Беседећи владика Јован је рекао:

“У данашњем прочитаном Апостолу, Свети апостол Павле нам даје једну дивну поуку и каже: “Благословен Бог Отац нашега Господа Исуса Христа, Отац милосрђа и сваке утехе који нас теши у свакој невољи, да би смо и ми могли тешити оне који су у својим невољама, утехом којом нас теши сам Бог”. Много поучне и предивне речи зато што мислим да нема човека на овоме свету коме није потребна нека утеха. Поготову када је чове у невољама и искушењима, ми у таквим приликама тражимо утеху од људи на првом месту. И то је лепо и треба да тражимо. Људи нас донекле могу утешити али не и у потпуности. Теше нес колико могу и знају и колико су молитвени и верују, али род људски. Род људски на овој планети не зна за веће , милостивије и човекољубивије биће од Господа нашега Исуса Христа, јер је Он у исто време и Отац Милости и Отац утехе. Утеху треба да тражимо у Богу. Ми знамо да је Господ Исус Христос Бог утехе и милосрђа по томе што је Бог Отац послао свога Сина Јединороднога да се оваплоти и роди од Пресвете Богородице да живи са људима на Земљи и да теши. Он никада није престао да теши народ: са Крста је тешио Светог Јована, Пресвету Богородицу, цео род људски. У томе је сва милост и свемилост Господа нашега Исуса Христа за род људски. Нама треба утеха.

Онај човек који мисли да му не треба утеха никада неће самога себе утешити јер никада неће осетити радост те утехе јер она потиче од Бога. Отац милости је и Бог сваке утехе. Нема бола, ни јада, ни очајања, ни несреће, ни ужаса, ни смрти, ни пакла, који непријатељи Христови могу измислити а да нас Утешитељ благи не може утешити. Само треба да тражимо. Треба да знамо како да тражимо.

Да тражимо онако како нас учи Јеванђеље и Црква и да идемо путем Јеванђеља и Цркве а не неким сопственим путем. Људи измишљају путеве и начине јер људи неће да послушају Бога и Цркву, те слушају самог себе. Најгоре је кад човек самог себе стави за учитеља. Достојевски је рекао да је могуће научити оне који нису научени, чак и животињу. Али немогуће је научити онога који је себе не наученога поставио за учитеља другога. Не можемо због његове гордости. Он мисли да је постигавши одређени ниво да му више није потребно учење. Што би рекао наш народ такав се човек улогорио и мисли да му је све довољно. Ми хришћани треба да схватимо да смо вечни ученици Господа. А не да мислимо да смо бољи и од Учитеља. Господ каже да је довољно да будемо као Учитељ. Никако даље. Почнемо ли да учимо и Учитеља онда смо у великој прелести. Свети Оци кажу да ако ти се не тражи савет не треба га ни давати. Ако нико не тражи благослов, не треба га ни давати. И ако тражи он га тражи успутно без да завапи Богу речима: “Господе ја сам у невољи, помози ми утеши ме!” А ко од нас није у разним невољама. Сви смо у невољама али имамо Бога и Цркву, Свете Оце, свете Тајне за утеху. Ако и светим тајнама приступамо са висине и гордости своје, боље да их не узимамо. У Јеванђељу Господ каже: “Бог се гордима противи а смиренима даје благодат.” Хоћеш утеху – смире се, слушај и не мудруј. За све има време. Како каже апостол Павле: “Има време када се гради и кад се разваљује. Кад се пева и кад се кука и најбоље је када све бива у своје време.” И све бива у своје време док човек не помути тај поредак. Бог је створио свет да буде рај, а човек унео пакао. Бог нас је створио да живимо у миру а ми живимо у немиру. Ако не могу да се попнем тамо на неку лествицу, постајем немиран.

Бог даје свакоме онолико колико он може да носи. Бог поставља свакога на своје место. Сви смо ми у Цркви који смо крштени постављени смо на своје место. И ако неко почне да мудрује да није за то место већ за неко боље место, прво треба да заблагодаримо Богу и оправдамо своје место, своје постављење, своје назначење а онда ће сами Бог, промисао Божија учинити да будемо на другом месту. Све док тражимо неразумно, никада нећемо добити.

За овакав наук може на послужити један диван пример утехе код Светог Атанасија Атонског који је основао Лавру на Светој Гори. Он је био велики молитвеник. Једном приликом нестане хране у манастиру и братство се разиђе тражећи неку кору хлеба те у самом манастиру остани само Свети Атанасије. Он у својој потиштености, видећи да су сви отишли и сам крене да напусти манастир. Тада срете једну жену која га пита куда је пошао. Збуњени Атанасије је пита ко је она будући да жене не могу да уђу на Свету Гору. Она му одговори да је она та којој је посветио манастир (Успење Пресвете Богородице). Сумњајући и проверавајући својом вером послуша је када му је рекла да штапом удари у стену где потече вода. Тада јој се поклони и на њене речи да се врати у манастир и не брине. Кад тамо сви амбари пуни, а преко мора огромна лађа плови ка манастиру препуна жита. Мајка Божије је због његове вере учинила на видљив и невидљив начин да се у манастиру стекне толико жита да се братија вратила. Ово нам говори да не смемо изгубити наду, а нећемо је изгубити ако имамо јаку веру. Вера поткрепљује наду и љубав. Верујмо и живимо вером. Вера се не брани бусањем и галамом већ молитвом и смирењем. Нека би нам Господ помогао да на наше вапаје пошаље своју утеху. Он нам је једина утеха. Ако је човек у Богу и Бог је у њему, добиће сваку утеху.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Свете литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.