После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, данас прослављамо великог угодника Божијега. Великог молитвеника, човека са великим смирењем. Прослављамо великог ученика Цркве Христове Светог Јована Златоустог односно прослављамо пренос његових моштију из Кумана у Цариград. Овај велики пастир Цркве Христове и словесног стада Христовог неколико пута је био неправедно свргаван са своје епископске катедре и протериван у прогонство. Тако је учинила и царица Евдоксија. Није могла да поднесе његов хришћански и јеванђелски живот али ништа не бива без промисла Божијега. Свети Прокло, Патријарх цариградски и цар Теодосије, син ове царице су пожелели да мошти и тело Св. Јована врете у Цариград. Ту имате једно дирљиво сведочанство како је цар написао једно опроштајно писмо Светом Јовану, молећи га да опрости његовој мајци што га је протерала да не би он и његово потомство навукли проклетство на себе. Оно што је такође дивно и како су забележили оци Цркве када је донет Св. Јован у своју катедралну цркву и када су положили његове мошти, чули су сви окупљени из уста Св. ЈОвана речи „Мир вам“ и то је најбољи доказ да је он имао заиста толико смирења да није мрзео никога и када су га гонили и прогонили. Могао је он да сеје свугде мир Божији јер је мир Божији имао у себи. Заиста, човек може да да другом човеку оно што има. Ако има смирење, послужиће другоме да буде смирен. Ако има гордост, послужиће другима да буду горди или ако је тврдоглав, што је код нас честа прилика, преносиће ту тврдоглавост на друге. Дакле, човек даје оно што има. У тропару Св. Јо0вана Златоустог сажете су све врлине које је он имао и зато се у његовом тропару каже: Благодат заблиставши из уста твојих као светлост огња просветли васељену. Заиста је он јеванђелским учењем просветио васељену. Ове су речи које ми прослављамо и којим се сећамо Св. Јована Златоустог, великог Божијег угодника и живога сведока живога Бога. Тим речима се сећамо и златних његових уста. Постоји једно предање зашто је Свети Јован Златоусти назван златоустим. Он, највећи и најобразованији човек тога времена својим златним беседама говорио је и неким мало вишим стилом. Поједини нису могли да разумеју те његове високе теолошке речи и једна старица, осећајући ту благодат која је излазила из уста његових, пришла је и рекла му: О Јоване, златна ли су твоја уста, златне ли су твоје речи, а ко их може разумети? Тако да је Св. Јован почео да беседи тим нижим стилом да беседи. То је била врлина светих људи. Такву је врлину имао и наш Св. Владика Николај. Ако упоредимо Св. Јустина Ћелијског, богослова великог, који није био увек тако лако разумљив, поготову за оне који нису имали благодати Божије која је помагала човеку да разуме те речи. Док Св. Владика Николај је имао ту особину, зато и њега назива народ Златоустим, да најдубље теолошке речи које ми не можемо да разумемо увек он сведе на народну реч. На оне речи које народ зна и уме да разуме. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља. Није мало ни било великух пророка. Велики су били и Апостоли Христови. Велики су и светитељи Божији али сваки на свој начин и сваки према своме дару. Сви ми поседеујемо дар према нашој вери, према нашем смирењу, према нашој љубави и Бог зна колико ће нам које дарове дати. Као што је дао Господар таланте слугама својим па једном два, другоме пет, свакоме по својој мери. Ту је проблем што је човек незадовољан што је Бог дао некоме оних пет таланата, а њему један. Уместо да буде Богу захвалан, благодаран и да са захвалношћу прима дар Божији, закопао је свој дар и није га умножио јер није осетио да је то дар Божији. Тиме је закопао себе и учинио себе да више не прима дарове Божије. Човек не прима дарове Божије када је пун себе и кад себе испуни собом а не Богом и благодаћу Божијом. Црква је испуњена светима као што је небо испуњено звездама али међу њима свима Св. Јован Златоусти заузима прворазредно место. Захваљујући ономе што је оставио написано ми данас можемо да уђемо у најдубљу суштину теолошку. Када данас читамо његове беседе имам утисак као да их је он јуче изговорио, а не пре толико векова. Нема ни једне речи Св. Јована за коју би човек рекао да је она условљена временом. Такав је он био зналац не само свога времена него и оног надвременог, онога што ће доћи. Он је толико прозрео у есхатологију тј. онога што треба да дође када одемо са овога света, да је то било невероватно. Како је он то знао да предочи и како је знао те висине Божанске да их прилагоди схватању и да свако схвати према мери своје вере. Био је зналац и онога што је дубље од времена. Живео је испред времена зато што је био Божији човек који се није спотицао од онога што је земаљско него се сезао само ка ономе што је вечно и непролазно. Изузетан је зналац људске природе као ретко ко, како кажу свети Оци, који је прворазредни и психолог био јако добар. Био је познати педагог и још се ниједан ум није показао да надвлада Светог Јована као педагога. Имате једно дивно предање када је мајка питала Светог Јована Златоустог да ли је време да почне да васпитава своје дете. Он је њу упитао колико је старо њено дете. Негде око четрдесет дана. Ниси ништа предузимала пре тога, пита он. Нисам, каже она. Закаснила си. Пазите, браћо и сестре, закаснила си. Мајка треба да почне да васпитава своје дете од оног тренутка када се дете зачне у утроби њезиној, а то опет зависи од породичне хармоније. Ако у породици муж и жена живе у слози и љубави то ће дете да осети у утроби мајчиној. Ако је у породици мир и слога, ако у породици слуша један другога, а не штрчи, то дете напредује у утроби у хармонији према Богу и другима. Деценијама сам разговарао и дружио се са чувеним Владетом Јеротићем па једног дана када је дошао у Студеницу, изашло тог дана у новинама како се дете родило нервозно. Питам ја њега, професоре, јели то могуће? Како дете да се роди нервозно? У, оче игумане, итекако је то могуће. Нервоза је била укорењена у породици и зато што у породици није било љубави и слоге. Зато што у породици нису једно друго носили него једно друго осуђивало. Дакле, браћо и сестре, Св. Јован је био зналац људског тела и људске душе. На један Богом надахнути озарени начин обасјавао је природу дубином мудрости Божије и ништа није сматрао да је његово иако је био велики. Човек кога прогоне на правди Бога, а он то све у смирењу носи. Зато је он и могао да му буду последње речи Слава Богу за све. Све је за њега било у славу Божију јер је он сам био у слави Божијој. Слава Божија га је обасјавала и заиста је справом назван светлошћу али није светлео собом него Христом. Оним речима: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Ево, браћо и сестре, ово је диван пример да се и ми запитамо каква су наша дела. Да ли су заиста она добра дела за која мислимо да чинимо добра дела? Свако дело које се учини за своје име и за своју славу није добро и спасоносно дело али свако дело које се учини Бога ради је велико дело и та дела нас прослављају. Зато је и речено у Светом Писму да ћемо се својим делима оправдати и својим делима осудити. Треба да размишљамо да ли чинимо добра дела али опет, оно што стално говорим, проверавајмо себе не собом него Богом, Јеванђељем и Црквом. Све је ово поседовао Свети Јован Златоусти и није онда ни случајно што је све до данас, сва његова дела које је написао, велика али за нас највећа Божанствена Литургија светог Јована Златоустога коју служимо у Цркви Христовој. Литургија којом себе треба да принесемо Богу јер је човек позван да себе принесе Богу. Велике су и дивне и друге литургије које имамо: Св. Василија, Св. Марка, Св. Григорија Богослова. Свака је Литургија велика онолико колико ми осећамо литургију у себи и колико живимо и учествујемо у Литургији. Знаћемо шта је Литургија ако будемо знали шта је Црква. Знаћемо шта је Црква ако знамо шта је Литургија. Литургија нису само речи већ живот, речи претворене у живот. Литургија Св. Јована Златоустог је, како су то други литургичари казали, тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. Обухвата и душу и тело. И овај свет и онај свет. У њој је садржана Тајна и Старог и Новог завета и целокупни домострој, план Божијега спасења. У Литургији се сабира и прошлост и садашњост и све се то претаче у вечност јер нас Литургија стално опомиње да смо ми за вечност, а не за пролазност иако на овоме свету бивамо па пролазимо. Тако је умно и дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој Светој Литургији. Због чега ми у ствари прослављамо Св. Јована Златоустог? Ето, данас прослављамо пренос његових моштију. Има он и свој дан. Прославићемо га опет када прослављамо тројицу великих светих јерараха, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Прослављамо га због његове вере у Бога и његове Божанске мудрости. Он своју мудрост није сматрао мудрошћу. Славимо Св. Јована због подвига и због силе речи које су красиле и данас красе овог великог светитеља и учитеља Цркве Христове. Зато је справом назван Златоусти јер свака реч која је излазила из његових уста је била злата вредна. Зато човек треба да се смири и чује реч Божију, а онај који слуша реч Божију он неће слушати своје речи и да их проглашава великим речима. Можемо поставити питање када је свети Јован био велики. Да ли је био велики док је ходао земљом, док је писао и учио? Да ли је био велики и актуелан када је живео или после овоземаљског живота или је велики и био и данас остао велики? Св. Јован Златоусти је цело своје биће, свој ум, своју душу и срце, све мисли и осећања принео Господу на дар.

Дакле, браћо и сестре, ово нам је подстрек да принесемо и ми тако своје биће Богу и да му се молимо. Да се молимо светом Јовану Златоустом да нам помогне да схватимо шта је Литургија. Да то нису само текстуалне речи већ да у свакој тој речи постоји дубина, висина и ширина Божија. Зато је Литургија предукус Царства небескога и оно што често говорим, ако нас има на овој Божанској Литургији земаљској биће нас и у небеској али када смо овде на Литургији дајмо да заиста принесемо себе и да оставимо себе и своју гордост и у смирењу учествујмо у Литургији. Не само да присуствујемо Литургији јер је једно присуствовати, а друго учествовати Литургији. Учествовати и Литургији значи сјединити се са Богом, значи причестити се и уселити Бога у себе кроз Свету Тајну Причешћа и ако хоћете Литургија се искључиво служи ради причешћа. Зато свети Оци кажу да где нема Причешћа не треба да буде ни Литургија. То је најбољи одговор данашњим духовницима и појединим теолозима који кажу да се ваља два пута или четири пута причестити. Па јел ти и ја за време живота четири пута једемо да би нахранили тело? Па једемо сваки дан. Зато треба да знамо да треба да хранимо тело али треба да хранимо и душу, браћо и сестре, и што је најважније, да знамо чиме треба да хранимо душу као што знамо чиме треба да хранимо тело. Ми немамо шта да бирамо када када је у питању душа. Нама је дат Христос. Он је храна наше душе. Нама је дата Црква и зато ако смо у Цркви благо нама јер треба да живимо Црквом. Како се у Цркви живи? Молитвено и богослужбено. Нека нам свети Јован помогне у свему, да покушамо да га пратимо и да га замолимо да се моли Богу за нас.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У заједничкој молитви су учествовали и ученици петог, шестог и седмог разреда ОШ „Свети Сава“ са својим вероучитељем, протођаконом Мирославом Василијевићем.

На крају Свете Литургије верни народ и ученици су се причестили Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић