Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа,

Свети апостол Павле пишући посланицу народу у Солуну, моли их и каже
“молим вас да живите по Богу, достојно Бога, који вас приведе у Царство небеско“. Заиста, једино је прави живот човеков када живи у Богу и по Богу. Када човек живи у Богу, стално Бога има у себи, али и Бога испред себе. Увек се угледа на Бога. Онај који се угледа на Бога, не угледа се на себе, и све ће приписати Богу. Зато је прави живот у Бога, док је ван Бога недостојан човека. У човеку владају невидљиве или видљиве силе греха и зла. Само живот по богочовеку и ради Богочовека достојан је човека. Бити човек то је велико достојанство и то онај човек који верује у Бога и вером живи. Онај који сав себе предаје Богу, који је заволео све врлине хришћанске, а посебно хришћанску врлину смирења. Само такав живот, даје човеку вечну и божанску истину. Истина је само једна, а то је Христос. Не постоје две истине јер свака друга није истина. Живећи у правди и љубави Божјој, човек сада и овде осећа присуство Бога и започиње да задобија живот вечни. С тога је за хришћанина правило над правилима, живети достојно Бога. Све што није достојно Бога, није достојно ни човека, а то значи да хранити васцело биће своје светим божанским тајнама и врлинама, једном речју, доживљавати Христа Богочовека, како кажу оци као душу своје душе. Зато за сваку своју мисао, свако дело, поступак и свако осећање у ствари увек питај себе да ли је оно достојно Христа Бога. Да ли би то могло бити његово, оно што ми проглашавамо за своје да је вредно и узвишено. Да ли је то достојно Бога. Такав се живот води у Цркви, у заједници окупљених. Зато је тај благодатни богоживот лак у цркви благодаћу Божјом. Лак је јер чове живи у благодати, такав човек се повињава благодати и такав слуша шта му благодат каже. Благодат је сам Господ Исус Христос. Ако слушамо Бога, онда је цело наше биће испуњено благодаћу Божјом. Али ако не живимо у благодати, ми живимо искључиво собом и за себе. Онда само видимо себе и другога не видимо. Човек несвесно проглашава себе за мерило и он живи по том мерилу и такав човек неће да послуша ничији савет. Он ће да чује, али да примени на себе и да провери себе да ли живи по Божјем савету или нечијим другим, никако, не да му гордост и сујета. Не дају му гордост и сујета да пита шта је добро, а шта је зло и да разуме шта је добро, а шта зло. Када је благодат у целом бићу човековом, тада одводи цело биће из царства греха у царство Божје. А то Царство, као што често говорим почиње још овде, почиње у цркви христовој. Јер, где је Бог ту је и Царство и благодат. Живот на земљи се нама даје као основна школа, као полазак у први разред када почињемо да учимо основне ствари, да почнемо од почетка. То је та основна школа, да се припремимо за живо вечни у оном свету. И ако нисмо у правој школи, ако у школи не слушамо оног тамо учитеља, ништа нећемо научити. У нашој хришћанској школи учитељ нам је Христос, који је рекао „познајте истину и истина ће вас ослободити“. Живот хришћана није ништа друго него непрестано богаћење Богом и служење њему. Онај који је спреман д служи Богу, послужиће и човеку, док онај који неће да послужи ближњем, тај не служи ни другом, а ни Богу. Ако нећемо да притекнемо у помоћ другоме, далеко смо од хришћанства. Господ нам говори како можемо да задобијемо Царство небеско, гладнога нахрани, жедног напој, болесног обиђи и када тако чинимо, добро чинимо Богу.

Да се молимо Богу и да се трудимо да живимо по вољи Божјој, а не по свом нахођењу. Да ставимо испред себе вољу Божју. Ако вршимо своју вољу, нама нема Царства и онда ћемо добити Царство светлости. Треба човек да води рачуна да не потамни светлост Христова у нама. Сви смо добили светлост својим крштењем и зато Цркву треба слушати као школу и да се молимо Богу да нам Господ помогне да се владамо достојно Бога и тада ћемо имати право владање.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић