Чтецирали су ученици богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца, Ћорће Милутиновић и Милан Михаиловић. Појали су Српски Православни Појци из Београда.

Беседио је владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре. Срећан данашњи празник Светог Великомученика и Исцелитеља Пантелејмона. Срећна слава ове Цркве и срећно и благословено наше сабрање о стогодишњици постојања ове Цркве. Сто година у овоме храму служи се Божанствена Литургија. Сто година овде се Господ јавља на свакој Литургији и ако би неком простом рачуницом могли да саберемо колико је Литургија одслужено у овом храму то би било око 10 хиљада Литургија. Сто година овде је верујући народ Божији долазио и Богу се молио. Када би ове иконе и ови зидиви проговорили имали би шта да нам кажу и да нам поруче из искуства оних људи који су овде долазили и Богу се молили. Имали би шта да нам кажу о тој најдубљој исповести и најдубљим осећањима свакога човека који је овде пред невидљивим али свуда присутним Богом изговарао. Колико је овде крштено, колико венчано, колико опевано? Све је то тајанствено, јер кад човек вером приђе Христу и када Христа усели у себе он ће пред Богом казати оно што никада и ником другом није у стању да каже. Зашто? Зато што верујући човек има поверења у Бога. Он вером зна да је Бог свемоћан, да је Бог свесилан, да Бог по покајању отпушта наше грехе. Овде је исказана свака радост човека који се радовао у Богу, али овде је исказана и туга људска. То је саставни део нашег живота. Нити је наш живот сав у радости нити сав у тузи, али када човек верује у Бога, када је у Богу и када је са Црквом Христовом он управо осећа то присуство Божије и он осећа да кроз веру и искрену побожност и молитву духовно грли Бога и да Бог грли њега. Бог свакога грли, само нам је потребна вера и љубав да љубављу одговоримо на љубав Божију. Бог свакога грли, само је питање да ли смо отворили те духовне очи којима се Бог гледа. Јесмо ли отворили те духовне очи да се сретнемо са Богом. Кад знамо колики је значај наших телесних очију и знамо да је то дар Божији, колики је тек тај дар да гледамо тим духовним очима. Када је човек просвећен Духом Светим он види оно што телесне очи не могу да виде. Колико је било тих светих људи за 100 година и немојте се ништа чудити што кажем светих људи, јер знајте за ових 100 година овде је било много светих људи. Те људе препознао је Бог. Они су својим светим молитвама чували и молили се за свој народ. И данас у нашем роду има светих људи. Јер да нема светих и праведних људи не би ни нас било. Бог нас управо држи молитвама тих светих људи. Неко ће рећи да не види те свете људе, али не може их видети док себе не очисти од греха. Не можеш видети доброту другога док не избациш зло из себе. Не можеш да осетиш присуство светог човека док ниси у присуству Божијем и док ниси у јединству са другима. Тога свега не може бити без вере и без љубави. Нас воле наши родитељи, али треба знати да нас нико не воли као што нас воли Бог. Зато се и каже, да Он пре заволе нас, него што ми заволесмо Њега. Када размишљамо о свим тим годинама можемо да замислимо колико ли је суза проливено овде и како је Христос на себи својствен начин обрисао те сузе. Колико ли је тужних овде за ових 100 година нашло утехе и радости? Колико ли је овде душа људских кроз молитву разговарало са Богом? Колико ли је овде принето молитава за грехе и људска незнања? То све зна Господ наш Исус Христос. Зна Његова Црква, а Црква то је богочовечанско тело Христово. Зато и ове наше зидане Црква подсећају нас на ту Цркву Христову. Као што смо се ми овде данас сабрали, тако се у Цркве Христову сабира цео род људски, наравно, оних који верују у Христа и верују у Цркву. Цркве нема без Христа и Христа нема без Цркве, то је неодвојиво. Црква је истина. Зашто? Зато што Црквом не руководи човек него Дух Свети. Зато је Црква непогрешива. Ми људи смо грешни, али нам је Бог дао себе у Цркви да се кроз њу чистимо. Наравно, опет кажем кроз веру и покајање. Црква није никаква организација људског типа, макар та организација била и најузвишенија, макар била најдуховнија, макар била најдобронамернија. Црква је Тело Христово и Божанска установа. Она има један закон, а то је Јеванђеље. У овим другим установама мењамо и доносимо законе скоро сваки дан. Црква је основана на Христу који је безгрешан и зато оно што је основано јесте безгрешно и нема потребе за променом. Црква је Богочовек наш Исус Христос и Црква је извор свакога бића. Ако наш живот не увире у Цркву и ако не извире из Ње онда је он промашен. Када би род људски применио само једну заповест Христову а она гласи „Што не желиш себи, немој чинити другоме или што желиш себи то чини другоме“, зар би било несреће међу људима, зар би било ратова, зар би било погибија, зар би било злобе? Не! Јер знамо ако зло учинимо, зло ће нас и снаћи. Другим речима, а опет по Јеванђељу, оно што сејемо то ћемо и жњати. Морамо водити рачуна о свом животу. Какав нам је живот? У шта нам је усмерен живот? Дал нам је живот од данас до сутра? Да ли нам је живот само у томе, једи, пиј, сутра ћеш умрети? Ако нам је тако усмерен наш живот, онда је он промашен. Ми верујући људи знамо да нисмо створени за смртност, него за бесмртност. Нисмо створени за пролазност, него за вечност. Зато нам је важан овај живот јер са њим ми или задобијамо то Царство Небеско и вечни живот или га губимо. Спасење започињемо овде, а оно се остварује горе. Ако га овде нисмо започели, нећемо га започети нигде другде. Ако Бога нисмо овде нашли, нећемо га нигде наћи. Ако се овде нисмо срели са Богом, нећемо се срести нигде другде. Литургија јесте управо сусрет са Богом. Свака Лиитургија спуста небо на земљу, и земљу уздиже на небо. Свака Литургија је Богојављење. Бог се јавља на Литургији. Бог шаље Духа Светога који освећује овај наш принос и претвара овај хлеб и вино у истинити Тело и истиниту Крв Христову. То је храна за нашу душу. Ако душу не хранимо Светим Причешћем, ми смо духовни мртваци. То не кажем ја, то каже Јеванђеље, то каже Христос. Он каже ко не једе Моје Тело и не пије Моје Крви нема живота у себи. Неко ће рећи, шта ћемо са онима који никада се нису причестили а живи су? А јел то живљење, браћо и сестре? Јел то духовна радост, које нема без сједињења са Богом. Црква се заснива на Христу који је оваплоћен. Е, ја хоћу таквог оваплоћеног Бога, Бога који је примио тело ради мене, ради свакога од нас, Бога који је из љубави дошао у овај свет да човечанство врати у рај. Хоћу таквог Бога који је живео са људима. Који познаје човека. Који разуме људске падове и устајања. Који разуме и болове и туге људске. Хоћу таквог Бога, а Он и јесте такав Бог јер је Он човекољубив. Он воли сваког човека без обзира какав је тај човек. Све нас подједнако воли. Бог и своје непријатеље волео. Он није осудио ни оне који су га на крст прикивали него се за њих молио своме Оцу небеском речима: „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Тако може да опрости само Љубав. Бог се огледа у љубави. Зато је прави човек онај који има љубав Божију. Свети Пантелејмон кога данас прослављамо сав је био у Цркви и Црква сва била у њему, тј. сав био у Христу и Христос био у њему. У његовом имену све је речено, јер његово име значи милостиви или свемилостиви. Он се угледао на Христа и био је милостив према свакоме. Бог га је обдарио многим даровима. Он је био лекар који је лечио људе без сребра и он је то могао да ради само љубављу Божијом. Он је са том љубављу изашао пред оног незнабожног цара Максимилијана који је гонио и убијао хришћане. Како пише у његовом житију, Пателејмон је стао пред земаљског царем телом, а умом стајаше пред Господа. То је оно што је још више иритирало његове мучитеље. На крају када није више могао никако да му се освети, цар је наредио да буде посечен. Свети Пантелејмон имао је много врлина а међу њима је била и осетљивост према свим људима. Свети Оци кажу: „неосетљивост према другом човеку је губитак спремности да љубављу својом загрлимо свакога ко се нађе на нашем животном путу, али и губитак спремности да саслушамо другог човека и ставимо се у службу ближњих, чини нас далеким од истинске среће која је запетљана у тајни двојединог сусрета Бога и човека“. То је оно што је важно. Зато угледајмо се на наше свете Божије угоднике. Угледајмо се на Светог Великомученика и Исцелитеља Пантелејмона. Молимо се Богу и Светом Пантелејмону да оздравимо и душом и телом. Нека би Господ дао да не умукне Литургија у овом Светом храму, а она неће умукнути док је народа који верује. Зато вас молим верујте у Бога. Долазите да примите благослов Божији. Нама треба данас радости. Све је мање радости а све више туге. Будимо са Господом и Господ ће преокренути нашу тугу у радост.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број сабраног народа причестио се Светим Даровима Христовим. Након заамвоне молитве владика Јован заједно са свештенством и народом кренуо је у крсни вход где је испред храма пресечен славски колач. После Свете Литургије уприличен је леп културно – уметнички програм на коме су учествовали чланови КУД-а Опленац и на коме је глумац Александар Дунић дивним говором представио историјат настанка идеје и подизања Храма посвећеном Светом Великомученику Пантелејмону у Клоки.

Овом приликом владика Јован даривао је господина Ненада Месаровића својом Архијерејском Граматом захвалности.

Данашњи свечари господа проф. др Александар Милојевић и Милош Матић са својим породицама побринули су се да сви гости данашњег јубилеја буду угошћени. Треба поменути и старешину овог храма, протојереја Дејана Динића који је као велики прегалац и трудољубац, великим залагањем и уз помоћ верног народа села Клоке и приложника успео да значајно обнови и улепша овај Светопантелејмоновски храм.

ђакон Стеван Илић