Велелепни храм овогодишњу славу дочекује са половином фрескописаног наоса и комплетно осликаним олтаром. Радови на живопису ће бити настављени у наредном периоду. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.
У својој Богонадахнутој беседи Епископ Јован се, у светлу прослављања празника, посебно осврнуо на тему породице и проблеме са којима се породица суочава у времену у којем живимо. Наш Владика је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог драга браћо и сестре!
Срећан празник, срећна слава овоме храму, братству, одбору, колачарима. Ми сви заједно да заблагодаримо Богу, Мајци Божијој чије смо рођење јуче прославили, али Црква богослужењем наставља и даље да прославља ових седам дана Пресвету Богородицу. Ми смо се данас састали да прославимо Свете праведне угоднике Божије Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице, којима је овај свети и прелепи храм посвећен.
Ми смо се овде сабрали, браћо и сестре, да бар данас макар за кратко време у духовном смислу се мало вратимо у историју догађаја самог рођења Пресвете Богородице. Да сагледмо и живот њених родитеља Јоакима и Ане. Ми смо се сабрали да служимо Литургију, а Литургија се служи у спомен свега онога што се збило и што ће се збити од почетка до свршетка света. Ми смо се сабрали овде да принесемо бескрвну Жртву на Олтар Бога Живога, како кажу Свети Оци, и да завапимо молитвено и срцем и душом. Да замолимо Бога, да нам Бог помогне да се одржимо као народ Божији. Да се одржимо као народ Цркве. То значи као заједница. Да се одржимо као народ Тела Христовога, што је управо опет Црква. Све нам ово говори да наш живот, ако није живот у заједници са Богом, са другима, са Црквом на првом месту, наш је живот промашен. Ако нисмо у Цркви, нема нам спасења. Црква је наша лађа спасења. Шта ради лађа? Она сакупља народ и превози са једне обале на другу, односно превози нас на оно место на којем треба да будемо. Ми би требало да будемо, драга браћо и сестре, тамо где је Христос, који седи са десне стране Бога и Оца. Зато је Црква, кажем и понаваљам, лађа нашега спасења. Док смо год у Цркви и овакви какви јесмо и добри и лоши, што бисмо рекли и ружни и лепи, ми имамо наду на спасење. Нисмо ли у Цркви, нисмо ли са Црквом нема нам спасења, па да не знам шта у животу да чинимо. Све што чинимо у овом животу за наше спасење, треба да чинимо у спомен Господа нашег Исуса Христа, треба све да чинимо у име Цркве као заједнице. Како каже Свети Симеон Солунски – и добро када се не учини на добар начин, није добро. Зато нам треба Црква, зато нам треба Јеванђеље, да проверавамо чак и добро кад чинимо, а да не говоримо кад грешимо да нас Црква упути на покајање.
Благо човеку који своје крштење стално обнавља. Доласком у храм, доласком на Свету Литургију и причешћивањем, то је у ствари остварење оних речи да смо се ми у Христа крстили и да смо се у Христа обукли. То значи ако смо у Цркви, долазимо на богослужења и живимо или боље речено – ако се трудимо да живимо јеванђељским животом, онда ми заиста нисмо сапрали, да тако кажем, са себе крштење. Него, настављамо и даље да живимо крштењским животом. Често спомињем, немојмо да се завравамо како то још увек говори наш народ, па каже – ваља се да се крстим, ваља да идем у Цркву, ваља да се причестим. Браћо и сестре! Нема тог – ваља се. То је наш императив, да ми то чинимо да се стално обнављамо у Христу, да се стално како каже Апостол Павле препорађамо у Христу. Само онај човек који је свестан својих падова, својих грехова, он жели и да се спасе. Онај који је пао, а жели да устане, помоћи ће му Бог, пружиће Бог руку. Нема тог понора у који човек може да потоне, а да се Господ неће сагнути да га подигне. Само под условом да ми то желимо и да то хоћемо, боље речено да ми то желимо и хоћемо само ако верујемо у Бога и ако живимо по тој вери.
Рекох већ да смо јуче прославили рођење Пресвете Богородице, кћери Јоакима и Ане. Господ промишљајући о спасењу рода људског кроз векове, управо је изабрао најчистију и најсветију да се од ње роди Спаситељ света. Дакле, Господ је преко ње, Пресвете Богородице, устројио спасење света. Када је један велики Отац и богослов Цркве казао да се Господ Христос није родио пре времена у којем се родио, само из разлога што није било најчистије, оне која ће благодаћу Божијом и благодаћу Духа Светога сместити Христа у своју чисту утробу. Ако сада промишљамо о томе, а знамо да се ништа у Цркви не догађа без промисла Божијег, онда ћемо видети зар је заиста требало да прође толико хиљада година од стварања света и човека, па да се роди Пресвета Богородица. Но, Бог који промишља о нам, Он својим светим промислом чини све у своје време. Као што је и Бог нас све којима смо сада на овоме свету, поставио баш у ово време. Наша је претке послао у оно прошло време, друге ће у будуће време, али је свакога од нас Господ послао у своје време, да управо сведочимо Живога Бога. Дакле, човек је сведочење Живога Бога. То је његово посланство у овај свет. Ако не занемаримо своје посланство, па се задовољимо у ономе у чему јесмо, ми смо онда на погрешном путу. Не испуњавамо оно што нам је Бог наменио, а Бог нам је наменио да се спасавамо. Да би сваки од нас спасавајући себе, помогао да се и други спасавају.
Пресвета Богородица је управо плод праведног живота њених родитеља Јоакима и Ане. Зато се и каже Праведни богородитељи Јоаким и Ана. Пресвета Богородица, као што знате драга браћо и сестре, је молитвено испрошена од Господа. Они су вапили Господу да им подари пород. Као што знамо, Јоаким и Ана су били бездетни. У оно време, док није Христос дошао, док није Христос разрешио све те људске недоумице и све те људске умове, ко није имао порода сматран је за неку врсту другачијих људи, па чак и грешних. Можете замислити како је било родитељима Пресвете Богородице Јоакиму и Ани. Они су били изобличени и нису могли да учествују на многих сабрањима где су се људи окупљали. Они су били истрајни у молитви. За такву молитву била је потребна велика вера. Била је потребна нада. То је оно што би ми требало да имамо у себи, да носимо у себи и да живимо вером, надом и љубављу. Дакле, они су то поред све те вере, наде и љубави имали и велико смирење и велико трпљење. Они су се другим речима предали Богу, нису падали у очајање, као што ми данас падамо чим нам нешто мало није у реду. Не, они су себе предали Богу, чекали, ако је Богу угодно, то ће бити. Видимо да је било угодно Богу, јер је Бог наградио њихов праведни живот тиме што им је у тако одмаклим годимама подарио кћер и то не било какву кћер, него им је подарио Мајку Бога Живога, Господа нашега Исуса Христа. Мајку Божију и мајку нашу, драга браћо и сестре.
Све ово када говорим, све би чини ми се требало да размишљамо о породици. Нама је породица угрожена, не само код нас, већ нажалост у читавом свету. Породица нам је нажалост разорена. Ако немамо здраву породицу, ништа у нама нема здраво. Тај значај породице за државу, за Цркву, за друштво видимо управо из речи Светог апостола Павла, који породицу назива Црквом у малом. Зашто? Па зато што све од породице зависи. Често говорим, човек оно што не понесе са кућног прага, ни са једном дипломом, ни са једним богатством, ни са било којим положајем не може да надомести. Зато су у породици отац и мајка свештеник. Браћо и сестре, зар нећемо себи поставити питање – шта је разлог и где је корен суровог и усуђујем се рећи мрачног невремена које се надвило над светом и довело свет скоро до руба пропасти? Зашто? Па, ослабила нам је вера, нада и љубав. Тражимо неку правду, тамо где правде нема. Тражимо је ван Христа. Тражимо љубав, тамо где је мржња. Тражимо мир, тамо где је немир. Зато видите и сами, читаво човечанство мисли да ће постићи мир у што већем наоружању. У стварању што више оруђа и оружија. Сво то оруђе и оружије служи да се убија други човек. Да ли је то хришћански? Да ли је то јеванђелско? Значи, уместо да се трудимо да градимо мир, али прво би требало да мир нађемо у себи. Који мир? Онај Божији мир, не овај варљиви мир у свету у коме живимо, него мир у себи, мир са Богом и мир једни са другима.
Зато се запитајмо да нисмо сваки од нас на неки начин рушиоци и мира и породице. Неко ће казати – не дао Бог, ја нисам рушиоц мира. Па, како ниси, када си немиран, како ниси кад уместо да живиш у миру и говориш у миру и сведочиш о миру, ти сведочиш о немиру. Како нисмо рушиоци породице, кад се све мање рађамо. Кад је све више убијања деце у утроби. Зар није разарање породице кад видите како деца устају на родитеље, родитељи на децу. Ми смо и овде пре неколико месеци имали оне трагедије. Од кога је могао да научи онај дечак, који је поубијао у школи у Београду? Што је понео од куће, он је то чинио. Или овај који је зло починио у околини. Значи да су живели у породици која је разбијена. У породици где није владала љубав, него мржња. У породици где је све било у супротности. Ако смо рушиоци породице, онда нисмо само рушиоци своје породице, него смо рушиоци и других породица, као и државе и Цркве и друштва. Са тугом ћу рећи, 30 година сам Владика, никада толико развода нисам имао као у ових 9 месеци. То је само један део за који ми знамо да се разводе у Цркви, а разводе се и много више пред државним органима. Сви ми носимо кривицу, и за оно што се догодило у школи у Београду и за оно што се догодило овде. Сви ми на неки начин сносимо кривицу. Да смо били бољи, ваљда би и они који живе поред нас трудили да буду бољи. Ми смо нажалост дали своју децу да их васпитавају неки други, дали смо децу да нам децу васпитава улица. Шта може да да улица? Шта може да да онај који нема смисао живота? Дајемо да нам деца иду ван своје отаџбине све под неким видом – ако сам се ја мучио, нека се он не мучи. Нису тамо слатки залогаји хлеби, горки су, то осети сваки од нас који је живео тамо негде вани, али кад наш човек тамо се мало обогати, он заборави. Тамо се потпуно разједињујемо и отуђујемо. Кад се разједињујемо и отуђујемо једни од других, онда се разједињујемо и отуђујемо од Бога Оца, а онда се отуђујемо и од наших земљаских родитеља.
Живот је тежак, али он постаје неподношљиво тежи ако се из њега протера Бог. Кад се из дома протера Бог, онда се у тај дом усељава нечастиви дух, који није дух мира и љубави него мржње, злобе, пакости, заваде... Дакле, мрак и тама чини ми се одавно су почели да остварују своје смртоносне планове побунивши се против породице. Имам неког искуства, а и ми сви то знамо, када се узму млади парови имају медени месец. Некада је трајао тај медени месец, месец дана, а данас траје по 10 или 15 година. Зашто? Нећу дете, хоћу каријеру. Нећу дете да ме спутава, хоћу слободу. Е, када онда после 10, 15 година му дође у главу па погледа и види да остаје сам, тада завапи да хоће децу. Но, Бог тада каже – е сад их нећеш имати. Што често кажем – све у животу треба да планирамо, једно не смемо да планирамо, а то је породица. Њу треба да узимамо онда када нам је Бог даје, а не када ми хоћемо. Сваки онај који се побуни против породице и против материнства, он у себи крије саможивост, себичност. Тај човек не може да дели ни са ким, јер у ствару он љубави и нема. Када кажем љубав, онда не мислим на ону чулну љубав, него на ону жртвену љубав. На љубав којом се жртвовао за нас и тиме нам даровао пример како треба да се жртвујемо за другога. Немојмо да гледамо да ли је други лош, ружан или грешан. И њему дајмо пример да чинимо добро, можда ће се покајати.
Учинимо, браћо и сестре, да се ово зло заустави нашим нерађањем добра и нерађањем потомства. Учимо се од Светих праведних богородитеља Јоакима и Ане како су они били истрајни у молитви, у нади, како су живели праведно. И то оно што је рекао Свети цар Давид у Старом Завету – не видех праведника остваљеног, ни деце његове да просе. Ако само грабимо, да што више имамо изгубићемо све. То што грабимо преко онога што нам је најпотребније, изгубићемо. То не можемо понети са собом, када пођемо са овога света. Ми са собом носимо праведна дела своја, ако их имамо. Речено је да ћемо се својим делима оправдати и својим делима осудити. Праведан и добар човек он не само што носи са собом добра дела, него оставља иза себе добра дела. Зар ми и данас не кажемо, ако смо познавали неког доброг човека, који је умро, па кажемо – то је син или кћерка оног доброг човека? Оном који није био добар нећемо ни име да му споменемо.
Нека Господ свима нама да пре свега радост да се знамо правилно радовати, али радост је само у Богу. Зато Апостол Павле каже – радујете се у Господу и опет велим радујте се. Наша, људска радост је краткотрајна. Данас се радујемо, сутра тугујемо. Да нам да Господ радост, да нам да Господ здравља. Да нам да Господ да се просвети ум наш, да схватимо да зло добра донети не може. И да ће зло кад-тад бити побеђено, а добро остаје довека. Зато морамо трпети. Хришћански је трпети до другог доласка Господа нашег Исуса Христа. Да ли смо ми данас спремни на трпљење? Нисам сигуран. Него, е овај ми смета идем одавде. Овај ми смета у породици, идем из породице. Овај ми смета у манастиру, идем из манастира. Ићи ћеш и одлазиш, али не заборави да носиш себе са собом. Док не станеш испред себе и док не признаш себи себе, нећеш имати спокоја ни мира нигде. Имате ону дивну светоотачку причи: Био једном један монах и живео у манастиру у којем је било много монаштва. Сви су га волели, али га један монах није волео. Он одлази код игумана и каже да не може више живети у манастиру, јер га тај један сабрат не воли. Игуман га је саветовао да размисли и да нађе решење проблема. Но, он одлази у други манастир. Тамо га сви воле, осим двојице. Он опет оде у трећи, пети, десети манастир. У последњем га није волело десет монаха. И када је дошао к себи рекао је – Човече, што си то радио. Зар ти није било лакше да трпиш једног, него овде да трпиш многоструко више? Е, то је оно да треба да уђемо у себе и да погледамо себе из себе или боље речено да изађемо из себе и да себе поставимо наспрам себе као у огледалу. То можемо учинити. Но, тешко је признати себи себе. Човек ће увек за сва своја недела, за све своје погрешке наћи оправдање. Зато за другога нећемо наћи оправдање, као што ћемо за себе. Учимо се на примерима Светих Отаца, учимо се на Јеванђељу, учимо се на Цркви. Учимо се, драга браћо и сестре, да се молимо Богу и да тражимо помоћ Божију. Учимо се да слушамо. Још један проблем данашњице је што мало ко кога хоће да слуша. Зато што сваки од нас сматра да је паметан и неће да слуша другога, јер је образован, на положају итд. Шта нам вреди да стекнемо сво знање овога света, ако нисмо стекли веру, ако нисмо стекли љубав, ако нисмо стекли жртву. Праведним жртвама се угађа Богу.
Нека би Господ дао и Мајка Божија и Свети Јоаким и Ана да се ми потрудимо да угађамо Богу. Знајте да прво треба угодити другоме, па онда Богу. Често говорим да ми до Бога долазимо преко другога, а и до другога долазимо преко Бога. Бог вас благословио!‟, закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије извршен је чин освећења кољива и ломљење славског колача, а овогодишњи домаћин био је господин Јован Михаиловић из Међулужја са члановима црквеног одбора. Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави коју је братство храма Светих Јоакима и Ане са својим верницима са љубављу припремило.
јереј Марко Јефтић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9261-proslavljena-hramovna-slava-u-medjuluzju#sigProId078c7ce072