Преосвећени Владика је овом приликом крстио малог Јована, сина селевачког пароха, јереја Марка Аћимовића.
Владика се након прочитаног јеванђелског зачала обратио верном народу речима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре данас смо се сабрали у овом Светом храму да се Богу молимо. Да Богу благодаримо за сва знана и незнана доброчинства која нам Бог дарује. Бог браћо и сестре зна када треба нама да да, и шта треба да нам да. Иако смо ми људи нестрпљиви, па мислимо да нам баш сад треба Бог дати, јер се сада молимо. Међутим Бог срце зналац Он зна када и шта треба да нам да, а само је човеково да у смирењу и са вером буде стрпљив и да послуша оно што Господ даје и када даје. И ми смо се овде данас сабрали да благодаримо Богу, сабрали смо се да служимо Литургију , да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, да се сјединимо са Њиме и да стално када улазимо у Цркву на Литургију имамо на уму и пред собом ту светињу, ту Свету Тајну, јер Литургија је Тајна, као што је и Црква Тајна и треба да имамо тај осећај, када улазимо да Литургију да смо већ закорачили једном или обема ногама у Царство Небеско. Зато Литургија и јесте предокус Царства Небеског, зато Литургија тражи нашу припрему, духовну и телесну. И кад се човек, колико је то могуће, припреми у тој мери, по његовој вери, човек и осети светињу Литургије, он осети онда како кроз цело Његово биће струји једна радост, радост Христова. И тако човек када се оплемени, Светом Литургијом, и када излази из храма он осећа радост. Коју радост? Ону радост, као када певамо на крају Литургије “Примисмо Духа Светога, видесмо Светлост неприступачну”. Не треба ти већа радост, Бога си примио у себе, али Га носи, носи га достојанствену као што приличи човеку као икону Божијој. Носи то достојанство и живи тим достајнством. Бити човек значи бити достојанствен, јер је Бог дао човеку да свршава Свету Литургију. Када долазимо на Свету Литургију треба да знамо да примамо благослов Божији, поред Светог Причешћа, и да тај благослов Божији носимо у своје домове, преносимо тај благослов, тако се наш дом и наша породица радује. Зато кажем Литургија је уствари благодарење. И ми смо се данас такође сабрали да благодаримо Богу што смо данас Јована крстили што смо га увели у Цркву, и данас је велика радост и за земаљску и за небеску Цркву, јер је и једна и друга добила свог новог члана. Породица се највећом радошћу радује када се у породици рађа дете, зато се и Црква радује када има своје чланове и када ти чланови живе једним душом и једним срцем, када ти чланови дишу истом душом, истим срцем. И онако како каже Свети апостол Павле за прве хришћане “Имађаху једну душу и једно срце, и не говораху ово је моје, а ово је твоје, него ово је наше”. Ми смо Божији, наш је Бог, наша је Црква коју нам је Бог дао и Себе у њој. Како да се не радујемо? Како да се не радују родитељи малог Јована, кога су годинама ишчекивали? Али не да се радују само они, него да се радујемо сви ми који их волимо, и који смо ишчекивали овај благословени дан да Јован дође на овај свет, да га укључимо у Цркву и да му помогнемо својим животом хришћанским, својим примерима да он узраста као члан Цркве, то је велика одговорност на првом месту његових родитеља, кума који је духовни отац, али и свих нас који смо једна заједница, једна породица, и ми одговарамо сваки за ту породицу. Ако се осећамо као породица, онда ћемо осетити и радост свакога чланова породице, али и тугу јер то је људско, зато апостол Павле каже “Са радоснима се радујте, а са тужнима тугујте”. Ми се данас радујемо јер нас је Бог овде сабрао Духом Светим, да служимо Литургију и да се радујемо што смо данас крстили малог Јована. Кажем малог, али и он је човек. Зато родитељи немојте да се варате да кажете то је мало дете он не види шта ми радимо, шта говоримо, како се понашамо, према том детету се морате понашати као према одраслов човеку, јер то мало дете њему је Бог дао ту способност да снима, ако могу тако да кажем, све шта се дешава у његовом окружењу. И то дете које снима касније то репродукује, касније то показује и зато васпитање детета не настаје његовим рођењем, него његовим зачећем. Зато је врло важно да када се зачне дете у утроби мајке да у породици влада хармонија, да влада љубав, да влада слога, јер то дете на један Божански начин упија. Ми се данас радујемо што смо данас на Литургији, што можемо заједно да се радујемо, што можемо заједно да се молимо Богу, а Христос је рекао “Где су двоје или троје у Име Моје ту сам и Ја међу њима”. Радујемо се новом рођењу. Ови разлози нас побуђују да треба да благодаримо Богу, а благодарење је основни људски однос према Богу. То ми хришћани треба прво да урадимо, чак и пре сваке милитве. Јер ко уме да благодари Богу он уме и да се моли. Ко уме да благодари Богу он осећа да треба од себе да да оно што је Бог рекао да треба да дајемо. А шта треба да дајемо Богу? Оно што дајемо и другима, ништа посебно Бог од нас не тражи, једино тражи љубав, веру, поверење, искреност, поштење. Ми имамо зашта да благодаримо јер Он на сваком месту човеку чини добро, само што ми људи нажалост то не осећамо често. Бог је ту, он ће нам дати када то буде било на спасење, а неше је да чекамо и да благодаримо. У овоме свету нико не уме толико искрено да буде захвалан Богу као што може човек, а исто тако нико не може да буде неблагодаран и не захвалан као човек. О људској немарности врло илустровано нам говори данашње јеванђеље, познатије као прича о винограду и виноградарима. Да је не понавља надам се да смо са љубављу и страхом Божијим саслушали. Јер у овој данашњој причи је илустрована цела људска историја, па ако хоћете и понашање човека према Богу и једни према другима. Дакле браћо и сестре на самом почетку ћу рећи да виноград у преносном смислуи означава овај свет, творевину Божију у коју спада све што ми видимо, али и што не видимо. Ако су нам затворене духовне очи, ми видимо само оношто је овде. Духовне очи много боље и дубље сагледавају оно што је Божије. Виноград треба да шредставља рај којим је Бог саздао Адама. Бог је човеку даровао виноград, како би се човек старао о њему, да донесе плод, да живи од тог плода. Да би човек могао да убира те плодове мора да ради. Како каже наш народ најслађа је кора хлеба када се заради у зноју лица свога. Али ако не уложимо зној у труд нећемо осетити сладости тога труда који улажемо, а за све нам треба труд, на првом месту за спасење. И зато кажу Свети оци да несмемо да једмо хлеб са туђих леђа. Ово се односи и на духовни и на телесни живот. Не смемо да узимамо туђу муку да би смо ми живели. Не смемо да узимамо кору хлеба другоме да би се ми нахранили. Све нам то говори данашње јеванђеље, и то да је овај свет створен прекрасно, и да га је оградио силом својом и својим провиђењем. Ништа не бива у овом свету без промисла Божијег. Овај свет је створен да буде рај, али је човек претворио свет у место у којем се тешко живи. Заменио је љубав мржњом, видимо и сами да се често пролива крв нажалост, не само у ратовима него и у породицама. Ето имали смо пример у нашој земљи недавно. У породицама, јер човек од раја прави пакао, ако је пакао око човека онда се тај пакао често усељава у човека и онда човек није благодаран, њему је све мучно, њему је све тешко, њему је све тесно, а Свети апостол Павле каже “Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим”, тј. ако нам је срце скучено, да у њему нема места за Бога и другог човека, тај човек остаје саможив зато што је егоцентричан, затошто само мисли о себи и свом егу, о својој гордости и сујети. Неблагодаран човек браћо и сесте неће ни Бога и човека, неће ни кога. Данашње јеванђеље нас подстиче да се замислимо да нисмо ми они виноградари, они који су хтели да отерају Бога, уместо да пустимо да Христос уђе у нас, да нас испразни од нас самих. Како се молио Свети владика Николај “Боже испразни мене од самога себе”, ако не испразнимо себе неће Бог ући у нас. Благодарност је велика што смо данас крстили малога Јована, што смо га миропомазали. Он ће као круну свога крштења примити Причешће, сјединити се са Богом. И зато у старо време крштење није могло да се замисли ван Литургије, добија све али не добија печак, а печат је уствари Причешће. Светим Причешћем ми у себи гајимо Духа Светога. Да се помолимо да га Бог препозна по мирису овог светог мира, да га Бог препозна по овом белом платну које симболише чистоту, нека Господ да њему, родитељима, куму, пријатељима, рођацима, свима нама да нас Јован обрадује животом хришћанским. Он ће нас зарадовати ако му ми сада помогнемо, као малом бићу, али правом човеку, он треба да узраста, јер он шта види од нас то ће да ради, што чује то ће да прими. Када чинимо добро, пред сваким човеком и пред дететом брачо и сестре или како каже апостол Павле добро чините да нам се не досади. Амин”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју су припремили селевачки пароси Ненад Петровић и Марко Аћимовић заједно са својим парохијанима.
ученик богословије Ђорђе Милутиновић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/9219-svetu-liturgiju-u-hramu-svete-trojice-u-selevcu#sigProId8e5e6e9319