Овом приликом Преосвећени Владика освештао је палионицу свећа у порти овога храма.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Преосвећени Владика се обратио верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре као што знате налазимо се на самом прагу Великог Васкршњег поста, који сутра почиње. Данашња блага вест, ове Свете Недеље је врло кратка и могло би се рећи врло лака, јер нам говори да се спасење састоји у опраштању. Зато ова Несеља је дан када праштамо и Недеља када човек моли Бога да му Бог опрости, али истовремено моли и другога, брата, сестру, свакога да њему опрости. Никада више човек не личи на Бога него када смогне снаге, кроз своје смирење, да каже Господе опрости ми и да каже у исто време другоме опрости брате, опрости сестро. Управо у праштању састоји се наше спасење. Господ је поставио врло мали услов за то, а то је: опрости да би ти било опроштено. Некако ми по својој слабој вери мислимо да нама други треба да опросте а ја не морам другоме праштати. Зашто човек то говори? Зато што мисли да он није без греха или ће рећи: није да нисам без греха, али нисам толики грешник, колико су други грешни. Данашње Јеванђеље каже: Ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески. А ако не опраштате људима сагрешења њихова, неће ни вама опростити Отац ваш Небески. Ту већ немамо дилему ако смо хришћани, а јесмо, да ћемо да се трудимо да применимо оно што нам Господ говори, онда ћемо се трудити да живимо, колико толико, јеванђелски. Ми често пута рекао бих олако схватамо то опраштање. Олако схватамо тајну спасења, а рекох да се спасење састоји у опраштању. Човек често пута речима и често пута језиком опрашта, али то је само на речима и на језику, док у срцу гаји зло, у срцу своме гаји јед и чека згодну прилику да ту злобу и јед искористи, односно да то све пренесе на другога. На тај јед и ту злобу, како рече преподобни отац Јустин Ћелијски, грми Христос, грми реч Спаситељева, ако не опростите људима грехе њихове. Највећи пример тог праштање јесте сам Господ наш Исус Христос. Њега су гонили, пљували, тукли, разапели, а Он је говорио: Оче опрости им јер не знају шта раде. И заиста човек када нема духовне и моралне снаге да тражи опроштај, тај човек не може да са спасе. Када су апостоли питали Господа: Колико пута треба да опростим брату своме, да ли једном, три пута или седам пута? Господ каже: седамдесет пута седам! То значи бесконачно, стално, зато што ми стално грешимо, нема човека без греха само је проблем што ми лични грех сматрамо да је нешто мало, а кад видимо грех другога то је онда нешто огромно. Никако не можемо да ставимо грех другога и свој грех у исту раван, на исти кантар, јер када треба да оправдавам своје поступке увек ћу изналазити начин, па ћу казати да сам то урадио због тога или ово због овога, увек ћу тражити правдање своје слабости, али када треба да оправдам грех другога ту нећу бити милостив, нећу рећи он је из слабости погрешио него ћемо га жигосати. А шта кажу Свети оци: Покриј грех свога брата, па ће и Бог теби покрити грехе. Не разобличавајмо грехе других него своје грехе разобличавајмо, а то можемо само ако уђемо у себе и ако погледамо себе изнутра, ако сагледамо своје срце, шта је у њему. Често говорим: У срцу човековом бива и Бог и ђаво, и љубав и мржња, и праштање и неопраштање. Све то бива у човековом срцу, и зато Свети оци кажу да је срце човеково без обални океан, нема обале само зависи од мене и од тебе кога држимо у своме срцу. Да ли имамо љубав, или мржњу? Да ли имамо Бога или онога другога? Човек се увек определи за некога, за добро или за зло. Да би човек опростио човеку, треба да има веру у Бога, треба да буде испуњен љубављу, кротошћу и смирењем. Ко нема тих врлина, нити уме да тражи опроштај, а што је још горе не уме да опрашта. Ко нема кротости он ће стално да штрчи, стлано ће себе да диже горе, да је он нешто већи, а стално ће друге понижавати. Браћо и сестре, увек треба да пођемо од себе, а не од другога. У самом Јеванђељу каже: Испуните се љубављу и кротошћу, подносите један другога. Као што је Христос опростио вама, тако и ви опраштајте другима. А сврх свега наставља Јеванђеље: Обуците се у љубав која је веза савршенства. Љубав покрива мноштво грехова. Немаш љубави? Не умеш да тражиш опроштај ни од Бога ни од другога. Љубав је главна одећа тог новог човека, Христовог човека. Љубав је свлачење старог човека-Адама, и облачење у новог човека-Христа који је сав љубав, који је сав милосрђе, праштање. Она врлина, тј. љубав зна да прашта, љубав зна да везује, љубав зна да повезује, љубав зна да сједињује човека са човеком и човека са Богом у једно тело. Када смо тако сједињени у једно тело, онда ћемо осећати тог другог човека као део себе, онда ћемо осетити рану другога човека као и своју рану. Када је човек обучен у врлину љубави, човек је обучен у најјачу божанску силу која одстрањује, која побеђује, савлађује све оно што није од Бога. Ако човек нема у себи духа Христове љубави, може ли се такав човек назвати Христовим човеком? Нас је Богстворио по слици и прилици својој, зато је човек икона Божија и зато човек треба да се и према себи и према другима понаша онако како се понашамо према икони у своме дому или у Цркви. Да ли приличи да пред иконама радимо шта хоћемо? Па не приличи, јер осећамо светост са икона и не приличи нам да се понашамо онако како не треба да се понашамо. Дух хришћанске вере је уствари дух љубави, оне праве љубави,свеопраштајуће љубави, оне свечовечанске љубави, а човечанско је да цео свет осећам као што осећам самога себе. Када би смо ми знали колико нама Христос прашта свакога дана, свакога тренутка, онда би смо и ми опраштали другоме. Човек нема осећај за свој грех, али има осећај да гледа грех дугога. Који човек не може да опрости другима? На првом месту горди човек, који не прихвата никакав савет, који сматра и још се увреди када му укажеш на грешку, и само што не прсне: ко си ти да мени указујеш на грешке, ја немам грешле! Или ако му укажеш на грешку он каже: па ја се трудим да се поправим, а не мрдне ни један милиметар ка поправци и све му се састоји у тој речи да се труди, а ништа није уложио у ту жтрву, а та жртва јесте љубав. Тај горди човек не признаје да је грешан и сматра да је исправан, и не проверава да ли је то исправно, а човек често живи у заблуди, у таквој заблуди да га то може одвести на дно пакла. Обмана је ђаволска страшна, прелест духовна а то је та превара где нас ђаво стално вара, то је опасан грех. Када ми почнемо да мислимо да смо побожни, да смо ово или оно, то ти је прелест човече! Зато такав човек не прихвата никакве савете, ни јеванђелске, ни другога. Такво стање може да нас одведе у духовну пропаст. Зашто је ова Недеља управо Недеља Праштања? Зато што је пост, како кажу Свети оци: Велико поприште на коме треба победити себе. Није победник онај који побеђује другога, тиме што ћу му рећи све, а мени не може ништа да се каже. То је поприште поста, да победимо себе, да победимо грех у себи. Нема човека без греха, и ми када кажемо: па јесам грешан, некако то много олако кажемо, опет остајемо само на речима. Да би се и ти и ја ослободили од греха, треба да праштамо али треба и да се уплашимо својих грехова. Јер ако се уплашимо онда ћемо тражити начин како да се ослободимо, а грех је што заробљава човека, грех је тај који ствара страх, али не онај страх којим прилазимо Христу, него онај страх који нас одваја од Христа, браћо и сестре. Пост и молитва су то свето оружије, јер је Господ рекао: Да се ђаволи изгоне постом и молитвом, то је једно моћно средство, да се ђаво највише плаши поста и молитве. Треба да знамо правилно да постимо и правилно да се молимо. Да тражимо савете како да се молимо и како да постимо. Пост се не састоји само у неједењу мрсне хране, пост је почетна врлина која човеку шпмаже да се оствари у свим другим хришћанским врлинама, сам пост не спасава њега увек прати молитва. Пост без молитве нема сврхе. Молитва без поста нема сврхе. Зашто? Зато што је управо пост уздржање, да се уздржавам од греха од злобе, од пакости, од мржње, а на првом месту од гордости и сујете. Пост је увек удружен са јеванђелским врлинама, ако постиш и имаш мржу према ближњем свом, твој пост је кажу Свети оци: Лажан и лицемеран. Господ ништа не осуђује као лицемерство, а лицемеран значи да се ја претварам другачијим него што јесам, показујем се другима добрим, а нисам добар, то је лицемерје браћо и сестре. Пост без јела и без греха је прави пост браћо и сестре. Душа пости без греха, а тело пости без јела. Не треба у посту, оно што вам ови духовници под знацима навода говоре, да се изнурава тело. Немој изнуравати тело до те мере да не можеш да се молиш, него изнуравај своје страсти, своје насладе, оно што си сам себе навикао, мењај свој живот, а промене живота нема без покајања. Од ове Недеље па до Недеље Васкрсења Христовога пост је, како кажу Свети оци, мост. А мост служи да не упаднемо у реку, е зато ако нарушимо пости и молитву ми смо срушили тај мост који нас преводи од земље ка небу. Не осуђуј онога који не пости, него се моли да њему Бог да покајање да би се исправио и поправио. Пост нам помаже да се обожимо, како је то говорио Свети владик Николај. Обожење је уствари сусрет две љубави, Божанске и људске. Пост је наше просвећење, а просвећење је пут исправљања себе. Испунимо себе постом, молитвом и врлинама па ћемо осетити радост поста, у супротном ћемо се стално оптерећивати тиме што данас не могу да једем оно што сам јео јуче, и онда ћеш целога себе укључити и оптерећивати себе што неможеш. Зато гледај оно што можеш, тражи од Бога помоћ, да Бог помогне и мени и теби, да правилно постимо. Уђимо у себе у току поста и сагледајмо себе изнутра. Учење Светих отаца каже да треба ући у тај безобални океан срца свога као што рекох браћо сестре. Прихватимо пост као благослов. Пост је прва заповест дата у рају, да се уздржавају, могу да једу све осим са једног дрвета. Ту је та несрећа човека, што хоће баш оно што је забрањено, то хоће да окуси, то хоће да проба. Пробај! Пробао је Адам , пробала је Ева и шта су доживели? Истеривање из раја браћо и сестре, и тек када су били истерани из раја, када су видели шта су имали у рају, имали су ту прилику да гледају лице Божије, да воде разговор са Богом. Они су прекинули тај разговор са Богом, а прихватили разговор са ђаволом. Зато се каже када су били истерани из раја: Седе Адам наспрам раја и гледаше шта је рај, плакаше и ридаше. Нама је Бог све дао и немамо разлога да се кудимо на Бога, зато што је дао Себе. Зато ће апостол Павле рећи: Шта се хвалиш да ниси примио када си све примио! Ако си примио Христа, Христа носиш у себи, живиш Христом, онда је твоје Царство и овога и онога света, онда је цео свет твој. Онда ћеш волети на само другога човека, него и цео свет, али ако немаш Христа у себи, теби ће сметати и отац и мајка и брат и сестра, зато што си направио себе тесним, зато што ти је срце тесно. Зато ће апостол Павле рећи: Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим. Сваки човек који је подложан гордости и сујети он је у највећој тескоби, мучи се. Нека нам Господ благослови почетак овога поста, браћо и сестре, да га постимо и душом и телом. Да не постимо само од телесне хране, него да нам пости језик, да не говорим што не треба да говорим, да посте наше очи, ноге, руке. Да не сежемо тамо где нам је пропаст, него да сежемо у Царство Небеско. Нека је благословен почетак поста!

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, на којој се, са Благословом Његовог Преосвештенства, обратио књижевник Светомир Маџаревић речима:

„Преосвећени Владико, часни оци и драги пријатељи. Данас је наше Лужнице, у нашу парохију, и све нас, озарио Ваш долазак, часни Владико, чиме сте нам приредили велику радост, као један од највећих духовниха Српске православне цркве и наше Шумадијске епархије. Ваша достојна брига о читавој Епархији као и нашој парохији, велико је уздарје које снажи све нас али и учи и поучава добрим делима и вери. Ово је и посебна прилика да Вам покажемо шта су ваши парохијани у протеклој години урадили и изградили, за добро наше Цркве али и самих Лужница, села које уписано златним словима у ризници трајања и постојања. Све је ово урађено са Вашим благословом, окупљени око наше Цркве-Успења Пресвете Богородице, и предвођени нашим брлим парохом Гојком Марковићем, као и људима из Црквеног одбора. Све се постиже слогом и Вашим благословом Преосвећени Владико. О томе како се овде радило и градило, од 1876. године до данас налази се на ових десет паноа, у овој сали, који нма и свим будућим покољењима, указују сликом и речју на Лужничку Цркву и Лужничане кроз векове. Зато, желим да из части и поштовања према Вама Владико, као уздарје поклонимо и посебно смањене и спаковане ове паное, који ће се наћи у Вашој ризници. Зато, нека сада и увек, Лужичани, сви парохијани, као и народ Епархије предвођени Вама, часни Владико, ткају најлепшу шареницу слоге, љубави, заједништва и свих доброта, у част предака и вере наших потомака. Хвала Вам на части и поносу, што сте Вашим присуством овај дан учинили срећним на видиковцу наше Епархије, а Вама драги Владико, и часни оци, у име свих парохијана желим добро здравље и да нас и даље предводите у духовном трајању, с вером у Бога, на понос Српске православне Цркве. Хвала вам!“

чтец Ђорђе Милутиновић