Беседећи верном народу Владика Јован је рекао:

„Предивна је данашња Јеванђелска прича коју смо данас чули. Не само да је предивна, већ је и веома поучна. У разговору Христа са женом која је дошла да се сретне са њим, јер Симон фарисеј је позвао Христа у своју кућу на вечеру, ушла је ова жена и слушала беседу Христову. Била је усхићена беседом и сузама својим је квасила ноге Христове и косом својом отираше и мазаше скупоценим миром. Видимо како се Христос одазива на позив Симона фарисеја да вечера у његовој кући, где присуствује и ова жена која је осећала тегобу својих грехова али је знала да је ту једини који може да опрости грехе. Она у смирењу, понизно прилази Христу, те није стала испред њега већ од позади. Док је Христос био за столом она дође уплакана и сузама му поче квасити ноге. Какве су то сузе? Да ли су то оне сузе који лијемо када нас неко повреди? Не. То су биле сузе покајања. Покајничка суза је велика пред Богом. Зато Свети Владика Николај каже у својој песми: „У тој сузи покајања, заблистаће Христов сјај, имај у њег; поудања, отвориће теби рај.“

Ми знамо да плачемо али не ради покајања већ зато што нам је повређена сујета. Има много врста плача али овај који је ова жена показала је спасоносан. Овај догађај изазива негодовање и осуду како жене, тако и самога Господа Исуса Христа. Жену осуђују као грешницу која прилази Исусу Христу, а Христа кога су сматрали за пророка да као такав треба да зна каква је ова жена и да је одгурне и не разговара са њом. Фарисеји су почели да сумњају у Христа. Христос познаје душу ове жене али још боље Симона фарисеја и осталих, а фарисеји су они који се представљају да су бољи, праведнији, чистији него што јесу. Христос води диван дијалог са Симоном и следи дивна парабола о мањем и већем дужнику. Господ каже: „Видиш ли ову жену? Када сам ушао у твоју кућу, ниси ми целив дао, ниси ми главу намазао уљем ни ноге опрао“ јер је такав био обичај, те исприча причу о два дужника који нису имали да врате дуг господару он има подједнако опрашта. Тада пита Симона шта мисли који ће од оне двојице више волети Господара који им је дуг опростио. Симон логично одговара онај коме је више опроштено. Христос поново подсећа Симона да није био културан да испоштује обичај поштовања важног госта док је жена то искрено из срца учинила.

Она више воли Христа од Симона који Христа у свом дому ничим није удостојио. Тада Христос каже Симону да јој се опраштају греси многи, јер је велику љубав имала. Иако сирота отишла је да купи најскупоценије миро у знак захвалности што јој је Господ опростио грехе. Онај коме се мало опрашта малу љубав има. Рече јој Христос: „Жено, вера твоја спасла те је иди с миром.“ Можемо ли замислити која је радост обузела ову жену? Из свега видимо да жена која је описана као грешница на крају ове приче постаје пример вере и љубави према Христу. Постаје пример покајања. Црква је радионица која преображава човека који са вером улази у Цркву и добија опроштај грехова. Она је представник свих оних који су свесни да су божији дужници. Сви смо ми божији дужници и немамо чиме да се одужимо Господу. Зато према мери вере наше примамо опроштај грехова. По мери вере! Вера је темељ на ком зидамо себе као духовну грађевину. Милосрђе је пред Богом велико. Ако не дајемо ништа од себе нећемо ништа ни добити. Фарисеј Симон који сматра да живи примерно, сматра да Богу ништа не дугује већ да њему Бог дугује. То је један кошмар како човек може погрешно да схвати суштину. Христос каже да ако даш једној од ове мале браће, мени си дао али Симон мисли да је Бог дужан да му да јер је праведан, побожан и моралан. Такви људи себе процењују.

Господ нас данашњом причом да се угледамо на жену грешницу и да тражимо опроштај од Бога. Бог је милост. Шта би било од нас да није милост. Када би Бог расуђивао као што ми то чинимо, ми би смо нестали. Бог чека када ћемо да пожелимо да се сусретнемо са њим као што је пожелела ова жена. Зато затражимо опроштај од Христа. Чинимо милосрђе и кајмо се за своје грехе. Признајмо да смо грешни и прихватимо оно на шта нам Господ указује. У противном почећемо да се срдимо на свакога ко нам на то указује и да осуђујемо питањем ко је то ко ће нас опомињати. Верујући човек може и од највећих грешника да се учи. Бог је чудотворац. Даје нам примере како треба да живимо. И магарица је као бесловесно биће проговорила када је Господ улазио у Јерусалим да би се словесно биће застидело што не признаје своје грехе.

Верујмо Бога и тражимо да се сретнемо са Христом. Будимо смирени у тражењу опроштаја грехова као ова жена. Она је молила и сведочила је више делима него речима, јер је изливала миро, косом својом отирала ноге Христове знајући да је он Учитељ, да је он Бог. Нека нам ова прича буде пример да не очајавамо али и да не мислимо да је Бог милостив па да можемо да грешимо. Бог чека и даје нам могућност да се исправимо. Нек нам Господ помогне да се кајемо и да се приближавајући се овом великом празнику мира, рођења Христовог који је рођен у јаслама да би смо знали да је Он Бог словесних и бесловесних душа, да овај празник дочекамо у миру. Мир недостаје целом свету. Када нестане мир у човеку тада у њему настају сукоби, тада их шири на друге и тако настају злочини, ратови, убиства… Зато купимо као жена миро, тј. изађимо пред Христа својим делима, добрим делима јер како каже Јеванђеље својим ћемо се делима и оправдати али и осудити.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.