Беседећи верном народу Владика Јован је рекао:

„Чули смо једно веома поучно Јеванђеље а у њему се између осталог каже како је пролазећи путем испред Господа је неко изашао а не као у осталим Јеванђељима где се каже да је то био младић. Овим хоће Јеванђелист Марко да нам каже да је сваком од нас могуће да изиђе пред Христа и постави му питање као и овај човек: „Учитељу благи шта ми је чинити да задобијем Царство Небеско?“ Господ хоће овога човека да врати у смирење и одговара питањем: „Што ме зовеш благим? Нико није благ до један Господ.“ Зашто му Христос упућује ове речи? Зато што овај човек није пришао Христу као Богу, као Спаситељу већ као једном од учитеља закона које су у то време тако ословљавали, јер Христос није учитељ закона већ Бог и Спаситељ. Христос овог човека не оставља без одговора и не објашњава му много већ га упућује на испуњење заповести. „Држи заповести“ каже му Христос, „не убиј, не укради, не чини прељубу, не сведочи лажно…“ Човек је саслушавши рекао да је све то већ од своје младости испунио. Јеванђелист Марко каже како Исусу омиље овај човек и враћа га на оно право питање и каже му да ако хоће савршен да буде да иде и прода све што има, пода сиромасима узме Крст свој и пође за њим. Зато му Христос каже да му то још једно не достаје. „Узми Крст свој и пођи за мном и имаћеш благо на Небу“ каже му Господ.

Чули смо како се овај човек снуждио и отишао од Христа жалостан а онда Христос каже ученицима како је тешко богатоме ући у Царство Небеско. Апостоли се запањише на ове речи али Христос каже како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Небеско. Проблем код овога човека је била страст, јер се везао искључиво за овоземаљско, мислећи да је овоземаљско право Царство Небеско. Христос хоће да га подсети на безстрашће, јер се страст извија у проблем вечнога живота и савршенства. Зато му је Христос и рекао: „Ако хоћеш савршен да будеш.“ Ми смо сви позвани на савршенство. „Будите савршени као што савршен Отац ваш небески“ каже Јеванђеље. Сигурно да ми не можемо да достигнемо савршенство Бога али ако се истински трудимо можемо да достигнемо савршенство онолико колико је потребно за наше спасење. Идеал савршенства Христовог је много висок али нам Господ каже да циљ свога живота никада не смемо да поставимо испред нас јер ћемо га са лакоћом остварити. Да би смо достигли циљ који је висок треба ићи уским, трновитим путем. Путем подвига поста и молитве, Јеванђеља и жртвовања. Бог решава овај проблем када је рекао: „Богу је све могуће.“

Вечно и добро су синоними како нас уче Свети Оци. Апсолутно добро и апсолутно вечно се поклапају. Кроз свако добро се у душу човекову помало вечнога спусти и онда човек већ сада и овде почиње да живи за вечност. Учињено добро је већ остварен делић вечнога у људском бићу и људском животу. Зато ће апостол Павле рећи: „Чините добро да вам не досади.“ Добра никада много. Ми знамо да се задовољимо када учинимо и најмање добро. Добра никада много а зла и једна кап је превише. Та кап зла може да растури човека као биће. Зло се не може злим лечити већ само добрим. Када човек чини добро кроз његово биће струји благодатна сила Божија. Та благодатна сила га вуче да све више добра чини. Божанска струја струји и разлива се по људском бићу. Благодат божија је Христос и када Христа уселимо у себе и у своје срце, онда смо уселили највеће добро. Свако добро је својим најтананијим добром везано за Бога и долази управо од Бога. Долазећи од Бога оно доноси нешто Божије. Остварено добро у човеку га чини вечним. Човек постаје расадник вечнога и расадник бесмртнога. Боголиком и богочежњивом бићу човековом својствено је чезнути за вечним и божанским. Ако не чезнемо за вечним онда живимо у садашњости и онда хоћу да покажем пред другима ко сам и шта сам поготову да се покажем супротно од онога што јесам. Чезнути за вечношћу значи чезнути за Богом.

Под насиљем греха и страси у човеку су закржљале клице вечног и бесмртног али се вером у Христа то подмлађује и доноси божанске плодове. Кад човек не чини добро он закржља а кад чинимо добро оно нас све више вуче да чинимо добро. Зато је добро да држимо заповести божије како је Господ овоме човеку рекао, јер држање заповести уноси у човека вечни, бесмртни живот, јер су заповести наше огледало да видимо шта испуњавамо а шта не. Зато се трудимо да живимо Јеванђелски да живимо смирено и одбацимо страсти. Онај који осећа да је слаб он ће се молити и трудити да чини добро. Ко то не осећа он ни не тражи помоћ од Бога. Одбацимо страсти од себе које нас везују за било шта што није спасоносно. Везујмо се за Бога јер се Бог родио ради нас и трпео ради нас. Немојмо се уплашити шта год да нас задеси у животу. Ни искушења, ни невоље ни патње. Молимо се Богу да нам дода вере и божанске силе да издржимо. Бог неће окренути главу од онога који тражи спасење. Зато Господ и каже: „Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а све ће вам се остало већ додати.“ Ми често пре тражимо споредно од вечности. Молимо Бога да нам опрости грехе, да нас спасе, да нас сачува и сачуваће нас. Бог хоће да види колико можемо у датим тренуцима да останемо његови. Трудимо се у животу да живимо хришћански да имамо и љубав и смирење. Где нема смирења, човек је у немиру. Душа, срце и биће су у немиру јер нема смирења које је потиснуто гордошћу. Погледајмо у чему узрастамо: да ли у чињењу добра или у чињењу зла?

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургију и причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић