Штецирали су богослови Ђорђе Милутиновић и Милан Михаиловић, док су за певницом били ученици богословије „Светог Јована Златоустог“.

По прочитаном Јеванђељу Валдика Јован се обратио својом беседом верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Многе светиње у Православној Цркви су посвећене Пресветој Богородици почевши од Студенице, Хиландара, Грачанице. Није то без разлога, јер је заиста мајка Божија наша заступница пред Богом, наша посредница, наша молитвеница пред Богом. Када прослављамо било који празник који је везан за спомен мајке Божије, и ако смо се иоле мало духовно припремали да тај празник прославимо, ми ћемо осетити присуство мајке Божије, осетићемо њену молитвену заштиту и тако ћемо се зарадовати као што се зарадује дете када загрли своју мајку или када мајка загрли своје дете. Празник Ваведења је догађај који јесте присуство и испуњење Завета наших Светих и благочестивих родитеља Јоакима и Ане, који су измолили од Бога кћер Марију. Зашто измолили? Јоаким и Ана су били престари, престало је код њих све оно што је природно за рађање, али Бог где хоће побеђује природу. И заиста Бог је чуо њихову молитву, услишио, али је видео и њихову праведност, јер су се они трудили да праведно живе и пред Богом и пред људима. Њихова праведност је у томе што су, заиста, имали велику веру у Бога. Њихова праведност је била што су сваког другога сматрали бољим од себе, за разлику од нас којима се чини да смо у свему бољи од другога, да смо моралнији. Међутим, ми не можемо да одређујемо ко је какав. Не можемо да судимо другима, осим да судимо себи. У Божијем је расућивању, да је Бог тај који познаје наша срца, он најбоље познаје нас не само споља, него какви смо и изнутра. Бог је усллишио молитву родитеља Пресвете Богородице Јоакима и Ане и они су рекли да ће је посветити Господу. Шта то значи? Да ће је посветити да она служи Господу, да ће је посветити да буде у служби Богу и роду. Свети Оци кажу да све што је Господ Христос учинио на овом свету и све што чини, Он чини преко Пресвете Богородице. Она му је позајмила своју чисту утробу да се у ту чисту утробу усели Бог, Господ наш Исус Христос. Можемо да замислимо каква је била радост Јоакима и Ане када их је Бог обдарио, у тим годинама, својим чедом. У Цркви краља Милутина у Студеници имамо једну дивну композицију на којој је насликано како се Јоаким и Ана радују рођењу Богородице, како милују своје дете, али је насликано како се и други људи радују што се родила она која ће родити Спаситеља Света. Пресвета Богородица је најсавршенија међу људима, Она је како то каже духовна песма већа од анђела. Она је то што је људски род могао да дарује Богу. У једној дивној стихири коју певамо пред Божић се каже да су мудраци када се родио Христос донели злато, тамљан, смирну; земља је дала пећину, а ми као људски имамо да принесемо Пресвету Богородицу. Богородица је дарована Богу и била је сва у љубави према Њему и према људском роду. Сва је саткана од љубави. У Њој није било места ни за осуду, ни за мржњу, у Њој није имало места да се надмеће над другима, већ је Она цео свој живот провела у послушности према Богу, у слушању Јеванђеља и у смирењу. Смирење је та врлина која је Богородицу учинила Пресветом. Ако хоћемо да се спасемо и да уђемо у рај, ако хоћемо да сагледамо себе, треба да заволимо ту најважнију особину, смирење. Јер ако заволимо смирење и тако живимо, онда смо у благодати Божијој, онда нисмо у гордости. Онда не мислимо о себи високо, јер како каже Јеванђеље да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Бог као љубав је створио род људски за радост, а не за тугу. Човек је унео тугу у овај свет, а Бог је унео радост. Створио нас је за пуноћу живота, а пуноћа живота је само ако је живот човечији у Богу и по Богу. Бог је створио нас из небића у биће и непрестано води бригу о нама. Зато треба своје муке, патње, па и радости да положимо на Господа, да положимо на мајку Божију. Да не мислимо да можемо сами све да решимо јер имамо куће, станове, аутомобиле, имамо богатство. Немамо ништа ако немамо Бога у себи и ако не умемо да призовемо мајку Божију да буде наша заштитница пред Богом. Наше назначење и циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива веза-заједница са Богом. Ако раскинемо заједницу са Богом, онда смо раскинули заједницу са самима собом, а онда смо у исто време раскинули заједницу са ближњима. Онда се изолујемо, онда се из те заједнице издвајамо, јер тобоже заједница није добра, није поштена, а ја сам поштен. Погледајмо колико далеко може да иде људско безумље. Да би се тајна радости и живота могла збити одредио је промисао Божији, да преко Пресвете Богородице спознамо и сазнамо тајну живота, али и тајну овога и онога света. Све што је везано за живот пресвете Богородице је чудесно, како видимо у делима светитеља који су писали о Њој. То је толико чудесно да човек не може да опише својим речима. Све је то чудесна тајна почевши од Њеног рођења. Њено увођење у Светињу над Светињама био је преображај тј. тај догађај нам је указивао на то да је управо Она та Света Скинија, да је Она тај Свети Храм, да је она та у коју ће се населити Бог. Бог се уселио у Њену утробу зато што је била чиста. Зато се и каже да је носила Христа у својој утроби, а да је Христос носио Њу, јер је она била послушна Христу. Увек је говорила „Нека ми буде по речи Твојој“. Није се одупирала, ни када је анђео дошао да јој каже да ће Она родити Сина Божијег. И нама све бива по речи Божијој, ако по њој и живимо. Ако не живимо по речи Божијој онда живимо по својој речи, онда је само светиња његова реч, јер је само његова реч исправна. Браћо и сестре, Пресвета Богородица је уведена у храм, али не на обично место, него на оно место где је до тад било дозвољено само Првосвештенику, једном у години, да уђе у тај део, у Светињу над Светињама. Где ће Светиња него у Светињу, где ће праведност него са праведнима, где ће грешност него са грешницима. Она је уведена у Светињу над Светињама и тиме је била праслика да ће она родити Најсветијег. Кроз Пресвету Богородицу је људски род показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божију, јер је Она увек говорила: „Нека ми буде по вољи Божијој“, да прихвати вољу Божију као закон свог живота. Ако не прихватимо вољу Божију као такву, онда нећемо живити по вољи Божијој, већ по својој вољи, онако како сам мислим, па ћу покушати и друге да убедим да је оно што мислим исправно. То је сујета, то је гордост. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место у ком ће се настанити Син Божији, ради нас, ради нашег спасења и све то из љубави према нама. Све што у животу чинимо, а да није из љубави него из пркоса и гордости није нам на корист. Она која је цео свој земаљски живот била послушна Богу, Њено послушање вољи Божијој, не значи да се одрекла своје воље, да се понизила. То што се покоравала вољи Божијој није било ограничење Њене воље, а ни Бог то од нас не тражи. Ограничавање наше воље није ако ми живимо у послушности. Не значи да је то спутавање наше слободе, јер слобода је тамо где је Бог. Ако смо у Богу, онда смо у правом смислу слободна бића. Ако нисмо у Господу ми смо заробљена бића, поробљена бића, бића која нису у радости, већ у тузи. Ми смо тада бића у ропству, у које сами себе затварамо, својом вољом и својим егом. Послушање вољи Божијој које је показала Пресвета Богородица јесте, како то кажу Свети Оци, поистовећење са апсолутном слободом, која је у Богу, која је у ствари Бог. Бог је слобода, зато и човек када је у Богу, он је у слободи. Али када је човек у самом себи, он је највећи заробљеник и што је најгоре хоће и друге да зароби, да буду као што је он, јер сматра да је он правило, да је модел како други треба да живе. Ако смо изван заједнице са Богом, онда не само да смо само поробљени, већ смо и ограничени. Можда ће некога погодити ова реч, па ће казати да није ограничен, али ако не живиш по вољи Божијој, јеси и ти и ја. Ограничили смо и затворили себе, а Бог хоће да се отворимо према Њему, према Светињи, према Добру и да се окренемо према Добру и према Светињи и да живимо у добру. Оног тренутка када своју слободу спојимо са вољом Божијом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо нашег највећег непријатеља, а то је наш его, то је наша гордост. Разарамо оног нечастивога који нас стално подстиче да се не смиравамо, већ да будемо горди. Да не повијамо главу, већ да је дигнемо, а онај који дигне главу изнад других тај друге и не види, већ види само себе. Ми разарамо непријатеља који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Могла је Пресвета Богородица да каже Архангелу Гаврилу, да га неће послушати, а шта би онда било са родом људским? Да није послушала речи Божије не би било спасења, не би дошао Христос на Свет. Ово је добар пример шта значи послушати и слушати. Ако смо изван Бога постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Богородица је као симбол и израз наше воље, нашег опредељења за Христа, Она је родоначелница наше слободе. Има ли ишта лепше за човека него да каже да је слободан? Има ли ишта за човека који је осуђен на робију лепше него да му неко каже да је слободан. Та радост не може да се опише. Она је истовремено једна од нас, Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо. Разуме наше наше потребе, разуме наше слабости јер је мајка. Мајка разуме слабости своје деце, ако су деца послушна. Она која је родила Бога љубави је читавим својим бићем љубав. Зато је права мајчина љубав најсличија љубави Божијој. Не она сентиментална љубав, коју знамо да показујемо према детету, него она љубав коју осетиш да те Бог воли и кроз ту љубав волимо Бога и волиш своје дете и волиш другога. Како целим својим бићем воли Сина свога, тако Пресвета Богородица воли читав људски род. Отуда нас и заступа пред Богом. Благо роду људском који признаје и прихвата да је Пресвета Богородица наша заступница и молитвеница пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најмилије. Нешто што је најближе сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, као што дете има слободу уз своју мајку да јој све каже оно што осећа у себе, јер је Она мајка која је једна од нас. Где год су Светиње посвећене мајци Божијој обраћамо се скрушено, знајући да ће она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, заступати. Сабрали смо се у овој Светињи која је посвећена мајци Божијој да јој се скрушено молимо, да јој се смирено молимо. Од тренутка увођења у Храм Божији, па до краја свог живота Богородица је безрезервно прихватала Божански поредак света. И ми док живимо у реду и поретку Божијем, све ће нам бити добро. Где постоји ред и поредак ту постоји и Бог, а где нема реда и поретка ту нема ни куће, ни државе, ни Цркве, ни друштва. Божански поредак значи реч Божију. Закон по ком смо позвани да живимо. Такав човек који понавља „Нека ми буде по вољи Твојој“ тај човек живи у миру, живи у складу Божијем. Ако не живимо тако, не треба да се чудимо одкуд конфликти, откуд смућење у нашој души, у нашем уму. Чудимо се откуд нам те фрустрације које показујемо и имамо, откуд нам страхови и несигурност. Откуд то да се безброј пута будимо и презнојавамо у току ноћи, а чини нам се да живимо у реду и поредку. Ако таквом човеку кажемо да није у праву, као да га пробадамо ножем кроз срце. Све је то зато што нарушавамо Божански поредак. Тамо где је поредак по Богу и у Богу, онде је све другачије, онда ту има и радости. Ако Јеванђељске заповести нису кординате по којима живимо, онда бирамо друге које нама одговарају да не би повредили сујету. Тада смо спремни према свом нахођењу да тумачимо и Цркву и Јеванђеље и Свете Оце. То значи да смо се уздигли изнад Цркве. Питамо се онда, браћо и сестре, откуд међу нама неразумевање, зашто смо искључиви према нашим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и зашто им пресуђујемо? То додатно ствара немир на немир. Онда је човек немиран и све му смета, јер није све по његовој вољи. Други ми смета јер није по мојој вољи, по мом нахођењу. То је изговор јер ти други смета. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти и егоизам оно на чему зидаш свој живот, онда не треба да нас чуди што је све овако јер изнова нарушавамо поредак Божији. Пресвета Богородица је живела у поретку, у реду са собом и са ближњима. Пресвета Богородица коју свакодневно прослављамо својим заступништвом нам помаже. Али неће нам ни Бог ни мајка Божија помоћи ако смо горди, ако смо сујетни. Она показује да када нам је Бог на првом месту можемо рећи „Нека нам је по вољи Божијој“. Ове речи изговарамо у свакодневној нашој молитви, а човек хоће своју вољу да спроводи, а не вољу Божију. Помолимо се Богу и мајци Божијој да нам све буде по речи Божијој и да нас Господ и мајка Божија благослове. Слаби смо, падамо, грешни смо, али имајмо радости у души када имамо Бога у себи и благодат Божију.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Срећна слава овој Светој обитељи и сестринству и свима који сте данас дошли, да на овај празник увођења Пресвете Богородице, који нас и уводи у припрему за рођење Христово, јер је од данас па све до Божића везано за Пресвету Богородицу. Да се и ми зарадујемо празнику мира и љубави, празнику смирења, јер је Бог показао највеће смирење тиме што се уселио у утробу своје мајке. То је било Његово смирење, а ми треба себе стално да преиспитујемо где је наше смирење.“

По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј