Чтецитао је Влада Степовић.

Епископ шумадијски се обратио народу након Јеванђеља:

„У име Оца, Сина и Севетога Духа, браћо и сестре, нама хришћанима треба да буде све заједничко. Треба да нам буде заједничка и радост и туга и бол и патња,треба да нам буде заједничко и молитва и пост и бдење, а све ће то бити нама заједничко ако је уствари Христос центар нашег живота. Ако је Христос у нама и око нас, ако је Христос, међу нама и са нама. Зато хришћани представљају једну породицу, породицу Цркве као Тела Христовога, а у породици треба да буде онако као што је у човековом организму, а у човековом организму су многи удови, како каже свети апостол Павле, али сваки служи један за другога. И док тако осећамо другога као себе онда ћемо и заиста осетити и ту радост заједнице у коју нас је Бог призвао као Цркву своју. И ако читате Свето Писмо видећете у Делима апостолским како Свети апостол Лука каже за прве хришћане да им све беше заједничко. И нико од њих не говораше ово је моје, а ово је твоје, него говораху ово је све наше. Док човек осећа да је све његово и других и других његово онда заиста он ће да поступа као према себи, али ако не осећамо да ми нисмо у заједници, поготово заједници Тела Христовог, Цркве Христове, нама нема спасења, браћо и сестре.

Човек ниједан не може сам да се спасе, њему је потребна заједница, а зато ту заједницу треба изграђивати, а никако рушити. Човек руши заједницу када почиње да штрчи, тако да кажем, изнад заједнице, кад почиње себе да уздиже, кад почиње о себи да мисли високо, кад почиње да мисли да је бољи од других. Е ти тада нарушаваш ту заједницу и ти уствари квариш ту заједницу, а Свети апостол Павле каже да ко поквари Цркву, тј заједницу Цркве, њега ће покварити Бог.

Зато наше треба да буде заједничко, браћо и сестре, као што рекох и молитва и пост и ако се молимо појединачно као што се и Господ наш Исус Христос молио појединачно, али се он молио и у заједници, одлазио и у храм, одлазио у синагоге, али се молио и појединачно. И зато браћо и сестре, апостол Павле на једном месту у посланици Солуњанима каже какву захвалност можемо одати Богу за вас, за сву радост којом се радујемо због вас пред Господом нашим. Дакле, понављам, нама хришћанима је све заједничко и истина и правда и радост. Ако неко умире кроз грехе, зар ја да не патим,каже апостол Павле. Пазите, он пати за онога човека који стално живи у греху, браћо и сестре. И поготово кад умире у греху, али сваки грех је одвајање од Бога и сваки је грех једна врста умирања или боље речено одумирања и зато он каже, зар ја да не патим па каже ако некога сатире искушење зар ја да се не узбудим, да не прибегнем посту, молитви и милостињи за тога човека, да се молим да га то искушење мимоиђе. Или да му бар искушење се ублажи, а све је то до Бога, и до заједнице и зато она лепа наша српска изрека каже дрво се оснања на дрво, а човек на човека. Сад треба да се запитамо имамо ли човека. Сећате ли се оне јеванђељске приче у оној бањи Витезди кад је онај боловао 38 година па кад је Христос дошао у ту бању па каже зашто се ти ту, зашто ниси озрадио. Сваке године силазио анђео у ту бању и узбуркивао воду и који би први ушао он би каже оздравио ма од какве болести да је боловао. А њему тај болесник каже да нема човека да га спусти у бању, а он је непокретан. Сви пре њега долазе. Е, али тај болесник шта је прво осетио пред собом? Осетио човека, осетио богочовека онај који лечи све немоћи, све болести, онај који му је рекао узми одар свој и иди кући својој. Па погледајте како је Господ саосећајан, браћо и сестре, у невољама и у патњама нашим. Дакле, и даље апостол Павле каже, а ваша чврста вера у Господа за нас је бескрајна радост. Како да не благодарим Господу за вас, за веру вашу, за љубав вашу. Апостол благодари Богу хришћанима на њиховој вери, на њиховој љубави, али он им и веру употкрепљује и љубав снажи тиме што љубав узвраћа љубављу, на веру узвраћа вером, браћо и сестре.

Дакле, зато је све наше, одновно све наше Христом постало све и ваше, каже апостол Павле. Јер ако Христос није међу нама да нас повезује, тако да кажем, распашћемо се у парам парчад, браћо и сестре. А он је дошао управо да нас обједини, да нас сједини, дошао је да нам опроти грехе, дошао је да нас спасе. И Христос није дошао на свет и није се родио на свет ради једног човека или једног народа. Господ је дошао на свет и родио се ради целога света, ради целога човечанства. И кад човек осећа тог другог човека, а осећа га Богом онда такав човек осећа целу васељену да је то његова, да припада васељени, да васељена припада њему. Дакле, браћо и сестре, сви ми зависимо уствари једни од других. Како каже апостол Павле молите се једни за друге. Хришћанско није да се само молим за себе, хришћанско није да само желим себи спасење, него да се молим за друге и да се и други спасу, браћо и сестре, и да се други спасу, зависно не само како ми зависимо овде на земљи једно од других него зависимо и после смрти све до другог доласка Господа нашег Исуса Христа. Све зависимо једни од других у тој управо Божанској вечности Христовој. Зато је, како кажу Свети Оци, бесмртна радост наша у томе да вера наша, љубав, молитва, живот наш и све ваше у Господу Христу да буде савршено. Ако нам је вера права онда је и савршена. Ако нам је љубав права онда је савршена, браћо и сестре. Какав је човек најбоље казује његова вера. Каква му је вера такав је и он. Човек вером усељава Бога у себе, дакле вером усељава Бога у себе. Зато каже апостол Павле да вера наша буде савршена. Усавршавајте се до пуноће раста Христовог зато што хоћемо и желимо да ви будете савршени или како каже апостол Павле, угледајте се на мене као ја на Христа. А то ми можемо постати и остати ако срце своје претварамо у радионицу свете љубави Христове и свете вере Христове, вере Христове и светог живота Христовог. Зато је срце наша та радионица Христова. Као што је Црква радионица наша, која Црква све прерађује нас који смо у Цркви и она нас спрема за вечност, за заједницу са Богом и заједницу са светима. Зато је Црква радионица. Од грешника прави светитеља. Зашто, како? Па тако што је Црква Христос, зато што Црквом управља Дух Свети, а Дух Свети је тај који чисти човека, који просвећује човека. Зато срце наше треба да буде та радионица. Да нас прво преради, да ми то срце прерадимо, да ми отворимо да се у срце наше усели Бог. А кад се Бог усели у наше срце онда читава васељена стаје у човеково срце тај мали орган, али тамо где уђе Христос најмањи орган се шири до несхватљиве мере. Бог је већи и од целе васељене, Бог је већи и од неба и од земље и зато је човек велики и већи и од земље и од васељене ако Христа носи у себи и ако Христом живи. Зато нека би дао Бог да се ми осветимо и том вером и том љубављу и светлошћу Христовом. Светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет, али ако човек неће да буде просвећен вером он ће остати у тами, а мислити да живи у светлости. Он ће живети у заблуди јер мисли не треба ми никакво просвећење, доста сам сам себе просветио, дакле, ми само светошћу можемо да се утврђујемо у Богу, а срце човеково преображава се, каже апостол Павле, из силе у силу. Нека би нам Господ помогао, браћо и сестре, да заиста све заједничко осећамо и ми управо причешћујемо се телом и крвљу Христовом управо том светом заједницом Бога и људи и Свето Причешће нас чини заједничарима Духа Светога. Зато нека нам Господ помогне да и овај пост који сада постимо пред овај велики наш хришћански празник Божић да се просвећујемо и освећујемо, да нам овај пост доноси радост осећања заједништва. Јер само тако ћемо осетити радост празника Божића, а то је празник мира. Зато треба да се молимо Богу увек, а поготово у овом посту да заиста задобијемо мир Божји у себи, да управо кад будемо прослављали Божић, радост мира, да осетимо заиста присуство Божије, јер тамо где је Бог тамо је и мир. Тамо је мир у човеку и тамо се човек мири и са Богом и са другима, где нема мира Божијега и овај наш земаљски мир је варљив. Али зато молимо се Богу да се Бог мира усели у нас.

Бог Вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић