Преосвећени Владика је у својој беседи рекао:

“У име Оца и Сина и Светога. Помаже вам Бог, драга браћо и сестре.

Господ од нас тражи у маломе да будемо верни. А то значи да не мислимо да треба да стварамо нела велика дела, па тек онда да будемо верни Богу и другима. Зато Господ Исус Христос каже: “Који је веран у најмањем и у многоме је веран, а ко је неправедан у најмањем је и у многима је неправдан”. То је записано у Јеванђељу по Луки. И заиста када ми мали просечно људи почнемо да размишљамо о свет, о животу, о Богу и себи онда обично видимо да наш живот пролази највише у тим ситним доживљајима, ситним делима која су често у животу можда и не примећују. И тако одживећемо свој век и оставићемо за собом незнатан траг само најужем кругу у коме смо се кретали. Па ће нас тако људи који су нас познавали помињати још неко време после одласка са овога света, по добру или злу, а онда нас заборавити. Истина је, мали смо ми људи, осим оних који мисле да су велики. Мала су наша дела, али не мери увек Бог ствари онако како их меримо ми. И за нас незнатне је Господ умро, дошао у свет. Због нас малих је примио све оно што су му људи чинили у његовом животу. Алик управо је нас мале по делима назвао својом браћом. Дао нам савет да му будемо верни у малом. Јер онај који се не труди да у маломе буде вера, у већем неће бити веран. Од малог се креће па иде ка горе, али је страшно када себе гледа одозго. То значи да је саградио кућу без темеља. А кућа без темеља се кад тад руши. Господ је велику љубав показивао прма малима. “Ако учинисте једно од ове није мале браће, мени учинисте.” Па зар нам треба већа утеха и радост. Све док себе сматрамо малим, слабим, ми ћемо пред Богом бити велики. Све док себе сматрамо великим, све док у себи имамо гордост, онда смо пред Богом непознати. Јер је Господ у Јеванђељу рекао да се гордима противи, а смиреним даје благодат. Зато Форд човек када му укажеш да било коју његову грешку неће је прихватити и почне да реагује и да се буни. Јер њему нема право нико никада да каже. Он није спреман да прихвати ничији савет, он се руководи самим собом, својом савешћу која му није чиста. Опијена је себичноћу, гордошћу, сујетом.

Ми не морамо жалити што можда нећемо моћи да дамо свету нека велика дела и што нас људи неће имати по чему да нас познају. За Бога је доста да будемо верни у маломе. “Слуго добри и верни, у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити. Уђи у радост Господа свога” је рекао Господ. А ми све почињемо одозго, ми не крећемо од темеља и нисмо стабилни.. Нисмо се накалемили на право дрво, дрво живота, браћо и сестре. А дрво живота је Господ Исус Христос. Зато тражи да будемо верни у маломе, у преданом обављању свакодневних послова. Да оно што нам је предано, оно што нам се каже, да то са преданошћу и са љубављу прихватимо и са ревношћу да испуњавамо управо те ситне и мале обавезе. Јер онај који не испуњава мале ситне обавезе никад неће испунити ни велику обавезу. То је за њега ситно, он мисли да је позван да буде већи и виши од другога. Све док тако размишљамо не може рачунати да ће нас Господ помиловати. Горд и сујетан човека тражи на језику помиловање од Бога, али неће да прихвати. Не креће од малог да почне да расте и да узраста.

Онда се поставља и питање зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које на Бог свакодневно шаље да испунимо. Као на пример да некоме помогнемо ко је у невољи. Да некоме дамо парче хлеба, ако га имамо, наравно. Да будемо, браћо и сестре, свакодневно у испуњавању тих малих заповести ако треба неког да утешимо. Да према људима покажемо знаке добре воље и љубави. А онај који има добру вољу и има љубав, он ће да послуша. А онај који то нема, неће ни да послуша. Дакле, и на шта сањати о љубави према целом свету, а не подносити оног ко је поред тебе. Њега је Бог послао, па можда и ако је зао тај поред тебе. Бог га је послао да се ти поучиш над његовим злом и да не чиниш ти зло и да се ти мењаш и промениш када видиш да онај поред тебе није добар. Или ако је тај добар поред тебе, да се научиш доброти, да то примениш на себи, да се трудиш да будеш добар. Дакле, браћо и сестре, многи људи кажу: “Па, кад не могу да учиним никакво велико дело, нећу ни да се трудим ни на маломе”. Е, док управо се не потрудиш у том малом, никад нећеш велика учинити. У малом ћеш се почети да очврснеш, да тако кажем. У малом ћеш кад завршиш нешто што је мало што ти је дато испуниш, онда ћеш имати и вољу, и жељу, и љубав да чиниш и да учиниш нешто што је веће и више. Дакле, будимо верни Богу у маломе, и не очекујмо у животу неке велике триjумфе. А ми смо слаби, само тражимо да нас људи хвале. Само тражимо да нас људи дижу, подижу. Све док се ти не подигнеш пред Богом, у смислу, у вери, у љубави, то што ће нас људи подизати, то што ће нас људи хвалити неће имати много користи, ако нас Бог не похвали. Али видите, Бог похваљује оне који у маломе су верни. Чујете ли ви то? Дакле, заиста не очекујмо триjумфе. Oни ће сами по себи доћи, ако испуњавамо Јеванђеље, ако испуњавамо заповести Божије, јер све учињено од добре воље и од чистога срца прима Бог као највећи дар. А све што урадимо, оно што наш народ каже, преко воље, преко жеље - ем смо се трудили, ем уморили се, а Господ нам неће то примити, јер нисмо то из љубави радили. Све зашта имамо љубави, то ћемо моћи да остваримо. Ако имамо љубав да будемо послушни, бићемо послушни. Ако немамо љубави, нећемо бити послушни никоме осим самоме себи.

Дакле, браћо и сестре, срце је ризница, кажу свети оци, или добра или зла. Главно богатство човеково управо се налази у срцу. А то богатство у срцу јесте под условом да је у нашем срцу Бог. А кад је у нашем срцу Бог, онда је у нашем срцу и љубав. Онда је и доброчинство. Онда је и милосрђе. Онда је и смирење. Онда је и вера. Онда је и праштање. Онда је и тражење помоћи да будемо бољи. Дакле, зато, тражи ли неко човека, неће га наћи нигде на другом месту, ако га не нађе у свом срцу. Тражимо ли Бога, било то на земљи, на небу, не знам где, а не нађемо ли га и немамо ли га у срцу, нећемо га нигде наћи. Значи, и човека и Бога, ми ћемо једино наћи у срцу. Зато, тражимо ли било шта што није у нашем срцу, нећемо добит’. Зато треба да сместимо све оно што је добро у наше срце. А добра неће бити у нашем срцу, ако, понављам, ако у нашем срцу нема Бога. Дакле, зато Спаситељ и каже: “Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло”. Е то је оно што је у срцу, или добро, или зло. Ако је добро, добро ћемо износити. Ако је зло у нашем срцу, све ћемо гледати кроз зло. Дакле, све што је у човеку има вечну важност, и то значи да и добро и зло има вечну важност. Ако је вечно добро онда заиста, ми се надамо добру. А нико није добар као Бог. Али ако имамо зло у себи, шта ћемо добити у злу. Добићемо само невољу, муку, патњу и од себе и од другога. Човеково добро има своју вечност, а то је рај. И човеково зло има у себи, а то је пакао, јер у срцу човековом је и рај и пакао. Зависи шта човек смешта у своје срце. Да ли је сместио пакао, па се уљушкао, па му ту лепо, уљушканом у самога себе, у своју саможивост, у своју себичност, ал’ ми је лепо, али то је само за кратко. Али када човек се, браћо и сестре, огради добром, онда то добро му никад не пропада. Оно је добро и овде, на овоме свету, оно је добро и оном другом свету.

Браћо и сестре, Бог није само где се свршавају велика дела, па да кажемо: “Е, не могу да завршим неког дела, па нећу ни да се трудим.” Ако себи кажемо, свануо је дан, па треба да устанем: “Не могу да устанем”. Па нећеш ни устати. Онда ћеш ленчарити. Онда нећеш ништа урадити, зато што мислиш да не можеш да учиниш добро. Можемо да чинимо добро, али добро само можемо у Богу и по Богу да чинимо, браћо и сестре.

Вечно добро, оно је изнад историје. Вечно добро, то је једини Бог. Али је и тамо добро где мајка подиже своје дете како треба и васпитава. И ако дете слуша своју мајку. Ако слуша своје родитеље. Али ако родитељи дају прави смисао живота. Имате ви данас људи, он неће да уопште прихвати што му родитељ каже, и тиме неће ни да поштује родитеље, и тиме показује, уствари, да не поштује родитеље. Ми једино кад треба да дамо, како бих рекао, отпор родитељима, ако нас одвајају од Бога. Ако нам чупају веру и Бога. Па и тада не смемо да изгубимо поштовање према родитељима. Да су не знам какви, поштовање не смемо да изгубимо, јер ско не поштујемо старије, неће ни нас млађи поштовати. Преко њих нам је Бог дао живот. Сутра ће исто дати млађима да и они рађају децу, а и то је благослов Божји, то је дар Божји, браћо и сестре. Дакле, тамо где мајка, каже, подиже дете своје, где човек с трудом поштено зарађује хлеб породици, е то је, то је, браћо и сестре важно. Некада се говорило у нашим старим временима како је жена прала ноге мужу увече. По данашњем схватању то је нешто што је ружно, да не кажем нешто друго. Али та жена, није она прала ноге своме мужу што је морала, него што је то учинила из поштовања, јер је тај муж цео дан радио тамо да заради кору хлеба за своју породицу. И из тог, управо, поштовања његовог труда, његове верности према породици, она ће му и ноге да опере. Па, браћо и сестре, што је то срамно опрати некоме ноге? Па зар Господ Христос није опрао апостолима ноге пред своје страдање. Па што се не угледамо, што онда то да буде стид? Што онда да нам буде срамно да се спустимо пред другим човеком? Дакле, браћо и сестре, будимо верни и поштени, верујмо у Бога, имајмо поверења у Бога, имајмо поверења и у људе, јер сваки човек у другом човеку види оно што хоће. Ако хоће да у човеку види добро, а има у сваком човеку добра, као што у сваком човеку има и зла, и нема да је у сваком човеку само добро и само зло. Зависно шта ми гледамо, зависно шта хоћемо да видимо. Ако ћемо у светом човеку да видимо зло, ми ћемо наћи и у светом човеку по нашим мерилима, и онда значи да наша мерила нису исправна. Зато треба да проверавамо своје поступке. Чиме да их проверавамо? Јеванђељем, браћо и сестре. Црквом, а у Јеванђељу ћемо наћи одговоре за свак наши поступак. И често говорим да, а то је уствари светоотачко, да у Јеванђељу има више одговора, него што цело човечанство може да постави питања. Али је зато важно да ли умемо и да поставимо питање.

Дакле, тражимо од Бога да нам Бог дарује веру, љубав, а Бог ће даровати свакоме од нас оно што истински желимо за спасење. И даће Бог нама свима оно ако смо ми Богу верни у маломе. Јер, опет ћу поновити речи Христове, кад Господ каже оном слузи:

Добри и верни, слуго, у маломе си ми био веран над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа својега!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић