СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ КОД МЛАДЕНОВЦА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ КОД МЛАДЕНОВЦА

У суботу 16. марта 2024. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете мученике Евтропија, Клеоника и Василиска Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Благовести у Рајковцу код Младеновца.

Нашем Архијереју саслуживали су архимандрит Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки Миладин Михаиловић, Архијерејески намесник младеновачки Жељко Ивковић, старешина Светоуспенског храма у Младеновцу Слободан Кеџић, јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Литургијско сабрање увеличали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

У својој Богонадахнутој беседи Епископ Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, у малопре прочитаном Апостолу, Свети апостол Павле нам говори о благодатним даровим Духа Светога. Он набраја који су то дарови Духа Светога и каже: то је љубав, радост, мир, кротост, уздржање. На крају каже – они који поседују ове благодатне дарове Духа Светога над њима закона, тј. нема закона који може да осуди таквог човека који поседује благодатне дарове Духа Светога. Човек без тих благодатних дарова Духа Светога он је у ствари умртвљен духовно. То је човек који хода, ало без суштине, без садржаја, без осећања тих благодатних дарова. Човек не може се ни назвати правим човеком без ових благодатних дарова Духа Светога. То значи без љубави, без вере, без наде, без смирења, без пожртвованости, без жртве. Не може се назвати, јер у њему онда не живи Дух Свети и такав се човек не руководи Духом Светим, него се руководи својим духом. Онај човек који се руководи својим духом, он ништа неће да прихвати од Духа Светога. Он неће да ништа да прихвати, оно што Црква и Јеванђеље кажу. Он неће да послуша, јер у ствари не дозвољава тај његов дух да се он повинује, да се смири и да кроз смирење и пост задобије благодатне дарове Духа Светога. Да би човек задобио благодатне дарове Духа Светога, он заиста треба да живи јеванђелски, да живи Црквом. Да живи онако како живи на небу Свету Тројица, а она управо живи у љубави. Да живи онако како би то рекао наш народ – онако како је мило и Богу и људима.

Ево ми се налазимо пред вратима Великог, васкршњег поста. То је период када заиста, драга браћо и сестре, треба посебно да обратимо пажњу на себе. Да обратимо пажњу на свој живот. Какав живот живот, какав нам је живот. Да ли је наш живот у сагласности са Јеванђељем и са Црквом? Или је наш живот у сагласности са самима собом. Овај период васкршњег поста, који је пред нама, он нас упућује да се потрудимо да задобијемо благодатне дарове Духа Светога. Њих ћемо заиста задобити ако постимо онако како Црква пости и ако се молимо онако како нас Црква учи. Нема јачег дејства против нечастивих сила, а и јачег дејства против нас самих од поста и молитве. Зато је и сам наш Господ Исус Христос рекао да се постом и молитвом и демони истерују.

Да би човек имао у себи плодове Духа Светога, Свети Оци кажу – човек просто мора да непрестано да води рат у себи. Против свега онога што је противно, што је супротно плодовима Духа Светога. Неко ће казати – какав рат да водим у себи? Е, да, да. Ако не заратујеш у себи против свега онога што није по Богу, онда никад тај рат нећеш освојити. Никад га нећеш задобити. У човеку су стално смењују разне силе духовне и зато је човеку потребно да води рат против самога себе, односно против греха у себи. Против злобе, против саможивости, против непослушности. Другим речима, ако у нама осим љубави постоји мржња, уместо смирења гордост, а ти не водиш човече са собом, ниси ушао у рат против злобе, против мржње, против себичности, против самовоље, нема ти спасења. Ни теби, ни мени. Сам Господ у Јеванђељу је рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Смирење је темељ нашег хришћанског живота, смирење је темељ свих хрипћанских врлина. Немамо ли смирења, не можемо задобити благодатне дарове Духа Светога. Човек мора да поведе у себи тај духовни рат, да се бори против свих нечастивих сила које насрћу на човек, да нам помуте разум како би прихватили оно што није у сагласности са Црквом и плодовима Духа Светога.

Пост пред којим се налазимо или боље речено циљ поста јесте да чистимо и душу и тело, јер човек греши и душом и телом. То је тај благословени период у нашем животу, то је пост да управо мало више посветимо себи, односно том нашем унутрашњем стању. То све изискује да увек, а посебно у току поста појачамо молитве, да умножимо веру, да умножимо љубав, да умножимо све оне добродетељи које красе човека Божијега. Знајмо да увек када чове престане да ратује у себи и са собом, у свему ономе што је супротно Богу и Духу Светоме, онда такав човек најчешће објављује рат другима. Онда човек почиње да ратује са другим човеком, почиње да ратује у својој породици, друштву. Зашто? Зато што га нечастива сила гони да само не заратује у себи и против себе, оног гордог и сујетног човека, онда човек почиње да ратује против другога. Тада почне да га оговара, па да га осуђује, па почиње све о њему најгоре да мисли.

Када би свако имао снаге да пред собом призна своје стање, унутрашње и духовно стање, видео би да је управо човек сам себе претворио односно сав свој живот претворио у борбу против свих и против свакога. Ту нам пост помаже много. Ту нам пост и молитва помажу да сагледамо себе истински изнутра. Сваки човек је тајна, не само другима, већ је човек тајна самоме себи. Ми не можемо до човека да дођемо без Бога. Не можемо да сагледамо другог човека без Бога, као што не можемо ни себе у правом смислу да сагледамо без Бога. То може бити добро, драга браћо и сестре, само онда ако се живот промишља одговорно. Нама живот није дат, како често говорим, да га преспавамо. Живот нам није дат да га прокоцкамо, него нам је живот дат као дар Божији да схватимо ту одговорност за тај дар, који нам је Бог дарова. У исто време, да за дар учинимо уздарје. Да начинимо живот свој одговорним за спасење. Зато ће Свети апостол Павле казати – сад је дан спасења. Сад, данас, овог тренутка. После сат времена можда не буде дан спасења. Сутра можда не доживимо. Зато је хришћански да стално бди над собом. Да себе проверава, а не друге. Да испитује себе, а да не испитује друге.

Ако у себи имамо плодове Духа Светога и ако живимо тим плодовима, апостол Павле каже да они који тако живе и који поседују ове плодове Духа Светога, који поседују врлине и живе њима, да за такве нема закона. Који закон би могао да осуди таквог човека, који поседује и љубав и радост и мир, осећање? Који је то закон? И који то закон може осудити човека, који је сав у љубави, у миру, у трпљењу, у вери? Који то закон може да осуди љубав, кад је љубав веза савршенства. То значи да се жртвујем у овоме животу, ради вечнога живота. Да се жртвујем не само за себе, јер човек када се само жртвује за себе, он само подиже свој его и такав човек се издваја од других јер мисли ја сам паметнији, бољи или не знам шта од других. Зато трудимо се да задобијемо ове плодове Духа Светога и тако ћемо задобити спасење. Ако задобијемо плодове Духа Светога, онда ће нам и овај пост, који нам је дат да чистимо и душу и тело, онда ће нам пост бити благословен. Онда ће нам пост бити лак, јер ћемо се унети у себе, што би рекао наш народ, посветити време молитви и посту и добрим делима. Ако се посвећујемо добрим делима, постом и молитвом, онда ћемо на првом месту барем током поста скратити језик. Зашто кажем скратити језик? Па, зато што наш народ то лепо каже – језик нема кости, али све кости поломи. Боље још каже апостол Павле – који не обуздава језика свога, његова је побожност лажна. Зато нас пост уводи да више у току овог поста разговарамо са Богом кроз молитву, кроз све хришћанске врлине, кроз добродетељи. Ако то чинимо, онда ћемо се и скљањати од греха, онда ћемо се трудити да не грешимо. Шта чини грех човеку? Заробљава човека. Поробљава човека и човек је заробљеник. Када је човек заробљеник, онда није слободан. Грех одваја нас од божанске слободе, а једина истинска слобода је она која је у Христу. Он нас је ослободио и од греха и од смрти, од свега нас је Христос ослободио, зато ван Христа, ван Цркве, нема праве слободе. Зато наме је потребно да се бар трудимо да живимо Христом, да живимо Црквом. Кад смо робови греха, онда смо робови и те духовне смрти, која настаје пре телесне смрти.

Нас је Бог створио слободним. Да будемо какви ми желимо. И добри и лоши. И грешни и правдени. Ту, по тој божанској слободи коју смо задобили од Бога, човек највише личи на Бога, јер слобода је велики дар Божији, али је страшно када човек злоупотреби слободу Божију, па каже – ја ћу да живим како ја хоћу, ја ћу да се понашам како ја хоћу. А тај који се понаша како он хоће, тај је по речима једног Светог Оца највећи незналица. Он не зна оно што је најпотребније. Не зна како да задобије Царство Небеско, како да се спасе.

Нека нам да Бог да у овом периоду Васкршњег поста проведемо у љубави са Богом са собом и једни са другима. Да проведемо у посту и молитви. Да нам Бог помогне да заиста изађемо другачији, бољи, као људи, после Васкршњег пост, јер пост ће нам помоћи да се преобразимо, да се променимо, пост нас води у покајање, а покајање је управо промена ума, промена мисли, промена свега онога што не води Христу.

Нека је срећан и благословен овај пост, који је пред нама. Нека нам Бог подари смирења да можемо у смирењу затражити опроштај од Бога и опроштај од другога. Човек највише личи на Бога, онда када у смирењу и кроз молитву и кроз покајање каже – Боже, опрости ми грехе! Кад каже – брате, сестро опрости! Али то не сме да буде само на речима, него ту реч треба да спроведемо у дело, да осетимо да ако смо се огрешили о Бога и о другога да осетимо да нас тај грех притиска. Ако осетимо онда ћемо тражити од Бога опроштај, али ако не осетимо ми ћемо ући у пост онакви какви јесмо и изаћи из поста какви јесмо. Онда се поставља питање чему нам је уопште потребан телесни пост, јер нам ништа неће помоћи ако будемо такви. Човек не сме у посту само да изнурава тело, како неки под знаци навода духовници говоре да треба изнуривати тело. Не! Треба тело обуздати, а треба изнуривати грех. Потребно да је да изнуривамо људске слабости.

Тражимо милост, па ће нам Бог милости и пружити, јер је он милостив. Ми се спасавамо не толико ни својим постом, ни молитвама, ни делима, колико се спасавамо милошћу Божијом. Зато чујете на сваком богослужењу – помилуј нас Боже по великој милости својој. Он је милостив, али треба да се угледамо на милост Божију, па да и сами покажемо мало милости. Потребно нам је, драга браћо и сестре, и мени и вама и свакоме од нас, покајање, смирење, да можемо прихватити када нам неко нешто саветује, када нам каже добро, а не a priori одбијати. Ако нема смирења, нема нам ни спасења.

Нека је срећно и нека је благословено и наше сабрање на овој данашњој Литургији и понаваљам нека нам је срећан и благословен пост.

Праштајте, драга браћо и сестре, мени грешноме. Бог вас благословио! ‟, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је са љубављу припремило братство рајковачког храма.

јереј Марко Јефтић