Литургијом Пређеосвећених Дарова началствовао је Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење: протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, архијерејског намесника рачанског, јеромонаха Серафима (Ракановића), протојереја Велибора Јовановића, протонамесника Горана Живковића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Марка Арсенића.

За певницом су појали „Србски православни појци“.

По Причешћу свештенослужитеља Преосвећени епископ Господин Јован произнео је своју архипастирску беседу рекавши:

“Помаже вам Бог браћо и сестре. Најпре да изразим радост што вас драга децо, драги ученици видим данас у овоме броју у овоме Светоме храму, то је моја велика радост. Надам се децо моја да ће те ви бити бољи људи, бољи хришћани него ми одрасли. У исто време да искажем једну своју тугу као епископ, као владика што данас у овоме храму не видим народа, па се питам шта то ја радим као епископ, па се питам шта раде ови свештеници овде када немају бар десет пријатеља у својој парохији, па да кажу: вас десет дођите у Цркву, данас би био много већи број. Нека Бог суди свакоме. Молим вас драги моји долазите у Цркви, долазите да се Богу молите да својим доласком, својим молитвама умилостивите Бога Живога, јер нама треба милост Божија. Долазите да се Причешћујете, да се исповедате, да се сједињујете са Богом кроз Свето Причешће. Долазите увек драги моји и молим вас пренесите вашима у домовима да треба да дођу. Није довољно што вас ја као епископ или свештеник позивам, ако ја не уложим љубави.

Долазите увек, понављам, а поготову, драги моји у време овог Великог васкршњег поста. Ево ми се налазимо на крају треће недеље васкршњега поста. Другим речима ми се налазимо у средини васкршњег поста, али у тај број недеља не улази Велика недеља, она је с правом названа велика по свом смислу, по свом значају, по свему ономе што се догодило и која се драма догодила у људском роду када је неблагодарни род људски не само што није желео, него није ни хтео да узврати на љубав Божију коју је Он показао према нама. Зато је Велика недеља изнад свих ових недеља. Зато вас молим да дођете да се подсетимо на љубав Божију, на жтрву Божију, на оно што је Господ учинио за нас и за наше спасење. Он је браћо и сестре, као што ви то знате боље од мене Себе принео на Крсту, распео Себе и тиме уствари распео наше грехе и никада и ни учему нас Господ Христос није заволео, као што нас је заволео кроз ту Своју жртву. Зато треба да се сећамо крсне жтрве и те љубави Божије и да се сећамо оних речи Светог апостола Павла који каже хришћанима: „Пазите добро како живите, јер сте скупо плаћени, крвљу Господа нашега Исуса Хрита.“ (1Кор 6,16) Понављам, ми се налазиомо у периоду васкршњег поста, једном предивном духовном периоду који нас стално подстиче на промену, на истину, који нас стално подстиче да завиримо мало у себе, да погледамо мало у себе и из себе. Да просто ако никада друго, а оно у овим посним данима увече кад треба да легнемо да размислимо у чему нам је прошао дан. Да ли сам постио онако како нас Црква учи, онако како нас уче Свети оци или постим по свом нахођењу. Чим радимо у Цркви по свом нахођењу ми онда не припадамо Цркви, јер не слушамо Цркву, зато што слушамо себе. Заиста можемо поставити питање браћо и сестре и драга децо Божија да ли је пост нама потребан и зашто нам је пост потребан? Да ли је то због тога што је неко прописао неки закон? Браћо и сестре и децо драга ми постимо не ради поста, него ми постимо браћо и сестре зато што је пост устројен ради нашега спасења, ради нашега очишћења. Пост уводи човека у очишћење, односно пост у уздржавање. Да се уздржавамо од ружних мисли, да се уздржавамо од ружних речи, да се уздржавамо, браћо и сестре, од недела. Неко ће рећи: немам неке ружне мисли, немам неке речи! Човече зашто о себи толико високо мислиш? Човек не може како каже Свето Писмо ни проживети један дан, ни један сат на овоме свету, а да не погреши. Ми треба да се чистимо, нама је браћо и сестре дато да се чистимо. Заиста кроз пост, браћо и сестре, желимо да се нама открије како је то рекао један мудар човек: аутентичан, истински, прави човек, а тај истински и прави човек открива се браћо и сестре кроз преображај, открива се кроз промену начина живота, открива се кроз жртву, а и пост је жртва. Није пост само неједење ове мрсне хране. Пост је нешто много дубље, браћо и сестре, јер он како рече један Свети отац: он просто стресе човека, другим речима помаже му да стресе човек са себе, свој его, своју гордост, своју сујету, своју надменост. Да стресе са себе оно што мисли: ја сам изнад овога, изнад ових, а они су испод мене. Докле год тако мислимо не само што нисмо оно што треба да будемо, него браћо и сестре ми нисмо ни врући они Божији људи, прави људи. Ми браћо и сестре управо постом и молитвом чистимо душу, али чистимо и тело. Ми постом и молитвом драги моји стичемо поверење у Бога, то је важно, да стекнемо поверење у Бога да нам Бог верује, а то не можемо без јаке вере и док веру не преточимо у дела. Да стекнемо поверење да можемо се Богу обратити, па да кажемо: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног. Да стекнемо поверење да можемо браћо и сестре разговарати са Богом, а са Богом се разговара управо кроз молитву; зато је речено да је молитва побожан разговор душе човекове са Богом. Ми треба да припремимо своју душу, онда је богочежњива, душа чезне за Богом, да је припремимо, да је ослободимо од себе, да она заиста изађе из нас, из наших оквира телесних, из наших зидова којима често својим неделима обзидамо душу своју, а највише својом немарношћу. Човек немарам, он није прави човек. Он је немара и ништа се не брине за оно зашта је позван да се брине. Ми смо позвани, драги моји, да се спасавамо, али ми се само можемо спасити у Цркви. Не значи ни ја што сам свештеник, ако сам у Цркви, а не живим Црквом, него се служим Црквом, шта ми онда вреди што сам то (свештеник), ништа ми не вреди. Дакле, ми смо позвани да служимо Цркви као Телу Христовом. Служити то је величанствено. Данашња реч- слуга је некако подругљива, а није тако. Слуга се труди да угоди господару своме, јер зна, да ако му угоди да ће га господар наградити. Не можемо рећи: живим како хоћу, драги моји, па очекивати да ми Бог прими неку жртву, а ја жртву нисам ни окусио. Дакле, браћо и сестре, ми постом стичемо то поверење у Бога, јер све што смо духовно чистији то смо ближи Богу. То значи, драги моји, да треба непрестано да се чистимо, да чистимо своје срце, јер се Бог огледа само у чистом срцу. Он је Бог не можемо да га сместимо у прљави сасуд. Не можемо, не смемо, али када очистимо наше срце, онда се у њега усељава Бог, е онда човек постаје ревностан. Све што му је дато да испуни он то чини са љубављу, са благословом, зато је и речено: „Благо онима чистога срца, они ће Бога видети.“ (Мт 5, 8) Дакле, браћо и сестре да се трудимо да чистимо свој ум. Свој ум да сведемо у срце, а поготову када се молимо. Ако ум свој не сведемо у срце, онда ће то бити само речи, а нећемо осетити благодатно дејство, јер језиком само говоримо, а себе смо одстранили да учествујемо целим својим бићем. Ево, браћо и сестре, није лако постити, поготово да постимо онако како учи Црква. Није лако, али кад би све у Цркви било као благослов, онда нам све постаје лако. Када примимо пост као благослов, а не као наредбу онда заиста по благослову живимо, а човек без благослова једноставно не живи. Речено је да хришћанин не сме без благослова ни да умре, а камоли било шта да ради без благослова. У стара времена, ми стари нема нас нажалост овде, знамо да смо као деца свако вече ишли код родитеља по благослов да идемо на спавање, када смо устајали ишли смо опет код оца да тражимо благослов за дан који је пред нама да га заиста употребимо на добро. Ако пост примимо као благослов и са љубављу онда се нећемо оптерећивати што не једемо ону храну коју смо јели јуче, него ћемо себе уздигнути толико високо да нећемо ни приметити тај недостатак мрсне хране зато што се духовно хранимо. Црква која тако мисли увек за свој верни народ, она мисли, браћо и сестре и о души човековој и о телу човековом. Пост, опет кажем: ако постимо како треба, он зна и да нас мало телесно- физички изнури. Шта нам треба, шта треба уморном човеку? Треба му одмор. Црква је установила да на почетку ове треће недеље изнесе Часни Крст Господњи да га ми целивамо, јер у Крсту је сила у Крсту је моћ. Када целивамо Крст да се увек сећамо, браћо и сестре, да целивамо ране Христове, јер како каже пророк Исаија: „Раном Његовом ми се исцелисмо.“ (Ис 53,5) Проливањем Његове Часне Крви ми смо исцељени, ми смо позвани, ми смо призвани. Црква износи Крсти да би браћо и сестре, добили ту моћ од Крста, јер Крст је некада био оруђе срама. Крст до распећа Христовога био је нешто на чему су умирали највећи злочинци. Крсти је био поруга, али гле, чега се Господ дотакне то постаје свето. Ако Крсту приступамо хришћански, еванђелски, црквено и целивамо га са страхом и љубављу, онда ми добијамо силу и моћ, браћо и сестре. Дакле у Крсту је велика моћ, велика сила, али сила истине, а истина је Христос, браћо и сестре. Ништа у свету не може одолети тој истини. Живимо у истини, а не да живимо у лажи, не да живимо у обмани. Људи знају и да слажу и да обману, али јели то на спадење? Није. Најбоље је наш народ рекао за оне који се служе са лажи: „ У лажи су кратке ноге.“ То постане тако видљиво, да смо некога лагали, да смо некога обмањивали, да нисмо вршили своју хришћанску дужност, да нисмо одговорили на позив и призив према Богу и према Цркви, а ми смо сви призвани, е сада питање је да ли то призвање ми оправдавамо својим животом или не. Дакле, браћо и сестре, Црква Христова у половини Свете Четрдесетнице, како називамо Велики васкршњи пост, као што рекох она износи Крст Господњи да целивамо, ради чега? Ради нашег укрепљења, да се укрепимо, ради нашега оснажења, ради нашега подвига. Данас некако непримамо тако лако подвиг. Браћо и сестре, када је подвиг са вером и са љубављу, када волимо Бога ми ћемо волети све оно што је нама Бог рекао да чинимо у своме животу. Ако не волимо, онда нам је све тешко, онда ми је тешко да се помакнем за добро другога, за добро Цркве, већ сам себе претворио у саможивост и да само мислим о свом животу. Треба да мислимо о свом животу, него како, али како каже Јеванђеље: „Ово треба радити, али ни оно не остављати.“ (Мт 23,23) Дакле, браћо и сестре зато се и ова недеља у којој се ми налазимо и кроз ову целу недељу, ко је долазио у Цркву, ми се клањамо Крсту Господњем, клањамо се Његовој љубави, као што рекох, Његовим страдањима, клањамо се да би у смирењу примили благослов Крста, зато се и ова недеља зове Крстопоклона, јер се поклањамо Крсту. Горд човек неће да се поклони, гордом човеку тешко је да послуша, јер је он себе обзидао собом и он само мисли да ли га ти други виде колико је он горд, а не зна шта значи гордост. Браћо и сестре Часни Крст Господњи нам пружа утеху. Шта треба ожалошћеном човеку? Утеха. Шта треба заробљеном човеку? Треба му слобода. Чија слобода? Еванђелска слобода, Божија слобода, а ми људи нажалост најчешће злоупотребљавамо слободу Божију и ми баш преко те слободе највише личимо на Бога, јер је само човеку Бог дао слободу да бира шта хоће. Наравно, моје је и твоје шта ћемо радити, хоћемо ли бити поштени, хоћемо ли радити за своје спасење или нећемо, хоћемо ли одговорити на свој призив, на свој позив? Све је то наша воља и наша слобода, али слобода зна да буде и заробљеништво. Тако је човек, браћо и сестре, највећи заробљеник самога себе, а он управо мисли да му нико није раван. Њему не требају ничији примери, он је сам себи пример, он је сам себи центар, а уствари такав човек је највећи заробљеник. Нас је Бог створио не да будемо заробљеници, али ми кроз грех, кроз недела, кроз нечастан живот, кроз немаран живот ми себе задовољавамо. Зато да тражимо помоћ Божију да нам Бог помогне да се ослободимо тога. Зато је владика Николај увек говорио: „Господе ослободи мене од самога себе.“ Тешко је одрећи се себе, а Господ нам каже: „Ко се не одрекне себе и не узме Крста Господњега не може бити његов ученик, не може ићи.“ (Мт16,24) Бог не тражи да ми носимо Његов Крст који је за цео род људски, али нам тражи, браћо и сестре, да носимо наш свакодневни крст, али и тај мали наш свакодневни крст, ако га не „прислонимо“, да тако кажем, уз Крст Христов ми ћемо падати под тим нашим свакодневним крстом. Шта значи узети тај наш свакодневни крст? Узети у смирењу све оно што нас снађе у овом дану и да благодаримо Богу и да Га молимо да нам не допусти већа искушења него што ми можемо да носмо, а Бог неће иако ми у неким тренуцима кажемо: не можемо више, Бог ми даје искушења ја не могу да их носим. Не, Бог зна колко ми можемо, само је питање, браћо и сестре, нашта ми духовну и психовизичку снагу употребљавамо. То је врло важно, на шта употребљавамо. Дакле, да се молимо Господу да нам Господ помогне, браћо и сестре, да нам ово преостало време васкршњег поста проведемо заиста у посту и молитву. Понављам и себи и вама, нема поста, нема молитве, нема ни вере, ни наде ни љубави без смирења. Зато у смирењу носимо и овај наш свакодневни крст, а Бог ће онда знати шта ће нам дати. Немојмо се оптерећивати да ли ће ми Бог дати? Бог ће нам дати по нашој вери. Каква је наша вера, по тој вери ће нам дати. Бог ће нам дати по нашем труду, да ли се заиста трудимо, али и зашта се трудимо. Нека Господ буде милостив вама, а Он јесте Милостив. Нека нам Господ помогне. Нека ово Свето Причешће, браћо и сестре, буде заиста наше сједињење, а Причешће је како кажу Свети оци: Причешће је преведено- трансфузија. Шта дајемо када човек искрвари? Дајемо му крв, а ми примамо Христову Крв, али како је примамо? То треба да нам буде питање како да стекнемо живот вечни, односно, како да се спасимо. Спасићемо се кроз послушност Богу и Цркви.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Пређеосвећење Литургије братство при цркви Свете Петке у Лапову је припремило доручак, а по доручку протонамесник Дејан Шишковић прочитао је свој реферат на тему: „У потрази за пуноћом живота“. Затим је уследила дискусија на задату тему, а по томе је расправљано о свакодневним проблемима у цркви и парохијском животу.

На крају свега уследила је трпаза љубави за све оне који су овога дана заједно са Преосвећеним епископом Господином Јованом благодарили Богу на свему.