Након прочитаног јеванђеља по Луки, Епископ се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

Данас наша Црква слави празник појаса Пресвете Богородице. После свога успења, Пресвета Богородица је оставила свој појас апостолу Томи. Он је то верно чувао и касније се, како читамо у житијама, овај појас обрео у Цариграду. И због светиње која се изливала од овога појаса, тај је појас био у једном ковчегу запечаћеном. Дуго се није отварао ковчег све до једног мудрог цара Лава. Како читамо у житију, догодило се да је жена цара Лава скренула са ума. Једна од најтежих болести. Али је царица дала знак да би желела да се поклони и да се стави Богородичин појас на њу. Цар је умолио патријарха да се отвори ковчег и ставили су појас на њу и она је одмах оздравила. То нам говори колики је значај Пресвете Богородице у роду људскоме, колики је значај у домостроју, плану спасења рода људскога који је учинио Господ наш Исус Христос. Све ово говори о значају Пресвете Богородице. Ми имамо много чудотворних икона посвећених мајци Божијој. Почнимо од Тројеручице у нашем Хиландару, од Млекопитатељнице у Кареји, од чудотворне иконе Пећке, Казанске итд. И то је само један пример од чуда која је чинила и чини мајка Божија, свакоме ономе који јој се усрдно у молитви и смирењу обраћа.

Она је мајка рода људског, она је мајка нашег Спаситеља. А мајка најбоље осећа своје дете, осећа не само оно што дете говори, него што и дете мисли. Осећа дах свога детета. Тако и Пресвета Богородица осећа наше унутрашње стање. Она се радује кад смо ми радосни, она осећа нашу тугу и тугује са нама, јер је мајка. Као што мајка бди над болесним дететом и ноћу и дању, тако и мајка Божија бди над свимам нама. Само је потребно да ми преко молитве то и осетимо. И заиста, коме Пресвета Богородица милостиво подари свој благослов, ако је и грешан, оправдаће се. Ако је немоћан, оснажиће се. Ако је губав, очистиће се. Ако је пао, устаће. А ако је жалостан, обрадоваће се. Заиста, дете се највише обрадује својој мајци и ми треба да се обрадујемо Богородици и да будемо Богу благодарни што нам је дао Пресвету Богородицу да она буде наша заштитница пред Богом. Да она буде молитвеница наша пред Богом и наша заступница пред Богом. И зато благо свакоме који прими благослов од свете Богомајке, а свако ће примити ко њу чествује, прославља, ко се њој у смирењу моли.

Она родивши нам Бога Господа Христа и давши све што је он донео свету, је најславнија од свих људских бића. Она је најмоћнија, она је најчистија, она је изнад херувима и серафима и чистија и светлија од њих. А имали, браћо и сестре, чистије шта од анђела после Бога. А видите Пресвета Богородица је чистија од херувима. И зато се она и слави одмах иза имена Господа нашега Исуса Христа. И зато треба да уздигнемо горе срца у свим приликама и неприликама нашим и да завапимо мајци Божијој и да је замолимо да се она моли за нас. И онда, заиста, не бојимо се, како каже један свети оца, ни смрти ни ђавола. А она умилостивљава Господа Исуса Христа, а кад она умилостиви Бога за наше грехе, а ми се још молимо и кајемо за наше грехе, заиста ће нам бити опроштено. И заиста ћемо победити смрти и пакао. Јер она је пред нама, над нама, она је испред нас и она је око нас. Само то треба да осетимо тим духовним нашим стањем. Можемо и да видимо, али духовим очима.

Дакле, браћо и сестре, она је свемоћна Богомајка. Зато њено име, њена личност, њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божија, а тим пре човека као икону, слику Божију. Кроз њу и због ње, Господ све спасава од пакла, од греха и тако свима отвара рај. Све што је од ње, све је спасење наше, браћо и сестре. Свети Владика Николај каже: Света Дева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је хартија оно што би се могло назвати Јеванђељем, нити је нико други приближно објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи, записано је у Лукином Јеванђељу. Она предивна песма: „Великича духа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу нашем.“ То је песма коју ми певамо на јутарњој служби. Човек може да се запита зашто тако мало имамо писано или речено од Пресвете Богородице, а она је друга личност после Господа Христа. Свети оци кажу да је то било по промислу Божијем и то је остало скривено од нас. Богородично Јеванђеље се не састоји у њеним речима, њено Јеванђеље се састоји у њеном животу. У животом њеном, јер је она живела по Јеванђељу, зато је она живо Јеванђеље, ходајуће Јеванђеље. И ако се само сетимо када је Свети архангел Гаврило био послат у Назарет да јави радосну вест да ће родити Спаситеља, њу је арханђел затекао како чита Свето Писмо. И то баш чита пророштво пророка Исаије да ће девојка зачети и родити сина и наденуће му име Емануил, што значи с нама је Бог. Дакле, она се није одвајала од Светога Писма. Зато је сав њен живот уткан у Свето Писмо. Њен цео живот јесте Јеванђеље, крупна радосна вест. Она нам је донела радосну вест и зато се и пева „Радуј се Дјево, радуј се чиста, радуј се Преблагословена“. Заиста она нам је донела радост родивши Господа нашега Исуса Христа. Зато, браћо и сестре, молимо се Пресветој Богородици. Угледајмо се на њен живот, па ћемо тако и ми испунити Јеванђеље Христово. А ако испунимо, онда смо победили себе, своје грехе, победили смо смрт, победили смо ђавола. Призивајмо мајку Божију на сваком кораку. Ако не можемо да читамо неке дуге молитве Пресветој Богородици, можемо стално да изговарамо оне предивне четири речи: Пресвета Богородице, спаси нас. Зато нам не треба ни школа, ни образовање, ни факултет, треба нам само смирење, треба нам чисто срце, треба нам осећај и треба нам вапај, да вапијемо мајци Божијој да нам помогне. Исто као и дете кад се нађе у невољи, оно вапије мајци. Зовимо и ми њу, призивајмо је, тражимо је. Она је ту, она је испред нас, иза нас, око нас и свуда око нас, само треба да живимо таквим животом да осетимо њено присуство. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

justify;">Након Литургије Владика је поделио окупљеним верницима иконице и свој архијерејски благослов и упознао се са напорима фрескописана у живописању куполе храма Светог Јоаникија Девичког.

ђакон Стефан Јанковић