Монахиње манастира Липар и Дивостина улепшали су литургисјко сабрање својим прелепим појањем.
Након прочитаног јеванђелског одељка епископ се обратио верном народу рекавши следеће:
“Помаже вам Бог браћо и сестре! Данашње јеванђеље које смо овде чули, говори нам о љубави. И ако завиримо мало у јеванђеље и мало читамо, онда ћемо видети да се у јеванђељу највише говори о љубав. Највише се говори о љубави браћо и сестре, јер како нас учи јеванђеље, вера ће да нестане, нада ће да нестане а љубав ће остати. Зато што је љубав веза савршенства, како каже Свети апостол Павле. И то нас све наводи да, ако хоћемо да будемо савршени, а ми смо позвани да будемо савршени, Јеванђеље нам говори да се усавршавамо до пуноће раста Христовога. Не можемо се усавршити, ни ону најмању степеницу ка савршенству, ако немамо љубави. И управо у данашњем јеванђеље, Господ наш Исус Христос саветује своје ученике, а преко њих и нас и каже нам ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом и једни са другима, треба да љубимо једни друге. Да волимо једни друге браћо и сестре. Господ нас опомиње да зло мрзи све оно што је Божије, али не мрзи само оно Божије, него и човека који носи Бога у себи. Ето и данашње јеванђеље нам говори и о љубави и о мржњи. Мржња је велико зло. То Господ и каже: “Који мрзи мене, мрзи и Оца мојега који ме је послао”. Зло највише произилази из човековог незадовољства. Кад је човек незадовољан, он је спреман на свако зло. Незадовољан сам што нисам на другом месту, а не на оном на који ме је Божија промисао одредила. Незадовољан сам што немам такав и такав чин као што имају други, што немам богатију епархију, парохију... Све то човека ствара незадовољним, а понављам, човек кад је незадовољан, он више нема мира у себи. Он је човек немиран, неспокојан, само смишља како да се освети другоме, како другоме да причини зло, јер не може другога да поднесе поред себе, поготово ако је тај други нешто вредније од њега. А човек ће тешко да прихвати да је неко бољи од њега. Стално мислимо за себе да смо ми најбољи, најпаметнији, најобразованији, онај није образован, ја сам најпобожнији. Па почне ту своју побожност да злоупотребљава, као што и злоупотребљавамо и љубав. Мржња је велико зло, а зло је на првом месту у богоборству, свесно и вољно не примати Бога. Није нико од нас такав да ће рећи како се он бори против Бога. Чим немаш љубави и чим си незадовољан, ти се у ствари бориш против Бога. Бог је промислитељ. Он зна зашто је овај на овом месту, а онај на ономе. Зашто ти прво ниси задовољан Божијим промислом? А онај који није задовољан Божијим промислом, он и не верује у Бога, или му је вера само млака. А зашто нас је Божија промисао послала у овај свет? Да сведочимо Богу, прво кроз своју веру, кроз своја дела, сведочимо Бога кроз љубав, да га сведочимо целим својим бићем, а не неким делићем свога бића. Све што није из целог човековог бића, није спасоносно. Зато када се човек бори против Бога, он се бори против човека и обрнуто. Нико не каже да хоће да се бори против Бога, али хоће да се бори протв тог и тог човека. Онда се бориш против Бога, јер је човек икона Божија, слика и прилика Божија. Што се бориш против човека? Зато што сматраш себе већим од другога, вишим, паметнијим, образованијим... Дакле, када се човек бори против Бога он се бори против човека. Ко нема Бога за њега не постоји зло. Који не верује у Бога и који се не преда Богу, има зло, јер се Бога не боји, људи се не стиди, како каже наша народна изрека. Тиме је мени онда све слободно да чиним. И јесте све слободно да чинимо. Јесте, све. Све нам је слободно, и да мрзимо. И то је слобода. Али, да ли нам је све на корист? Шта каже апостол Павле? “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Све ми је слободно да учиним, али нећу да каквим злом повредим Бога, себе и другога. Како настаје зло? Свети оци дају на први поглед врло различита тумачења, али када се удубимо у свако од тих тумачења, ми видимо да они сви о истом говоре. Поента је да сви иду ка центру. Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Пазите, то каже и апостол Павле. Што горчина рађа гнев, а гнев рађа љутину. Љутина рађа вику, буку, рађа хулу, тј. погрдне речи. Е ту је важно да се мало задржимо. Погрдне речи, човек који је испуњен злобом он не бира речи. Он изговара најружније речи, најгоре речи. Примитиван, а не види да је тиме примитивац. Примитиван човек само се служи ружним речима. Мудар човек неће. Ако не зна да каже, он ће да оћути. И ако са те стране гледамо онда ћемо се уверити речи Антонија Великог који каже: “Кад сам год проговорио, увек сам се покајао. А кад год сам ћутао, никада се нисам покајао.” Речи знају да буду и благе. Божија реч је блага. Али реч зна да буде и мач. Ми уопште не осећамо када изговарамо те ружне и гадне речи и зато примећујемо кад нама неко упути ружну реч. Е онда се у човеку распламса његов гнев, распламса се његова злоба да изгуби равнотежу, савест. И онда почиње да заиста осори целим својим бићем на тога човека. Дакле, те погрдне речи, оне могу да поведу до свађе, и то туче, до убиства. Јер онда се у човеку помрачи његов разум, и што је најгоре он мисли да у том свом бесу да је он изговорио највећу мудрост. А изговарајући бес, он је изговорио своју највећу лудост. Те речи знају да рађају и ране, али знају да рађају и смрт. Зло никада не рађа добро, то морамо да будемо начисто, ако смо хришћани. Зло не може да рађа добро, јер зло никада не може бити средство за постигнуће добра. Имаш злобу у себи, незадовољан си, не можеш ништа да постигнеш у добру. Не можеш. Ватра се ватром не гаси, зло се злом не лечи, како наш народ каже. Него обрнуто, добрим, племенитим, узвишенијим, достојанственијим... Погледајте човека који изговара ружне речи, он уопште нема достојанство. А напротив, он управо мисли да је достојанствен. И на крају, ако злоба има око, како кажу свети оци, оно је увек само једно око, и уста су увек тада слепа. Јер човек види и почиње да га иритира оно што види, да га чини немирним, неспокојним. А чим смо неспокојни, онда значи да смо немирни, нема мира у нама. Ми тражимо мир на злобан начин зато што злобу призивамо уместо мира. Дакле, мржња је велико ђавоље оружије којим се ђаво највише служи. Јер он је мрзитељ. Он је толико омрзео Бога и толико пао због те злобе да ђаво не може да се поправи. Али и човек зна тако да падне. Ево сад се сетих једних дивних речи, једног старца ћелијског. Како је то достојанствено бити човек, а како је ружно бити нечовек. Како је достојанствено бити човек да се и Бог може човеку задивити. А опет каже да може се и ђаво постидети шта човек чини. Погледајте тај распон између добра и зла. Распон између човека и нечовека. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Како дивна реченица. Мржња је у стању да измени ум човеков толико и зло кад чини он мисли да чини добро. Зато и каже јеванђеље да ће доћи време кад ће вас убијати и мислити да Богу службу чине. Људи са злом, и кад говоре зло они мисли да чине Богу добро. Човек васкрсава кад престане да мрзи. Као што је покајање равно васкрсењу, тако је и човек кад престане да мрзи, он васкрсава. Сведоци смо мржње у целом свету. Видимо да сва настајања мудрих и добронамерних људи и они који прописују законе против мржње, не успевају. Зато што је човек толико у себе засадио мржњу, а мржња мржњу рађа. Добар плод добре плодове рађа. Имамо један диван пример кад је један владар хтео да искорени мржњу из своје државе. Позивао је многе мудраце, сви који су говорили ништа није вредело. Онда дође код њега један обичан човек, монах и дође један мудрац. И цар им да задатак да напишу како да мржњи избаце из света. Мудрац, дошао је у одређено време кад му је речено, донео је силне папире. А овај, монах, није донео ништа. Ништа није написао. И кад га је цар питао: “ја сам ти тражио да напишеш, па да ми предаш”. “Немам потребе царе да ти пишем.” “Како немаш потребе?” “Зато што све што могу да ти кажем, састоји се у две речи како да искорениш мржњу.” “Како, које су то две речи?” “Волите Бога и волите човека и онда ћете излечити сву мржњу.” Зато опет каже један француски владар, хтео је да просвети Француску, па је питао једног пустињака како да просветим земљу своју. Он каже: “дај ми само просвећену мајку па ћеш просветити земљу”. Мајка просвећује, али мајка зна и да убије. Дакле, људи највеће љубави су уједно и највеће вере. А онај који има велику веру, он заиста живи јеванђелским животом. Вера му не да да се понаша другачије, непристојно. Све оно што чинимо у свом животу духовном и држање закона Божијега и чување православне вере, живот у православној вери треба да буду у ствари израз наше љубави према Богу и потврда наше спознаје да нисмо довољни сами себи. Да својим силама и снагама не можемо ни један корак учинити на путу свога спасења. А нешто се прсимо, ја могу, ја знам. Подсећа нас Господ да је Он почетак и крај. Да је све у Његовој руци, да је све у нашем животу израз промисла Божијег и љубави Његове у односу на нас. А са друге стране, постоји потреба да и ми чинимо све са наше стране што можемо са пуном свешћу, да смо слаби, да смо грешни, да падамо, са пуном свешћу да смо пролазни, да без Бога који је изван времена и простора, наш живот је управо ограничен временом и простором. Ако смем да вас задржим, ноћас сам размишљао шта ћу да говорим данас, сетио сам се једне дивне приче које сам одавно прочитао. Реч је о једној породици, брачним друговима, који су живели у љубави, у слози, који нису гледали на себе, него једно на друго. Нису гледали како себе да заштите, него да ураде нешто једно за друго, да другог заштите. Муж је заиста чинио све што је могао из љубави према својој супрузи. А жена исто такође. А поред тога, доброте те жене, она је била изразито лепа жена, али је била крхког здравља. Настаје рат и муж одлази у рат. Тамо, рат је рат, рањавања су, али све време се молио Богу да остане жив да би могао да настави живот у љубави и са својом супругом и са породицом. И заиста, иако је пуно био рањаван, завршава се рат и он се враћа кући. Издалека угледа своје село и постао је радостан. У том тренутку истрчава један његов комшија, друг испред њега, и ту обојица од радости плачу што је остао жив и што су видели један другога. И кад је та емоција прошла између њих овај човек је почео да прича о трагедијама. А овај муж збуњен. О каквим трегедијама говориш? Па зар ти не знаш? Твоја је жена тешко оболела. Преживела је, али је њено лице сво изобличено. Толико изобличено да она скоро и не личи на људско биће. И наравно муж кад је чуо онесвестио се и пао. Кад је дошао к себи, устао је и дошао кући. Жена, сва срећна, сва задовољна што је дошао жив и почела је да му угађа. Али, шта је приметила за време вечере. Приметила је да је њен муж слеп. И она није хтела никад да га пита, мислила је да ослепљен од рањавања. Живели су петнаест година у слози и миру. Она га је таквог слепог неговала, пазила, чинила му све. После петнаест година она умире. И прича се завршава овако. Он њој затвара очи, а отвара своје очи. Он није хтео да повреди њено изобличено лице, него се правио слеп да би само што више угодио својој жени. То значи волети, ослепити себе да другога не би повредио. И заиста, волети, у томе је мудрост. Али која мудрост? Мудрост живота. Волети значи имати мудро срце, владати науком која исцељује а не умтрвљује, која пружа утеху а не уништава. Можда ће они који читају ове редове бити другачијег мишљења, али ако имају љубав, онда љубав све покрива. Љубав покрива мноштво грехова. Нека би нам онда дао Бог браћо и сестре да се ослободимо своје злобе, свога незадовољства, да прихватимо промисао Божији, све што нам се дешава у животу, добро и лоше, јер ми не знамо због чега нам Бог шаље искушења. Али, ако верујемо, знамо да Он то чини зато што Он зна шта је нама потребно у дато време да нам да. А ако треба, што би се рекло, и казну и ако треба и похвалу. Зато треба да волимо Бога. А кад волимо Бога волићемо и друге, али оном правом љубављу. Не оном чулном љубављу на коју ми сводимо данашњу љубав. Него жртвену љубав која је спремна да се жртвује за другога, као што се жртвовао овај човек ради своје жене. Дивних примера имамо код светих отаца. Али, порука је моја и мени и вама да се потрудимо да избацимо зло из себе, да се не затварамо у себе. При том, кад се затваримо у себе, ми мислимо да Богу службу чинимо. Затварам се, нећу другог поред себе. Нећу да га видим ни у кући, ни у селу ни, у дому, ни у манастиру, ни у цркви. Зашто? Зато што мислим да сам себи довољан. Молимо се Богу да љубав дође на место наше мржње и онда ће нам све другачије бити. Све ће доћи на своје место, па ће нас и Бог, Црква и други људи наградити. Али док све тражимо да нас други награђују нећемо никад бити награђивани. Иако тражимо награду од Бога, нећемо је добити. Бар онда кад је тражимо, јер Бог зна кад треба награде да нам даје.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургија Епископ Јован је са свештенством, монаштвом и верним народом остао на трпези љубави где их је гостољубиво примио игуман ове обитељи, јеромонах Пајсије. За време трпезе игуман се захвалио епископу на заједничкој молитви и на подршци коју пружио, кад је овај манастир почео да се гради и да ће са својим мештанима наставити даљу изградњу ове светиње.
Затим је Преосвећени Валдика обишао Геронтолошки центар у Јагодини, где га је дочекао директор Милан Стојановић, са надлежним свештеником Миланом Ђорђевићем, где је провео извесно време у разговору са особљем и старима.
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9259-liturgijsko-sabranje-u-manastiru-svetog-pajsija-svetogorca-u-suljkovcu#sigProIde488763211