Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

“Данашње Јеванђеље говори нам о другом доласку Господа нашега Исуса Христа. То је онај дан кога сваки човек у земаљском животу треба да се сећа, јер Господ ће доћи. Ми се молимо да Господ дође, јер кад буде Господ дошао, онда ће бити испуњено цело Јеванђеље и судиће живима и мртвима. Зато ми и кажемо: „Дођи Господе.“ Ово Јеванђеље говори о другом доласку Христовом или о последњем дану, односно о свршетку света. Ово не значи да ће Господ укинути свет, већ да ће после његовог другог доласка настати ново Небо и нова Земља, нови људи. Какво небо, каква земља, какви људи, то нама није откривено. То је само у Божијем свезнању. Дакле неће Господ укинути свет већ постојати један обновљени свет, преображени свет, свет који ће сигурно другачије мислити. Свет који ће заиста испуњавати заповести и Јеванђеље Божије. Христос данашњим Јеванђељем жели да предухитри питање ученика који су га стално питали када ће тај дан да дође. Он им одговара да о том дану не знају ни анђели ни Син, до Отац небески. Да је рекао да зна али неће да открије, онда би се апостоли разочарали и растужили и зато Христос поступа на мудар начин, не открива али нам даје да стражимо, да бдимо, да ишчекујемо, да се не нађемо као оних 5 лудих девојака које нису имале уља у кандилима душе своје, већ да се сврстамо у оних 5 мудрих девојака које су ишчекивале женика. То је исто као кад отац држи нешто у руци и сакрива од детета и дете плаче. Сматра да ће плачем умилостивити оца да му то покаже.

Нама је све показано. Све нам је казано онолико колико нам је потребно за спасење али човек увек хоће да иде даље али апостол Павле каже: „Немој да скидаш завесу. Дотле ти је дато. Ти се у томе држи, то испуњавај, а доћи ће време када ће та завеса бити скинута па ће нам све бити много јасније.“ Важно је да од нас ништа Бог није сакрио од онога што је потребно за наше спасење. Открио је самога себе. Јасно је да сам Господ зна о том часу када ће доћи јер је он сам створио векове. Добро је што је он од нас сакрио тај дан, опет из разлога да би ми стражили, ишчекивали, желели тај сусрет са Господом. Шта би било са злочинцем који би сазнао да ће му данас бити последњи дан? Он би ликвидирао све своје непријатеље под условом: после мене нема живота. Господ хоће и такве људе да спасе да не чине зла до краја, јер свачија ће дела изаћи на видело. Добро је за свакога од нас да човек не знајући дана свога краја као хришћанин живи у подвигу, очекујући са страхом други долазак Христов. Бог је љубав и потребно је да имамо страх да се не огрешимо о ту божанску љубав. Када некога волимо трудимо се да га не повредимо и меримо сваку своју реч и дело да не би повредили онога кога волимо. Нас Бог воли бескрајно. Зато треба да живимо у страху да нас крај не би затекао неспремне. То значи да је хришћанин дужан да буде као војник на стражи. Постављен си на стражу и ако си будан осетићеш непријатеља, ако си заспао нећеш га осетити. Не само што ће тебе погубити већ ће ти упропастити и оно што ти је дато да чуваш. Нама је дато да чувамо живот и себе у извршавању заповести божијих. Зато је Господ то од нас сакрио. Ради наше користи. Када би смо се гневили једни на друге, знајући дан своје кончине, шта би смо све урадили једни другима знајући тај час? За осветнике би то било драгоцено сазнање, јер би онда он испунио свој гнев, јер би онда човек и даље настављао да се горди…шта све не би урадили?

Други долазак Господ Исуса Христа биће онакав као што га описује Јеванђеље: биће као муња које севне од истока до запада. То ће све тако рећи бити у тренутку. Ми треба да живимо за тај тренутак али не занемарујући нашу свакодневницу. Треба нам овај живот јер ми нисмо свеци и све док смо на овоме свету треба нам и душа и тело. Оно што је најважније је да знамо шта коме треба да дамо и колико. Најбоље у животу је да имамо меру, па и у вери и молитви, да све чинимо разумно. Тада би смо сви време свога живота када би смо знали када ће доћи тај дан, провели у најгорим делима и онда би смо покајање оставили само за последњи дан. Нама треба покајање. Како каже Свети Јован да онај који каже да није грешан вара себе. Како ниси грешан? Ко није грешан? Једино Бог. Он је безгрешан. Зато се каже да човек не може поживети ни један дан а да не погреши. Но је проблем што ми не примећујемо своје грешке и не признајемо их. Још се и бунимо када нам неко укаже на грешку.

Тај који нам указује на грешку нас не мрзи већ нас воли не би ли се поправили. Нема поправке без смирења као ни спасења ни покајања. Господ још каже да човек одлазећи даје слугама својим власт да чувају кућу, да свако ради свој посао и вратару да бди, тако је нама Господ дао власт да ми господаримо животом својим. Тако ми мислећи да имајући ту власт да смо ово или оно, али шта и ако имамо сву власт овога света када нисмо господари над собом. Не владаш собом, џаба ти је што владаш целим светом а не можеш да владаш собом. И заиста много је лакше владати светом него собом. Собом не може да влада горди човек који има сујету и сматра да је он центар. То је онај који је нарцисоидан и мисли да цео свет гледа у њега. Нарцисоидност је његова храна а то је храна која убија и не оживљава. Тај далеки пут на који господар иде означава Христово Вазнесење на небо. Вратар је човеков ум, који надгледа врата душе своје. Ако чувамо своја врата и боримо се видеће нас Бог и притећи ће нам у помоћ али ако се не боримо неће нам ни помоћи. Ако не тражимо помоћ нећемо је ни добити. Вратар је ум који надгледа врата душе а то су човекова чула. У једној молитви се каже: „Просветли мојих 5 простих чула.“ Кроз врата чула духовни лопови упадају у наш дом и руше га ако не стражимо на вратима свога срца. Зато нам је речено да стражимо и размишљамо о последњем нашем часу на земљи. Свакоме долази свој дан, који није у нашим рукама већ у власти Божијој и он зна када ће кога да позове и то често није у нашој логици нарочито ако се представи нека млада особа али Бог зна зашто је тако.

Једном приликом о чему је већ било и писано од стране Владике Николаја у Малим Мисионарима када је био епископ у Краљеву, његовим пријатељима умро је син јединац као млад. Родитељи су били добри људи а син као анђео и Бог га узме и сад владика Николај треба да иде и утеши родитеље. Како каже да их утеши кад се језик кочи а памет смрзава? На опелу беседећи рече родитељима да зна да сада ропћу на Бога што им је узео дете. Али ви треба да се сетите и као што имате башту пуну цвећа у којој сте господари, убирате најлепши цвет да га ставите у своју кућу, па тако и Бог хоће да украси са душом вашег детета рај а ми не знамо чега је Господ поштедео и вас и њега овом смрћу. Испоставило се да су злочинци били спремни да њиховог сина униште са највећим злочинством.

Зато ми треба да имамо утеху у Богу а зато треба да верујемо у Бога и стално да размишљамо о том часу на земљи а свој ум вежемо за небо, за вечност, јер смо створени за вечност. Нисмо створени за пролазни. Није крај на овоме свету. Није гроб последња станица. То је прелазак и смрти у живот, јер то нам је Господ најбоље показао својом смрћу и својим Васкрсењем.

Треба да вежемо свој ум за вечност односно да га вежемо за Христа и кад је наш ум везан за Христа онда ћемо само мислити о њему и бићемо оплемењени, имаћемо све врлине и љубав, наду, веру и смирење. Сећајмо се тог дана и доласка Господа Исуса Христа у овај свет када ће доћи да суди живима и мртвима и знајмо да ће нам бити суђено онако како нас Господ буде затекао. „Судићу ти у ономе у чему те нађем!“ Зато је потребно да размишљамо али не и да се оптерећујемо да ли ће то бити сутра, прекосутра или догодине. То није наше. То је у промислу Божијем. Зато је речено: „Сећај се гроба и последњег дана и онда нећеш ништа грешити.“ И заиста, ми се бусамо у прса наглашавајући своје ја и его. Шта то вреди када ће све то сутра да покрије земља ако смо без вере. Ако имамо веру онда нећемо то чинити , о себи високо мислити и себе стављати у центар свих других, нећеш на себе скретати пажњу већ на своја дела. Зато нека нам Господ помогне да ми стражимо на своја дела а када ће Господ доћи то он зна. Зато је и речено: „Трпљењем својим спасавајте душе своје.“ Хришћани су позвани да трпе до краја јер тај ће се спасти. Ко иде на трке мисли о циљу, јер ако о том не мисли неће стићи до победе. Наше је да стално мислимо на тај дан и мислимо да победимо себе. Победити себе није лако и како кажу Свети Оци: „Лакше је и брдо снизити него понизити себе.“ Али без понижења и немајући смирења изгубићемо и овај и онај живот. Човек који нема смирења је стално у грчу и оптерећен је да неће неко за њега помислити ружно. Ко има смирење све подноси благодаћу Божијом и силом Божијом. Нека нам Бог помогне да задобијамо Духа Светога који ће нас водити и руководити и увести у Царство Небеско.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић