Чтецирали су: Ђорђе Милутиновић и Никола Марковић.

За певницом су били оци: Бранислав Матић, Иван Антонијевић са верним народом.

По прочитаном Јеванђељу по Јовану, Преосвећени је протумачио прочитани одељак народу:

“Једино је Господ Исус Христос могао да каже : “Ја сам пут истина и живот.” Другог пута немамо ако хоћемо да уђемо у Царство Небеско осим пута Христовога. Његов пут је узак и трновит и то је једини пут који је спасоносан. Сви други путеви нису спасоносни и сви други путеви не воде у Царство Небеско. Христос каже да поред тог уског пута постоји тај широки пут који не води у Царство Небеско него у муку вечну. Тим широким путем многи иду. Који? Они који живе по свом нахођењу. То су они људи који заиста нису спремни да послушају. Кога? Па самога Господа Христа, Цркву и Јеванђеље. Заиста како нема другог пута тако нема друге истине који је Господ Исус Христос. Све оно што ми знамо о вери и у вери и оно што ми проглашавамо за истину а нисмо проверили Црквом и Јеванђељем онда то није истина. Човек се уљушка па још упорно мисли да је он на истини. Зато браћо и сестре данашње Јеванђеље каже како је Христос за себе рекао: “Ја сам пут истина и живот” и још каже “Ја сам врата ко узе кроза ме, спашће се и пашу ће наћи” О којој паши је овде реч браћо и сестре? О самом Господу Христу. Он је наша паша. И ако се не будемо хранили њиме, Његовом науком, ми ћемо браћо и сестре бити гладни, без обзира што ћемо се задовољити овоземаљском храном. Бићемо гладни и жедни правде и истине Божије. Бићемо гладни Бога. Дакле, браћо и сестре нема других врата кроз које ми можемо да прођемо и уђемо у Царство Небеско осим њих.

Зато када почнемо да умујемо својим умом о Цркви и када хоћемо да ми исправљамо Цркву, како можеш да исправиш Цркву којом руководи Дух Свети, то је онда најбољи доказ да не руководимо се Духом Светим него својим духом. Тај дух може врло лако да нас заведе а ми не видимо да смо заведени. Дакле, врата Раја су отворена, од онда док је света и века, не можемо да имамо изговор: “Врата су за мене затворена”. Без труда не можемо ништа, ако се не потрудимо, ако не уложимо труд. Ако уложимо труд а не уложимо веру, онда нам тај труд није спасоносан. Христове речи да је он и врата и пастир примењује на самоме себи, и открива да нам је Он заиста Пут, Истина и Живот. Тај пут нам иде кроз Цркву и ван Цркве често говорим: “Нема нам спасења” нема нам спасења ако себе издвајамо ван црквене заједнице. Сви смо једна породица. И замислите да једно чељаде које жели да се искључи из породице. Пропашће. Он се издвојио и мисли да сам може све и да му нико други не треба. Па мислимо не треба ми ни отац ни мајка, нећу да слушам ни оца ни мајку. Пре неколико дана дошао један човек код мене да се пожали на тврдоглавост свога сина, па каже: Владико мом сину мајка однесе храну, он је проспе, баци. Шта је ту у питању? Вера и љубав? Гордост сујета и саможивост. Браћо и сестре да се вратим на речи Христове да је Он врата наша преко којих Бог открива вољу своју. Када Бог хоће да се спасемо зашто човек онда изналази своје начине спасења. Нико од нас неће да каже: ја нећу се спасем. И ако ниси прихватио Христа као пут истину и живот, ако Христа ниси прихватио као једина врата кроз која треба да прођеш да би ушао у Царство Божије ниси у заједници ниси у Цркви. Дакле, браћо и сестре када Христос каже: Ја сам пут истина и живот, то значи да је Христос врата кроз која човек хоће да сагледава тајну Оца Небескога, Свете Тројице која се показала на реци Јордану. И заиста ако човек не слуша Бога, он не слуша ни другога, он слуша себе или боље речено слуша онога другога којег је он прогласио за Бога и на свој начин сместио у себе. У слушању је спасење, послушности. Зато свети оци кажу да је послушност већа и од поста и од молитве. Када човек слуша он ће да живи у послушности и онда неће да измишља своје путеве како да дође до спасења. Браћо и сестре све нам се открива кроз Христа и тајна овога и онога света. Он је та врата, и ако уђемо кроз та врата онда ћемо бити спасени. Али треба да се потрудимо како да дођемо до тих небеских врата. Како да закуцамо на врата спасења? И овим речима Христос нам открива себе као почетак и крај, као алфу и омегу као вечно слово Божије, кроз кога је све постало што је постало. Без њега ништа није постало. Ова истина о слову Божијем открива се Божијим људима који живе по Богу и који су сместили Бога у себе. Оним људима који имају страха Божијега, а страх Божији је почетак мудрости. Хоћеш да будеш мудар? Имај страх. Него да имамо страх да се не огрешимо о онога који нас највише воли. То је страх и то је мудрост. Без страха нема праве мудрости. Дакле, таквим људима открива се Бог. Отуда велики учитељ цркве свети Климент Александријски каже да и философи остају деца по знању док не схвате Њега Слово Божије, Логоса Божијег као извор и као увир у све оно што постоји. Размишљајмо о овим јеванђелским речима Христовим да је Он рекао: Ја сам пут истина и живот... Тражимо ту небеску пашу да би душа наша живела, али душу треба да хранимо као што хранимо и тело. Да ли размишљамо да ли правило хранимо душу своју? Она се не храни гордошћу, сујетом, тврдоглавошћу. Она се храни Телом и Крвљу Христом, душа се наша храни послушноћу и животом по послушности. Душа се наша храни добрим делима, мислима, лепим речима, као што каже Апостол Павле: Добро чините да вам се не досади. То значи да човек не сме никада да каже: Ја сам добро учинио, и више не треба да чиним добро. Добра никада доста, а зла и једна кап је много. Једна кап зла може да помути све океане на овоме свету, али једна кап добра може све да поправи. И ниједно добро које ми учинимо Христа ради, неће остати ненаграђено. Бог све види и зна наше срце да ли заиста то срце припремамо за Бога, и јесмо ли у том срцу сместили Бога или онога другога? Чим нећеш да идеш у ред и поредак, ти си себе искључио јер си почео да мудрујеш не мудрошћу Божијом, него својом мудрошћу а са својом мудрошћу не можеш ући у Царство Небеско.

Нека вас Господ благослови!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Христовом, сведочећи тајну Цркве, сведочећи тајну сједињења Божанске и човечанске природе.

ђакон Александар Ђорђевић