После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, данас Црква прославља Прво и Друго обретење или проналазак главе Св. Јована Крститеља. Ако читамо житије онда ћемо видети како Бог не дозвољава да светиња пропадне. На много је начина и на много места је скривана и закопавана глава Св. Јована али светиња се увек пројављује и привлачи и освећује свете. Ми данас прослављамо, управо, онога пророка Јована који је припремио пут за долазак Господа нашега Исуса Христа у овај свет. Прослављамо Пророка и човека који је био оличије смирења као и његов и наш Господ Исус Христос. Прослављамо онога који је положио руку на главу Христову и крстио Христа у реци Јордан. Ако се сећате из Јеванђеља, када је Јован видео, међу мноштвом света који је долазио да се крсти, Христа казао му је: Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш кмени. Шта му је Господ рекао? Јоване, остави то, јер нам ваља данас испунити оно што је писано. Јован се питао како слуга да положи руку на господара? Како да он крсти онога који је створио свет? Како да крсти најсветијега? Јован се покорава. Ми данас прослављамо Пророка који је почео своју проповед са: Покајте се јер се приближило Царствио небеско. Заиста, браћо и сестре, покајање је, у ствари, враћање из таме у светлост. Зато смо и чули у данашњем прочитаном Апостолу где апостол Павле каже: Браћо, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима вашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. Браћо и сестре, само Бог из ничега ствара свет и само Бог из таме изводи светлост и тако ради непрестано. Наше тело је, у ствари, тама и у ту таму је Бог унео зрнце своје божанске светлости дајући боголику душу телу која, када се са вером, љубављу и молитвом додирује, распаљује се у велику светлост. У тој светлости ми видимо ту истиниту светлост и у тој светлости ми видимо Бога јер је Бог светлост. То је та светлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. Када нас је Бог створио, запалио је у нама ту светиљку и свећу која треба да обасјава, првенствено, наш унутрашњи живот и да разгони таму греха и страсти наших. Та светиљка јесте наша боголика и богочежњива душа за коју је сам Господ наш Исус Христос рекао: Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби. Из овога видимо да је душа претежнија од целога света. Може човек да влада и има влас над целим светом али џаба је ако он не схвати да је душа његова вреднија од света. Само када Бог, благодаћу својом, упали свећу душе наше и обасја срца наша, наш се духовни вид оспособљава да може да види ту вечну божанску славу у лицу Господа Исуса Христа. Ја сам светлост свету – каже Господ у Јеванђељу. Ко у лицу Исуса Христа не види Бога заиста је слеп духовно. Заиста је тама ослепила душу његову. Боголика душа у телу нашем је вечно божанско непрестано благо, а то благо је у земаљском суду тела нашега. Зато је тело наше храм душе наше. Божанска светлост у телу нашем се смањује чим се удаљимо од Бога. Удаљавамо се од Бога када чинимо грех и грех је управо та тама. Све док човек не исповеди свој грех и све док се не покаје за свој грех живи у тами и не може да види ту божанску светлост али када се исповедимо и покајемо светлост обасјава нашу унутрашњу таму. Зато, браћо и сестре, што је духовнији човек он јаче осећа и увиђа да је та светлост дар Божији и сва сила од Бога је управо у светлости Божијој. Треба стално да се сећамо оних речи Христових: Ја сам дошао да просветлим свет. Светлост Христова просвећује и освећује свакога човека који долази на овај свет. Хоће ли човек да прихвати светлост Божију или ће да остане у тами својој, то је до њега. Човек бира и приклања се ономе коме жели и кога жели. Ако желимо Бога онда ћемо живети у светлости. Ако живимо без Бога онда живимо у тами и живимо са оним који је против Бога. У данашњем апостолу Свети апостол Павле каже да у свему имамо невоље али нам се не досађује. Зашто? Зато што знамо да нам кроз велике невоље ваља ући у Царство небеско. Које су то невоље, браћо и сестре? Свака наша борба да се избавимо из греха, свака наша борба да се избавимо од таме. Свети Григорије Палама, велики светитељ Божији, молио се и каже Господе просветли моју таму. У тами је човек у ропству. Заробио је себе. Када је човек у ропству он није слободан и не може ништа да чини. Зато треба да разгонимо таму греха нашег. Да разгонимо таму наших страсти и слабости које сваки од нас имамо. Свака невоља, Христа и Јеванђеља ради, нас приближава Царству Божијем. У невољама наши се проба наша вера кроз стрпљење. Зато када нас снађу невоље немојмо да поклекнемо него схватимо то као да нас Господ проба и испитује. Немојмо да падамо у невољама, губити наду и одлазити у безнађе јер хришћанин не сме да живи у безнађу ако верује у Бога. Где је Бог ту је нада. Где је нада ту је избављење. Проба нас Бог и проба нас она благодатна сила која нам се даје од Бога кроз свете тајне и свете врлине, која нам се даје кроз хришћански живот. Како рече опет Св. апостол Павле данас: Збуњени смо али не губимо наде. Човек је збуњен али не сме да губи наду. Збиља, како да се не збуни хришћанин којни живи у овоме времену где су вредности замењене. Где су вредности обезвређене. Како да се не збуни када на свако њихово јеванђелско добро удара хиљаду зала али када имамо Христа ми нисмо губитници јер зло ће бити побеђено. Оно се побеђује Христом и вером. Дакле, опкољени смо искушењима са свих страна али треба да схватимо да смо опкољени искушењима највише самих себе. Зашто следбенике Христове гоне? Ако погледамо историју Цркве ми ћемо видети да су хришћани стално гоњени, мучени и убијани. Гоне се зато што су добри, свети и честити. Тама не подноси светлост. Грешник не може да поднесе поред себе праведника. Он се склања од њега јер кад осети праведника поред, у ствари, осети да га жар прогорева. Прогорева га зато што мрзи праведнога, а он живи у грешности. Да се молимо ми Богу и да ту запаљену свећу, коју је запалио сам Бог у нама, чувамо. Свећа је слаб пламен и њега најмањи ветар може да угаси. Када држимо свећу упаљену у рукама, а ветар дува ми заклањамо рукама да се пламен не угаси. Зато треба да се заклањамо иза Бога. Да се заклањамо у Цркви јер док смо у Цркви нек дува не знам каква олуја, неће нас однети. Како каже Св. Јован Златоусти: Црква је као одбрамбени зид, висок, дебео. Ван зида су оне крволочне животиње али не могу на зид да ударе. Једино ако ми из наше радозналости хоћемо да видимо шта је то тамо, и ако се помолимо, излажемо сами себе невољама. Ми некако волимо да видимо шта има то у другом човеку али не завирујемо у нашу душу. Не завирујемо да ли гори кандило вере у нама. Да ли имамо уља у том нашем унутрашњем кандилу. Ако имамо уља светлеће наше кандило. Нестане ли уља угасиће се кандило. Нестане ли наших добрих дела да чинимо добра и да верујемо све ће нам нестати. Зато чувајмо себе у свом звању и у свом призвању јер нас је Бог призвао на светлост. Господ нас је призвао па ће Господ засијати у нама и у онима који су око нас. Зато треба да се спасавамо и чувамо у тој светлости. Ако упалимо свећу у нама Христовом светлошћу онда Бог у нама благодаћу својом пали свећу у души нашој и онда обасјава и наше срце и наш ум. Обасјава наше целокупно биће. Та светлост свеће загрева нашу душу да се не охлади. Загрева нашу веру, љубав и наду. Заиста, ко у лицу Исуса Христа не види Бога духовно је слеп. Зато треба да се молимо да нам Господ просветли ум, срце и душу. Да нам Господ просветли нашу унутрашњу таму у којој се гушимо. Христос и Апостол Павле кажу: Ходите док имате светлост. Док имамо Христа у себи. Када настане тама онда је наш ход несигуран јер не знамо где је провалија, где можемо да паднемо и потонемо.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се просвећујемо светлошћу Божијом и да тражимо ту светлост Божију. Да не мислимо да смо ми сами од себе светлост. Јесу ли Апостоли или светитељи били сами од себе светлост? Не, они су светлели светлошћу Христовом и обасјавали себе том светлошћу, а када су обасјавали себе светлошћу Христовом онда су они обасјавали том светлошћу и оне око њих. Данас ћемо имати много тих „учених људи“ који мисле да они треба да просвећују друге, а себе нису просветили. Црква нас учи: Просвети себе па ћеш просветити друге. Освети себе па ћеш осветити другога. Научи себе па ћеш научити другога. Ту се ми спотичемо. Све мислимо да смо научени. Пре неки дан сам читао један текст који пише једна особа, нећу казати која, где он себе толико хвали како је малтене у утроби његове мајке, пророчки био предвиђен за ту и ту службу. Који каже да све што је говорио, пророчки је говорио. Каже како су само други њега спутавали у животу, а он не каже да је икада другога спутавао. Ето колико човек може да заблуди и да се занесе у том свом умовању. Зато да и ми, попут Св. Григорија Паламе, кажемо: Господе, просветли моју таму, па ћемо прво видети себе и себе сагледати. Па ћемо прво себе очистити и тако помоћи да и други буду чисти.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић