Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јован се свештенству и верном народу обратио беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, у прочитаном апостолу смо чули како нам апостол Павле даје предивне савете. Он нам говори како свако од нас треба да чезне за другим. Чежња за другим јесте чежња за спасењем. Кроз све то нам апостол Павле наглашава да је потребно имати љубав Божију. Ако је немамо у свом срцу, онда љубав коју испољавамо није права и постојана. Наша људска љубав може да буде и краткотрајна. Данас некога волимо, док сутра га не можемо гледати очима. То је лажна љубав коју дајем другоме да бих имао корист. Љубав ништа не тражи, запамтимо! Једина ствар коју делимо, а увећава се, јесте љубав. Тада се испуњавамо. Љубав је двосмерна, ако љубав дајемо, љубав ћемо и добити. Зато Свети апостол Павле чезне за народ у Филипима и моли се Богу да љубав све више изобилује у познању и у сваком расуђивању. Када ово каже апостол Павле, треба да разумемо да све што чинимо, говоримо и радимо, треба да буде разумно. Да би човек разумно могао све да чини, мора да има расуђивање. То је оно за шта се треба молити Богу да нам дарује правилно расуђивање, а то значи исправан живот – живот по Јеванђељу. На нама је да стремимо таквом животу. Заједница Бога и човека, другим речима Црква, јесте најважнија заједница коју можемо имати овде на земљи. Бог је човека створио управо за заједницу. Он мора стално да размишља шта доприноси да се та заједница уздиже. Шта ми од себе дајемо да би се Црква изградила? Ако не дајемо ништа за изграђивање Цркве, онда не изграђујемо ни себе. Ако се не изграђујемо, онда се не усавршавамо. Заповест је Божија да се усавршавамо до пуноће раста Христовог. То значи да се човек не сме никада опустити, већ непрестано треба да буде на опрезу, попут стражара. Треба да пазимо са које стране нам прилази непријатељ. То значи да смо се успавали и непријатељ ће нас врло лако покорити. Најпре треба бити будан у припреми за вечни живот. Понављам, то не можемо без заједнице. Апостол Павле зато чезне за заједницом. Данас човек може чезнути али да се у потпуности изгуби у томе. Када имамо на уму Христову љубав, онда ћемо непрестано бити присутни у својој чежњи.

Запамтимо да нас Бог неће насилно спасавати, већ то зависи од наше жеље. Вером усељавамо Бога у себе и тако се спасавамо. Знање без љубави јесте око без зенице, како говоре Свети оци. Додајмо да је то ухо без слуха. Тада само себе слушамо, а не другога. Тада си надмен и горд. Нама је Бог дао уши да чујемо другога, јер ћемо тада чути и себе. Онај човек који слуша себе неће послушати ни светитеља Божијег. Да ли су светитељи ван Цркве? Нису, Боже сачувај! Браћо и сестре, када апостол Павле каже да је љубав без жртве он то упоређује са телом без духа! Душа носи тело. Када душе нема, да ли је тело покретно? Није! Бог је у нас усадио бесмртну душу да носи наше трошно тело. Но, душа је бесмртна само када је са Христом. Одвоји ли се од Христа, онда је смртна и ништа друго је не може учинити бесмртном. Ми нисмо створени за смртност. Нас је Бог створио за бесмртност. Такво знање, како рече апостол Павле, надима, јер води у гордост. Гордост убија душу човекову у потпуности. Најстрашније је што човек не види да је горд. Гордост је протерала анђела из раја, и претворила га у ђавола. Бог нам је дао разум и треба да се молимо да правилно расуђујемо. Дакле, апостол Павле нам каже да смо управо упућени једни на друге. Једни без других не можемо. Када ми будемо бољи, онда ће и онај поред нас бити бољи. Примером показивати како се воле Бог и човек. Када човек има љубав, он заиста има све! Љубав је та која тако прожима биће човеково и обузима га, тако да постане усхићен и у радости. Ми смо призвани на љубав и нека нас она штити!

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована