Чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и Александар Цалић.

Након прочитаног јеванђеља по Луки, епископ се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

Свети Апостол Павле у данашњем апостолу каже: „Бог који рече да из таме засија светлост, он засија у срцима нашим. И учини да будемо просвећени“. Прво да кажем да је хришћанско да се стално просвећујемо, да се стално освећујемо, да стално напредујемо. Нико не сме да остане на истом нивоу, стално учити, стално напредовати, стално се усавршавати. Зато је и речено „усавршавајте се до пуноће раста Христовог“. Човеку је немогуће да достигне раст Христов. Тај идеал је толико висок, а ми људи знамо да сами себе ограничавамо. У хришћанству је стално усавршавање, стално узрастање, узрастање човека у Цркви.

Бог рече да из таме засија светлост. Шта је светлост, браћо и сестре? То је сам Господ наш Исус Христос. Он је једини могао рећи, ја сам пут, истом живот и светлост. И који иде за мном, неће ходити у тами. Докле год човек има Христа, он је просвећен. Док човек има Христа, има и светлост и неће бити у тами, јер је Христос сама светлост. Светлост која просвећује свакога човека који долази на свет. Питање је самог човека, да ли човек жели да се просвећује, да ли жели да се освећује, да напредује. Човек је као мало дете. Сваког дана видимо да дете направи нешто ново, ново и ново. Дете почиње да се усавршава. Браћо и сестре, кад каже Христос: Ја сам светлост свету, ко за мном иде неће ходити у тами. Ко иде за Христом, неће никада бити у тами. Кад немамо Христа у себи, кад немамо Бога у себи, кад немамо светиње у себи, ми смо у тами, унутрашњој тами, духовној тами. Зато ће Свети Григорије имати дивну молитву: „Господе, просветли моју таму“.

Човек је грешан, а чим је грешан, он је већ у тами. Кад се молимо за опроштај грехова и када се исповедимо и покајемо, онда ми поново задобијемо светлост. Тако исто и кад се молимо да нам Господ просветли нашу таму, он ће је и просветлити. И ако човек мисли да он нема потребе да се просвећује, да је довољно светао, да има светлост. Он нема светлост са Христом и у Христу. Онај који иде за Христом, он није у тами. Његов ум, његово срце, његова воља и његово цело биће се осветљава и оно се просветљава. Затим и као што добра дела стоје наспрам таме, тако зла дела не могу да произведу светлост. Добра дела производе светлост. Од доброга бива добро, а од зла не може да буде добро. Управо да није светлости, ми не бисмо знали шта је тама. А зашто тама мрзи светлост? Зато што светлост обелодањује оно што се у тами чини. Дакле, чим се појави светлост, одмах се види тама и шта је у тами. Господ Христос показавши нам истинитога Бога, дао нам је знање о тој светлости. Ја дођох да спасем свет, каже Христос. Ја дођох да просветлим свет. Светлост не трпи таму. Тама не трпи светлост. Знамо и сами логички да закључимо, увек нам је боље да идемо по светлости него по мраку. Да бисмо ишли по светлости, морамо имати Христа и његову светлост. Ту светлост која просвећује и освећује свакога човека. Зато је врло важно да радимо на свом просвећењу, на свом освећењу. Јер ако не радимо, ми не напредујемо у духовном животу.

И заиста на самом почетку и на самом крају Светог Писма налази се једна реч која је својеврсни знамен, својеврсно обележје хришћанства, а то је светлост. Њоме се на почетку каже: „И рече Бог да буде светлост и би светлост“. Све настаје на Реч Божију, јер је реч Божија светиња и у свакој Речи је цео Бог. И сам Господ је рекао сам за себе да је он светлост свету. Онај који иде за собом, а не за Христом, увек ће бити у тами. Јер је човекова природа огреховљена. А ако ставимо Христа испред себе и угледамо се на Христа, онда ћемо и од Христа добити светлост. На крају Литургије певамо „примисмо Духа Светога и видесмо светлост неприступну“. Видети ту светлост, нетварну светлост, Божанску светлост, зато нам требају и духовне очи. Да будемо духовно просвећени, да отворимо духовне очи, јер имамо телесне и духовне очи. Па када знамо да су нам ове телесне очи од толиког значаја, шта онда рећи о духовним очима. Духовне очи виде више и даље него што могу да виде телесне очи. За духовне очи нема препреке, ни брда, ни грађевине да те заклања, јер си духовно просвећен и видиш оно што телесним очима не можеш да видиш.

Без Христове светлости ми смо у тами греха. Без Христове светлости ми смо у тами својих страсти и слабости. Зато се страсти човекове не дају човеку да се смири и да прихвати што му се каже. То је сујета, то су страсти. Ко то има право да мене исправља и одмах почиње реаговање, а чим почиње такво реаговање, нема ту ни искрене побожности. Будући да ми у себи носимо огреховљену природу, да смо подложни греху, да грехом навлачимо на себе таму, то би требало да, како кажу Свети оци, да прокопамо макар и мали отвор у тој нашој унутрашњој тами. На зидовима око нашег бића, да отворимо тај отвор да би Христова светлост ушла у нас. Ако је човек затворен у себе, може ли нешто да уђе? Може ли неко да уђе у кућу ако су врата и прозори затворени? Може, али да развали, а онда је разбојник. Да би Христова светлост ушла у нас и растерала унутрашњу таму, нама је потребан Бог. Нама је дато да у мери покајања и смирења да се омивамо зрацима благодати Духа Светога, али у Христовој светлости. И зато треба да се чистимо, да се просвећујемо, да се кајемо, да се смиравамо како би Христова светлост ушла у нас и обасјавала нас. Човек кад има ту Христову светлост у себи, затвори га у тамницу и он неће осетити таму ни тамницу. Из њега сија Христова светлост и он никад неће да западне у таму. Тама около, а у њему светлост. А светлост прогања таму и тако и наш хришћански живот, јеванђелски живот прогања из нас нехришћански, нејеванђелски живот. И на архијерејској Литургији ђакон каже: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. Да се светли светлост ваша. То јесте светлост Христова у нама. Нека нам Гспод помогне да се обасјамо и да се стално обасјавамо светлошћу Христовом како нас не би тама обузела. А када човека обузме тама, онда га обузима све оно што га одваја од Христа. Кад човека обузме тама, онда човека обузима очај. И човек све више тоне и тоне и тоне. Зато Свети оци кажу, кад падаш, кад пропадаш, кад се не смираваш и осећаш да падаш, стави тамо негде у мозгу неку малу сијаличицу и стално гледај у ту сијалицу, а не провалију. И док будеш гледао у њу и молио се, онда ће сијалица све више да пружа светлост и ти ћеш из таме да изађеш. Богу је све могуће, од највећег грешника да начини светитеља. Тога је пуна историја хришћанске цркве. Зато и ми попут Свето Григорија Паламе се молимо: Господе, просветли моју таму.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић