Појале су сестре манастира Липар на челу са игуманијом Тавитом.
Велики број верника се причестио Телом и Крвљу Спаситељевом. А Епископ се обратио окупљеном народу богонадахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, налазимо се у средини Великог Васкршњег Поста.
Овај период требало би да буде довољан да преслишамо себе. Пост нас уводи у себе, да се удубимо у себе, да проверимо да ли смо постили, да проверимо како смо постили. Да ли смо у току овог поста кроз молитву, кроз добра дела, кроз размишљање о свом спасењу, о Богу, да ли смо бар за једну јоту постали смиренији, да ли смо постали молитвенији. Да ли смо се кроз пост и молитву и бдење бар за једну степеницу попели ка узношењу, ка горе. Шта је то горе? Тамо где је Господ наш Исус Христос који седи са десне стране Бога и Оца како каже Јеванђеље. И заиста пост треба да нам буде растерећење. То јест да више усмеримо своје мисли, своје речи, своја дела ка ономе што је добро. А једино добро је само Господ наш Исус Христос.
А ми ако следујемо Њега и ми можемо да постанемо добри. Једино човек постаје добар само Богом. Све оно што човек мисли да је на свој начин добар, није увек добро, није увек исправно. Зашто? Зато што то добро не проверава Црквом и Јеванђељем. Другим речима да видимо у чему нам се састојао пост ових недеља и у чему ће нам се састојати ових недеља до Васкрса. Да ли се пост састоји само од неједења неке мрсне хране. Није. То је заповест, и то је закон Божији да управо и не једемо мрсну храну. Аки то није суштина поста. И данас ћете чути од неких квази духовника “треба да изнураваш своје тело, треба да умртвљујеш своје тело”.
Браћо и сестре ми треба да изнуравамо тело, јер тело буја, а када тело буја онда излазе неке мисли ружне, али не смемо да изнуравамо тело преко мере. Него да изнуравамо своје страсти, да се боримо са својим страстима, да се боримо са својим гресима, јер ако се не боримо, то што ћемо јести само суву кору хлеба и пити само воде, то нам неће помоћи. Јер ако смо остали исти у размишљању о свом спасењу, то значи да нас пост није увео у покајање, а без покајања нема поправке. Али не покајање које се састоји из речи “кајем се”, већ покајање које се осети, где човек осети да је грешан. Јер човек када осети да је грешан он тражи покајање. Ко је од нас без греха, па нико.
Пост није само да се уздржавамо од злих дела, него је пост и да чинимо добра дела. Јер ако се уздржавамо од злих дела, а не творимо добра дела, опет нам није велика корист од тога. Дакле, видите како Црква и Јеванђеље, имају ту дивну равнотежу између душе и тела. Немате ви ни једног Светог Оца који каже изнуравај тело до изнемоглости. Већ сваки Свети Отац каже изнуравај ту своју гордост у себи, итнуравај тај свој его у себи, изнуравај ту своју сујету, која нам не да да се преобразимо, која нам не да се покајемо, која нам не да да прихватимо савет мудрих људи, богобојажљивих људи. Јер чим са човеком разговарамо и ако му укажемо на нешто што није добро, одмах ћемо видети какав је хришћанин. Ако одмах почне да се буни, да критикује, онда знај каква му је вера, онда знамо какав му је пост, каква му је молитва и какво му је смирење. Смирен човек је благодаран човек. човек који благодари Богу што му Бог помаже да се смирава. Смирем човек то је прави човек, то је добар човек, то је човек који се не обазире на оно што му људи говоре. Мада и људи указују на добро и на лоше, то је у реду, али првенствено треба да слушамо Бога. Са Богом се разговара кроз веру. Са Богом се разговара кроз молитву, кроз пост, јер је молитва пост. Са Богом се разговара кроз живот Јеванђелски. Иако ми водимо Јеванђелски живот, слаби смо па не можемо увек да то учинимо, али је потребно да се трудимо, да уложимо труд, али не да уложимо труд па да се тиме хвалимо. Па ако тако урадимо онда смо себе осудили. Онда ми не верујемо да је Бог Сведржитељ, да је Бог Свевидећи, да је Бог Свезнајући, да је Бог свуда присутан. Е зато да бисмо све то схватили треба да имамо јаку веру, али не веру на свој начин. Него веру Јеванђелску, веру којој нас учи Црква. Када размишљамо о посту, када примењујемо пост, а удружимо уз пост и молитву, онда ми тиме чистимо и душу и тело. Онај који је пао у прелест, и ако узме воду и кору хлеба и да се тиме хвали, да ли му је то на корист? Напротив, то му је на пропаст, и духовну и телесну. Толико је себе и телесно изнурио па не може ни да се моли. Зато треба у свему да имамо меру. Да знамо шта коме треба да дамо. Шта треба да дамо телу, шта треба да дамо души. Јер у том мери је наше спасење. Дакле, браћо и сестре, пост није само потребан и користан за тело, већ је он потребан и за душу. Зато се у Светоме Јеванђељу и каже“пазите да не оптеретите себе јелима и пићима”. Дакле, ако угађамо стомаку кажу Свети Оци, онда наше срце постаје теже, оптерећено је, ако угађамо стомаку, срце наше посраје грубље. Из њега више не излази оно што треба да излази, мисли о Богу, речи о Богу, мисли и речи о човеку. Онда ми сви на такав начин постајемо подложнији страстима. А када је срце оптерећено, онда ум постаје тром, онда ум не може да лебди, не може да иде ка горе. Али највише га оптерећујемо нехришћанским и нејеванђелским животом. Када тако само угађамо стомаку и телу постајемо телесни човек, оптерећени човек. Човек који је само везан за земљу. Или што је везан само за овај свет, али то не значи да ми презиремо свет. Ми треба да презиремо оно што је зло у свету. Јер Јеванђеље каже да свет у злу лежи, а не да презиремо човека, не смемо да грехом убијамо човека. Него да разликујемо шта је грех, а шта човек. Човек је Божији човек, од Бога, грех је од ђавола. И ако не умемо да ту правимо разлику, све то мешамо, онда заиста нисмо просвећени Духом Светим. Како бих рекао, није пост лак. Није, ако га постимо онако како треба. Али пост постаје лак са благословом, и све што чинимо у животу, ако чинимо по благослову Цркве, е то ће да изађе на видело. А Црква је Тело Христово. Дакле, није пост лак. Поготово ако се потрудимо да се предамо том духовном животу. Црква брине о свом верном народу, брине за душу свог верног народа, брине за спасење свог верног народа, она га подстиче да издржи до краја. И ако имамо жељу да стигнемо до циља, ако се потрудимо, онда ће нам Бог заиста тај труд и прихватити. Баш у искушењима која нас сналазе у току поста, да би нас Црква укрепила, јер онај који није осетио искушења, то значи нит је постио, нит се молио. Онда ђаво неће ни да нас дира. Али када ми осетимо искушења, и када све то смирено проживљавамо и прихватамо, и да кажемо благодаримо ти Господе што си нам и искушења дао, само нам помози Господе да га изнесемо. А Бог никада неће послати на нас толика искушења да ми не можемо да их изнесемо. Е зато нам браћо и сестре, Црква током ове недеље износи Часни Крст. И ово је недеља крсна, недеља сећања на крст. Шта крст за нас значи? Крст значи да ми припадамо Христу, крст је нач симбол, наше опредељење коме припадамо. Ако припадамо крсту, онда припадамо Цркви, припадамо Јеванђељу, припадамо Богу. Јер је сила у крсту. Крст је сила, крст је моћ. А то значи да треба да чујемо оне речи Господа “ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој”. Шта значи то узети свој крст? То значи да сваки хришћанин треба стрпљиво да подноси терет свога крста. А крст не можемо да носимо са гордошћу, са сујетом, него крст морамо да носимо у смирењу ако желимо да нас крст носи. И зато треба да тај наш свакодневни крст, а сви га имамо, да га прислонимо на крст Христов како би и наш крст добио силу од крста Христовог, да не пропаднемо, да не поклекнемо. Зато да благодаримо Богу што је он себе дао за нас на крсту, да благодаримо Богу на Његовој љубави која га је и свела са неба на земљу и која је узвела Христа на Голготу, на крст, да страда не за себе, него ради нас, ради наших грехова, и ради нашега спасења. Да благодаримо Богу и да се клањамо и да кажемо Часни крсте клањам се, поклањам се, молим силу животворног крста Христовог да ме она носи кроз живот. Није било лако никада хришћанину да живи хришћански, а ми се препознајемо преко крста. Нека Господ помогне да нас нађе у јакој вери, у Јеванђелској вери, да веру не бранимо галамом, буком, осуђивањем, вера се брани смирењем, и молитвом. Па нека нас Господ затекне у таквом стању смирења. Нека нам помогне да чистећи и тело и душу заиста осетимо радост празника Васкрсења Христовог. А осетићемо ако се припремамо. А пост и молитва су припрема. Ако чувамо благослов онда ћемо осетити радост.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је уготовила игуманија Евгенија са сестринством.
Свештеник Срђан Ђорђевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9606-sveta-arhijerejska-liturgija-predjeosvecenih-darova-u-manastiru-raletinac#sigProId7a94b6c926