Својим појањем Литургију је улепшао хор манастира Липар под руковођењем игуманије Тавите и њеног сестринства.

Чтецирали су ученици крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста: ученик петог разреда Ђорђе Милуновић и другог Милан Михаиловић који је уједно читао Апостол. Поред њих и студент четврте године ПБФ -а Универзитета у Београду Вељко Ћоидер и др Марко Петровић.

Литургији су организовано присуствовали ученици истуреног одељења ОШ Милутин и Драгиња Тодоровић у Илићеву, који су дошли са својим учитељицама.

Након прочитаног Јеванђеља од Луке, Владика Јован се беседом обратио присутнима рекавши:

„Данашње Јеванђеље говори о безумном богаташу кога је Христос тако назвао. Он је видео сву своју срећу, благостање и задовољство овога света искључиво у материјалном богатству. Тако нам данашње Јеванђеље даје једну прецизну дијагнозу потрошачког друштава у ком живимо и говори нам о менталитету човека и последице које оно носи, с обзиром да је овај човек богатством заменио Бога. Мислио је да је доваљан самоме себи и да му не треба нико ни Бог ни човек. Онда је он постао празан човек. Он ничем не испуњава себе од онога што треба да га чини човеком што би га учинило иконом Божијом. Он се не испуњава Богом, него собом, а онда када то учини он почне да лудује у својој глави, у свом уму и почиње себе себи да представља много бољим него што јесте. Да је најлепши, најпаметнији, да је најпобожнији. Такав човек не види да сам себи ствара муку у срцу своме. Кад човек Бога замени собом, он у ствари и не верује у Бога. Верује себи. Он не верује ни у другог човека јер сматра да је свако нижи и неспособнији од њега. Јеванђелско и хришћанско учење је да свa богатствa овога света и свих других видљивих и невидљивих светова не значе ништа ако у њима нема Бога. Богатство је од данас до сутра. Богаташ који се не богати Богом већ собом стално је у страху. Неко ће га покрасти и узети му и он не уме ни том земаљском богатству да се радује јер ће му неко нешто одузети од њега. То је исто са човеком који има егоизма у себи, који негује свој его. Кад му неко дотакне у његову сујету он се изобличи јер не може да схвати ко би се дрзнуо да му укаже на нешто лоше. Ако би смо постали господари свих светова и богатства ништа нам не вреди ако Бога немамо и зато је све безумно. Таквог човек је Христос назвао безумним, јер има главу али мало шта у њој.

Ми умом разговарамо са Богом и њима распознајемо добро и лоше. Ако немамо ум који је просвећен умом Божијим онда смо као људи који носе главу али питање је шта у њој стварно има. Ако у нашој глави нема ума који ће нам помоћи да се приближимо Богу онда наш ум какао кажу Свети Оци: блуди. Такав човек је стално у облацима и облаци га носе као папир на ветру. Човек без Бога је нестабилан. Невољник и сиромах треба да знају да је њихово основно средство за спасење: трпљење. Трпљење али у љубави. Смиреноумљем којим хришћанин сав свој ум и цело своје биће управо држи у Господу Христу. Такав човек мисли о ономе шта је горе а не само о ономе шта је доле. Горе је Господ наш Исус Христос који седи са десне стране Богу и Оцу. Ако ум наш не уперимо горе ка Богу онда ће он да се ваља по земљи и чему онда човеку служи богатство и его? Своје сиромаштво сиромах треба да поднесе са благодарношћу. Бог који промишља и о црву под кором ће наћи начина и дотуриће ти хлеба па нећеш умрети гладан. Цар Давид каже: „Не видех праведника без ичега и децу његову да просе.“ Нећемо просити само ако смо са Богом. Ако нисмо са Богом и поред свега што имамо постаћемо просијаци. Зато је важно трпљење а Бог трпљење награђује. Христос је рекао у Светом Писму: „Трпљењем спашавајте душе своје.“ Важно је да не очајавамо ма у каквом стању да се нађемо. Нећемо да очајавамо ако нам није вера ослабила и љубав према другоме али ако нам је само вера у мене остала, ако је моја љубав само за мене онда сам највећи просијак. Богаташ треба да зна да је доброчинство и милостиња средство његовог спасења и да схвати да то што је стекао, да је то по благослову Божијем. Треба да зна да ако му је дато да и он треба да даје од себе. Ако не дајемо нећемо ништа ни примити. Колико се дајемо Богу и ближњима толико ће ми и ми примити од другога. Тако ћемо осетити да и ако ништа немамо да дамо другима да имамо жељу да даму: молитву, пост, постећи за другога и за себе. То су два права мерила како да се спасе сиромах а како богаташ. Човек мора стално да бди над собом. Да не дозволи да уместо Бога не уђе нечастива сила у њега. Да бдијемо стално очекујући телесну смрт и сусрет са Господом. Ко је понео богатство са собом овога света. Нико. Нисмо само скрштене беле руке и праведна дела своја. То је важно да имамо праведна дела. То су она која се чине у име Бога. Ако некоме дамо нешто немамо користи ако то не учинимо у име Божије. Господ каже: „Ко гладног нахрани, жедног напоји, нагог одене, не чини само себи већ управо Богу.“

