и сестре и драга децо баш се данас радујем што вас видим пуно у храму, као што рекох на почетку, ми се налазимо, ево за неки дан ћемо прославити два велика празника, празника Васкрсење Лазарево које је уствари праслика Васкрсења Христовог, ми ћемо за неки дан прославити празник Цвети и улазак Христов у Јерусалим, ајмо мало да размислимо о тим празницима, да ли можемо, да ли имамо те духовности у себи да схватимо поруку ова два празника, то јест ви се сећате из читања Светог Писма када је Христос ушао у Јерусалим деца су поздрављала Христа „Благословен који долази у име Господње осана на висини“ и други су поздрављали али нажалост многи они други нису то поздрављали Христа него шта су викали „распни га, распни“, е то је заиста наша мера да тако кажем, да проверимо себе на којој смо ми страни, да ли на оној дечијој незлобивој, безгрешној деци која како каже пророк Исаија: „Из уста деце начинио си себи хвалу“, да ли смо на тој страни који поздрављамо долазак Христов јер долазак Христов значи наше спасење или на овој другој страни да ли вичемо „распни га, распни“. Можда ће неко рећи ја никад нисам „рекао распни га, распни“, е али треба да поставимо питање нису само разапели Христа они који су га прикивали на крсту браћо и сестре него и они који су језиком својим осуђивали Христа. И ми када упорно грешимо, када не схватимо своје грехове, када чинимо зло или према Богу или према човеку уствари ми распињемо Христа, ми својим делима распињемо Христа односно неделима.

Зато нека би Господ дао да бар ових десетак дана који су нам остали до великог и сверадосног празника Васкрсења Христовога да нам Господ помогне, да нам да снаге и моћи да још више и више ове дане проводимо у посту и молитви, у љубави, у жртви, нема љубави без жртве, нема спасења без жртве браћо и сестре, нема спасења без подвига, нема спасења без одрицања, да се одрекнем себе грешнога и да тако очишћени колико-толико, припремљени постом и молитвом дочекамо и да се поклонимо Христовом васкрсењу.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У току Свете Литургије велики број верника и деце, ученика ОШ „Милош Обреновић“ из Аранђеловца је приступио Светој Чаши. По Светој Литургији у сали парохијског дома храма Светог архангела Гаврила је реферат на тему „Исповест као дело пастирске састрадалне љубави“ прочитао јереј Ненад Мијатовић. Након читања реферата повео се леп и угодан разговор о овој веома интересантној и пригодној теми за овај период поста.

јереј Немања Искић