Након прочитаног јеванђелског зачала Владика се обратио верном народу речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, нека је благословено ово наше данашње сабрање у овом Светом храму, где смо се сабрали да служимо Божанствену Литургију. У Литургији се молимо да нам Господ опрости грехе и да нас спасе. Литургија нам говори оно што је најважније у нашем животу, и не само овом животу овде, него и оном вечном и бесконачном, а то је браћо и сестре да нас Литургија позива да горе уздигнемо срца. Позива нас на заједништво и због тога је Литургија једна и једина молитва. Литургија нас позива да благодаримо Богу, а имамо зашта да благодаримо Богу. Онај човек који не зна да благодари, није прави човек. Јер ми браћо и сестре, када је у питању благодарност према Богу, благодаримо за сва дела која нам Бог даје у животу, и знана и незнана. Благодаримо за добром, али благодаримо и када наиђу невоље, муке, патње, искушења. Све је то благослов Божији, и треба као благослов Божији да прихватимо, јер кроз све то Господ хоће да провери нашу веру у Бога, наше поверење у Бога, и нашу веру у заједницу. Зато је, браћо и сестре, Литургија дијалог, Литургија је разговор. То значи да оно што тражимо на то и да одговоримо, и оно што нам се даје, како кажу Свети Оци да одговоримо са амин, то значи нека буде тако. Литугија је усвари наш мир. Зато ћете видети да неколико пута се у Литургији свештенослужитељ се обраћа народу и говори мир. Јер где има мира има и молитве, а где нема мира ту нема ни праве молитве. То је она молитва што би ми рекли успут или узгред, али где има тог постојаног мира онда ту има и љубави. Нама је мир потребан у свако доба, посебно нам је потребан душевни мир, од кога зависи наш спољашњи мир. Зато бих данас неку реч проговорио о том миру, позивајући се на речи апостола Павла које је он упутио филипљанима, а преко њих и свима нама хришћанима и онога и овога и будућег века, браћо и сестре. Он каже „Мир Божији који превазилази сваки ум сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу“, ако смо у миру са Богом онда смо у миру и са собом, ако смо у миру Богом и са собом, онда ћемо бити у миру са другима. Нама је потребан мир у свако време у свако доба, па и у овом времену у ком живимо, а живимо у времену у коме су многе вредности обезвређене,омаловажене. Живимо у времену у коме, нажалост, зло се труди да потире добро. Много се говори о пиру, много се пише о миру. Многи покушавају да дођу до мира, али смо сведоци да је све мање мира у човеку, у породици, у друштву, у држави, у Цркви, у свету браћо и сестре. Пишу се и многе књиге и давају се многе поуке како да се усели мир у нама, али понављам све је мање мира. Мира нема у нама и неће га бити ако га немамо у души својој. Да би човек имао мир у души својој, он заиста треба да живи јеванђелским животом, хришћанским животом. И заиста људи на све ово, људи често траже оправдања за оваква стања, и најчеше их траже тамо где их уствари нема. Јер мира без Бога нема и зато морамо тражити мир у себи. И зашто човек нема мира у себи и око себе? Зато што најчешће људи мисле да мир долази сам од себе, да мир треба да дође од другога, да мир треба да мени дође, а не да ја тражим мир. Треба да знамо да једини прави мир и спокојство долази од Бога и ако смо ми са Богом и ако је Бог са нама бићеи мира у нама. Тада ћемо осећати радост и када нас невоље снађу у животу. Међутим мира нема, понављам већ неколико пута, без Бога јер је сам Спаситељ рекао у Светом Јеванђељу „Мир свој дајем вам“ и наставља „Мир свој остављам вам“, не дајем вам га као што вам свет даје, јер мир света је варљив. Зато он каже да нам даје свој мир, а он је оличење мира. Шта уствари нарушава наш мир у нама? Много фактора браћо и сестре. Имамо ратове, немире, агресије, непоштовање све то нарушава наш мир и када је то тако у свету, споља, тако је верујте и у нама. Човек произноси оно што има, оно што уме, ако нема мира у себи не може дати мира ни другоме, и обрнуто. Ми док имамо Бога у себи и док смо у миру са Богом доживљавамо тај мир Божији у нама. Онда доживљавамо тај мир и у породици, и у друштву, у држави, у Цркви, у свету. Ако га не доживљавамо, шта би то молго да значи? Па то значи, браћо и сестре, да смо заратили са миром, са Божијим миром, јер Он је мир наш. Значи да смо заратили у себи и са собом, значи не дајемо души оно што треба да јој дајемо, не хранимо душу оном храном којом се она храни, а то је Тело и Крв Христова, то је Причешће браћо и сестре. А душа, душа је боголика, душа је богочежљива, она жели Бога, она тражи Бога. Ако смо ми ту душу обзидали немиром и да не набрајам даље, онда наша душа пати у нама самима. И зато ћете чути када човек осећа неке невоље па каже душа ме боли. Значи није нахрањена, гладна је речи Божије, гладна је пића Божијега, гладна је душа Бога. Зато каже цар Давид „ Моја душа чезне за Богом“. И ми треба да ослушнемо своју душу, ако је нисмо потпуно потопили, да ослушнемо и своје срце да видимо за шта куца наше срце. Наше срце куца да би живели, али колико год срце куца за наш живот, толико срце куца и за наше спасење, да нас опомиње да смо пролазници на овоме свету. Дакле, браћо и сестре, због овог земаљског немира често нам се дешава да постаје немир у нама, али када човек има мир у себи, а њега имамо само ако смо са Богом, онда човека неће много потресати ови немири и догађаји, сигурно да ће их осећати јер је човек, али га неће узнемирити. Зато што спољашњи мир не може да наруши онај прави мир који је са Богом, али браћо и сестре треба јендо да знамо, а то је да не можемо имати мир за себе ако не желимо мир другима. Зато је речено „Благо онима који мир граде, они ће се синовима Божијим назвати“. Зар ово није питање постављено свима нама. Да ли заиста ја, колико бар могу, колико ми снаге духовне и телесне дозвољавају, ширим мир? Или ширим немир? Када је човек у немиру у себи, то значи да га је напустила благодат Божија. И он жели да ствара немир јер је он ушао у ту турболенцију и њему тешко пада што види другога човека да је у миру, а неће никако да загледа у себе и да види јел у њему мир или немир. Када све Јеванђелско човек доживљује са радошћу у Господу, када све своје бриге пренесе на Бога, молитвом и мољењима, онда браћо и сестре на њега управо силази тај мир Божији који превазилази сваки ум. Мир какав ум не може замислити је Божански мир. Нама је потребан тај мир да би имали спокојства. Онај човек који нема мира, стално хоће да себе приказује другачијим него што јесте. Па када не оствари те своје идеје или не оствари те своје задатке хвата га немир. Онда се више не сећа себе јер је саву немиру. Зато је за сваког човека драгоцен тај душевни мир. Када човек иматај душевни мир, тада тело може бити непрестано у покрету па и у муци, али душа њихова пребива у Богу, остаје увек са непоколебљивим миром. Мир тражи мир, немир тражи немир, слога тражи слогу, мржња тражи заваду. И то све потиче од нас, и све зависи у каквом смо односу са Богом и једни са другима. Свети Сераим Саровски каже на једном месту „Треба се старати свим начинима да се одржи мир душевни, не узмућивати се увредама људи“. Када човек има мир Божији у себи неће ни приметити увреде које му људи наносе, он је у миру, он то миром подноси. Када неко нема мира он то подноси експлозивно, он када му се удари на сујету онда губи равнотежу, онда изгуби меру и поступа сасвим другачије од људскога, од хришћанскога. Зато је нужно уздржавати се од гнева и помоћу стражења нас самим собом чувати ум и срце од свега онога што није долично Богу, а оно што није долично Богу није долично ни човеку, јер је човек икона Божија. Човек је слика Божија и зато он треба да буде одраз и љубави и мира. Наше је хришћанско да увек гледамо напред, како каже апостол Павле што је било то је прошлост иза мене, ако сам ту прошлост оправдао својим хришћанским животом, ја сежем оним што је ипсред мене, а испред мене је Бог, браћо и сестре. За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђивање. Чим почнеш осуђивати уносиш немир у себе. Чимси почео да осуђујеш другога, уносиш немир и у тебе и у другога, а онда се, браћо и сестре. шири немир, и све оно што је недолично човека. Неосуђивањем и ћутањем, како кажу Свети оци, мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквом стању он добија Божанско откровење, и он тек види како је лепо живети у миру, а како се страшно живети у немиру. Човек који нема мира у себи, доживљава пако у себи. Оно што треба да имамо на уму, мир почиње у човеку и шири се у друштву, као и што немир почиње у човеку и шири се у друштву. На нашу велику жалост, у мањку те хришћанске љубави, сваки дан читамо о немирама. Чим немаш мира онда ти све смета, сви ти сметају, желиш да се ослободиш свих који ти сметају. Ти си човече онда у тешкој обмани. Јел жели да живиш сам? Човек се сам не спасава, већ у заједници са Богом и људима. Зато ми доживљавамо тај немир, сукобљавања и људске трагедије, само зато што је ослабила вера у нама, што је ослабила вера, поверење, љубав, али имир Божији у нама. Зато треба да стално стражимо на срцу своме, а у срцу се рађа чистота у којој се види Господ. Зато је и речено благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Да се замолимо Богу да нам пошаље мир свој. Он нам је дао тај мир, само треба да га сачувамо, јер све што нам је дато, дато нам је да чувамо и умножавамо то што нам је дато, да би од тих дарова Божијих и ми имали мир и спасење и да би тако имали и други са нама. Нека нам и ова Божанствена Литургија коју данас служимо, као што рекох, она је Литургија мира. Нека нас стално подсећа, браћо и сестре, да ћемо лако дати одговор за мир ако га ширимо, али како да дамо одговор пред Богом, како да дамо одговор и човеку ако ширимо немир. Када ширимо немир онда ширимо свађу, а шта може да произиђе из свађе? Добро не може никако, браћо и сестре. Нека нам Господ помогне, и оно што каже апостол Павле „Добро чините да вам се не досади“, да тражимо тај мир душевни да би и наше тело осетило мир. Ако имамо тај душевни мир онда кроз наше биће струји нека невидљива сила, па човек каже да би могао да полети. А зашто? Зато што си ослободио себе од гордости, од сујете, трудио си се да стекнеш мир Божији.

Нека мир Божији буде са вама у све дане живота свога!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма.

чтец Ђорђе Милутиновић