Богаташ није мислио да ће икада умрети. За њега је материјално све. Не брани нам Бог да имамо оно што нам је потребно за одржање живота али треба да знамо да ми нисмо само тело ни само душа већ и тело и душа. Да знамо шта коме треба да дамо. Шта телу а шта души. Тело иска храну али душа не једе хлеб већ се душа храни Богом. Телом и крвљу Христовом. То је храна за душу. Ако тиме не хранимо душу своју, онда је она умрла у нама иако је створена за бесмртност. Све оно што је са Христом је бесмртно и вечно а оно што се од њега одвоји умире пре времена. Богаташева брига је била само за материјално богатство и заборавио је на себе. На душу, на Бога. Заборавио је да ће свако једнога дана полагати рачуне. Богаташ је себи рекао да ће развалити постојеће ризнице и направити веће где ће сместити своје богатство и рећи души својој: „Душо једи и пиј за много година.“ Господ на то одговара: „Безумниче ову ноћ ћу узети душу од тебе а то што си створио оме ће остати?“ Богаташ није хтео да измени и поправи себе. Није хтео да изује старог човека и да се обуче у Христа јер је све гледао са материјалне стране. Кад је ово Господ ово рекао мислио је да ће душу тражити они којима је наша душа веровала и служила. Ако је веровала и служила Богу, Бог ће је узети али ако је веровала и служила нечастивим силама, онда ће је они узети себи. Шта смо онда урадили? Ако човек цео свет задобије а душу своју изгуби, јер душа је вреднија од целога света. О томе треба да мислимо, да гледамо како да се спасимо. Да не чинимо као богаташ и злоупотребљавамо дарове Божије. Бог нам је дао дарове да их умножавамо а не само да их користимо за себе већ и за другога. Зато је речено: „Дај и добићеш, не даш ли, нећеш ни добити.“ Затворена шака не само да никоме ништа не даје већ ништа не може ни да прими. Шта ће стати у затворену шаку? Шта ће стати у затвореног човека који је сам испунио себе? Шта ће сати у наше затворено срце? Бог је Бог љубави смирења. Он куца и стоји пред нашим срцем и чека да му отворимо да се у њега усели Бог. Ако се у наше срце усели нечастиви онда човека веје као пшеницу ветар. Овај богаташ своје богатство није сматрао даром милости Божије већ га је сматрао својом личном заслугом. Човек је позван и призван да свој труд приложи труду Божијем и онда ће нам Бог дати и више него што нам је потребно. Све оно што човек претвара у лично богатство управо је безумно. Такође безумна је човекова жеља да омаловажи све оно што је Бог рекао да чинимо ради задобијања бесмртности и вечности. Оно што човек чини просвећеним, срећним, мудрим је вера у Христа. Сазнање и свест о вечности и начинима како се онда задобија. Народна изрека каже: „Не може се Царство Небеско стећи сав дан на душеку лежећи и пушећи!“ Треба нам труд али џаба нам је и труд ако немамо вере и љубави и ако немамо смирења. Зато треба да знамо да сваки моменат свог живота преобразимо у метод спасења.

Међутим Бог нас је створио слободним да сами расуђујемо сваку његову реч о спасењу и да нађемо свој пут. Погледајте многе Свете Оце како су се они молили да им Бог да правилно расуђивање а ми га не можемо имати без Бога. Ако расуђујемо својом логиком што најчешће и чинимо онда од тога нећемо имати користи. Бог нас је створио слободним да расуђујемо. Слобода је достојанство које нас чини најближим Богу. Животиње немају слободу. Достојевски је рекао да је слобода могућност да учинимо добро за другога. Слобода је да не учинимо зло другоме. Слобода да није да радим, кажем и понашам се како хоћу а да не видим пред собом светињу. Да не служим светињи већ да служим себи. Најгоре: човек који мисли да сви треба њему да служе не служи светињи. Живот без правила и ограничења није слобода. Таква врста слободе значи да се одвојимо од другога јер ћемо онда и њих са злоупотребљеном слободом угрозити. Таквом слободом не треба да угрожавамо заједницу са којом се спасавамо. Онај који неће да поштује заједницу већ хоће да штрчи и мисли да то није ништа већ да је он већи од те заједнице јер не може да се смири. Основно средство спасења је стрпљење и смирење у љубави. Према учењу Цркве нити ће сви богаташи отићи у пакао нити ће се сви сиромаси спасити и то зависи како употребљавамо благослов Божији. Благослов је да живимо у миру у слози и да не живимо једни поред других већ једни са другима. То зависи како употребљавамо благослов Божији. Сиромашни кроз молитву нек издржавају своје сиромаштво, јер ако издрже онда ће и награду добити.

Човек треба да буде огледало, не да би се улепшавао већ да погледа да нема неке мрље на души, да буде огледало себи да би тако помогао и себи и другима. Треба увек да се сетимо Христових речи: „Гладан бејах, нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, наг бејах и оденусте ме!“ Ето! Ето како да се спасимо. Али и ако све чинимо да чинимо у славу Божију а не у своју. Ако чинимо у своју славу онда ћемо поспешивати своју гордост и сујету и онда ћемо се истицати: „Ја сам ти дао и начинићу те робом.“ Бог нас није створио да будемо робови већ да будемо слободни. Бог прихвата нашу одлуку. Само треба да знамо да доносимо праве одлуке у правим моментима. Зато да се помолимо Богу да нам да правилно расуђивање, јер кад човек има правилно расуђивање, онда има благодат Божију у себи. Да се молимо и за богаташе да буду милостиви и за сиромашне да издрже а Бог зна када ће дати награду и једнима и другима и какву ће награду дати.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних Литургијско сабрање је старањем старешине храма Светог апостола Томе у Илићеву протојереја Владимира Ћировића, настављено у ресторану Авала; верног народа са својим Архијерејем.

протођакон Мирослав Василијевић