Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније.

Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење Пресвете Богородице, Благовести, Сретење и Успење Пресвете Богородице. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице, Покров Пресвете Богородице, Полагање појаса Пресвете Богородице и Полагање ризе Пресвете Богородице. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави.

Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које јој Црква упућује и сва љубав којом је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог, односно дана када се она остварила као мајка. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од 4. века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током 6. века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“

Православна Црква данас празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спокојства и радости.

Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Христа. Из времена раног хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче различите нема потребе да се бавимо испитивањем „историјске поузданости‟ ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно место окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила.

У празнику Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Знамо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непрестани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.

Драга браћо и сестре, празник није само сећање на оно што се збило. Могли бисмо говорити о историјату данашњег празника, али су о томе многе књиге написане, многе странице исписане. Зато бих желео да нашу пажњу усмеримо на питања, која су актуелна у свету и цивлизацији у којој живимо. Празник, као што знате, није само подсећање на оно што се збило, јер ми у хришћанској Цркви не прослављамо празнике као што то чини држава или неке друге институције и установе. Ми се никада не поздрављамо у прошлом времену и не говоримо нпр. Христос је васкрсао или Христос се родио, већ Христос васкрсе, Христос се роди или Бог се јави. То је због тога што празници за нас имају конкретну важност данас, на овом месту, у сваком времену и у сваком тренутку одговарају на наше потребе, па тако и на искушења која нас у нашим данима брину.

Смисао празника се огледа у вечности, и због тога драга браћо и сестре, хајде да заједно извучемо поуку из овог светог празника и дивног дана. позивам вас да се сетимо оних предивних тренутака када смо ужурбано хитали у наручје својих мајки. Мајчинско наручје је симбол топлине, сигурности, симбол заштите, и тамо нам је било уистину добро. Тамо нас ништа није могло савладати, па ни зима; у мајчином наручју је увек топло. Данас прослављамо празник Успења Пресвете Богородице.

Зашто сам на почетку своје проповеди споменуо мајку? Мајка је симбол живота, мајка је симбол радости и близине и управо ми данас прослављамо Мајку над мајкама, Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Марија на јеврејскм језику значи узвишена, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Црквени писци њу називају широм од небеса, јер је родила Онога који је створио и небо и земљу и море, све видљиво и невидљиво, и створио је човека по слици и прилици Својој. Највећа је част данас на земљи, носити име мајка и управо Пресвета Богородица, је узор свих мајки. Телесних и духовних. То посебно желим да нагласим, јер живимо у свету који своју пажњу посебно поклања материјалном, односно телесном. Богомајка је та која позива сваку мајку да се угледа на њу, узор је и многих преподобних мајки које су просијале у Цркви хришћанској. Сетимо се само Свете мајке Параскеве, Мајке Ангелине, и других светих мајки., које су својом бригом сачувале веру и Христа у срцима многих.

Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас окупљени драга браћо и сестре, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Не славимо ми данас Успење Пресвете Богородице само зато што је она показала мајчинску бригу, него зато што је имамо за мајку. Мајка свих нас, Пресвета Богородица је и мајка архијереја, мајка свештеника, монаха, сваког православног хришћанина. Она је мајка нерођене деце која се по Србији убијају. Због чега свакодневно лутамо у тами својих грехова, кажемо да смо сирочићи, да немамо помоћи ни топлине, да немамо заштиту, ако на небу имамо заштиту у Њој?

Хришћанка има један једини узор свога живљења,свога мишљења, свога понашања – има Пресвету Дјеву, и увек када нешто ради, или нешто чини, или када се облачи и излази, треба да се запита: „Да ли је оно што радим, оно што чиним, и оно како се понашам сагласно Пресветој Дјеви Богородици?“ Ако није онда је призван сваки да се поправи и да се врати Њој, која је Мајка Живота, и Њеном светом и свештеном примеру.

Родила је Живот вечни, и родивши Живот вечни Она нас је обдарила тим и таквим животом вечним. Обасјала нас је рођењем Богомладенца, који обасјава сваког човека који долази у овај свет. Подарила нам је бесцено благо и зато није случајно да су се у време Њенога живота овде на земљи чуле речи оне просте благословене душе: „Благословена утроба која те је родила, и дојке које си сисао“ (Лк. 11, 27), речи које су се односиле на самога Господа. Проста и честита душа Јеврејке је осетила велико и чудесно знамење у личности Онога који је проповедао Благу вест свакоме створењу, у личности Христа Господа, a Он није порекао да је благословена утроба Оне која Га је родила, али је додао и оно друго, да су блажени сви они који су слични Њој, који живе као Она – „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). То значи да је блажена утроба сваке мајке која се преображава у утробу Богомајке, да је блажена утроба сваке оне која рађа и која својим рођењем препорађа и даје нови живот, и која васпитава оне које је родила у страху Божијем и у љубави Божијој.

Говорити о оцу и очинству значило би дотаћи се питања ауторитета, озбиљности и одговорног вођења. Говорити, пак, о мајчинству много је деликатније и осетљивије, јер се дотиче првог, основног и најдубљег односа који је основ свих потоњих човекових односа са људима. Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме, тако и новог бића које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности, присуство оца било би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна осветљења и сенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати лепоту човекове душе.

Када у својој посланици говори о Светој Тајни брака, Св. Апостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност речима, мислима и осећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смернице ка целовитости дететовог бића.

Икона Божије љубави према човеку на овом свету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута детету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Свети Максим Исповедник дао је диван пример мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у целости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утеху, она која прашта и нежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осећајући и живећи ову љубав, деца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигде и никада као у њеном присуству, дете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свесне или несвесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дете – било да је још увек дете или већ одрастао човек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави. Мајка воли без резерве. Љубав према детету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге детета, чак и наговештаји тих туга у њој буде немир – осећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као децу. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обе стране: љубав уноси мајку у дете и љубав уноси дете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човек остварује у свом земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осећај јединства. Мајка познаје дете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид. Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небеском. Она је та која у деци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива.

Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети оци су о породици говорили као о икони Цркве. Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним светом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и телесно очување детета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремено.

Девојка која своје девичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према апостоловој речи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о деци и њиховог васпитања у духу вере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неретко су управо оне својим примером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога детета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са светом који га окружује, надасве благословом Свете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човек на земљи, Бог исповеда своју веру у човека. Но за то му је потребно оно ДА мајчинско, њена воља и жеља за рађањем, налик на оно ДА Богородичино на Благовести, што заправо и јесте истински дан жена. Иако се онај други дан представља као дан жена због остварења одређених политичких и друштвених права, што свакако јесте важно, али у односу на пројаву ултимативне слободе, коју је Пресвета Богородица пројавила на Благовести у име читавог људског рода, све друго се чини мање битним.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског света, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим певањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вешто прикривено самољубље. Најлепше и најтоплије речи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утеха и прибежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“ и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем детета у љубави и нежности материнског бића.

Пресвета Богородица је симбол Цркве. Када су наше земаљске мајке отишле са овога света и када осећамо празнину без њиховог присуства међу нама, опет узмимо икону Пресвете Богородице и осетићемо предивно миловање. Годинама, под сводовима овог и многих других светих храмова, окупљају се деца Пресвете Богородице. Као што сте видели јутрос и у самом светом олтару служе деца Пресвете Богородице. Многе нас су света црква и храмови, отхранили духовно и послали на пут: једне на парохије, друге у манастире, неке у школу… Али оно што је најважније је да се поново сви враћамо стално Пресветој Богомајц и да се на њен пример угледамо. Оно што је посебно важно када слушамо једни друге, не само да чујемо већ и да почнемо да примењујемо. Такође, да никако не дозволимо онима који су изван Цркве или су само номинално у Цркви, да нама спочитавају било које разлоге, било које ружне појаве у друштву, тврдећи да то потиче из црквеног становишта по којем се жена наводно ниподаштава. Све то је нама који смо у Цркви неозбиљно и схватамо као пуко клеветање и лагање. Сваки однос према женама, свако схватање и разумевање улоге жене потиче на основу примера Пресвете Богородице. Са друге стране, све наше мајке, телесне и духовне, су позване да свој живот саобразе овом свештеном и великом примеру.

Хвала вам на љубави и пажњи!