ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ПЕТКОВИЦА

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ПЕТКОВИЦА

На дан када наша Црква прославља Свету преподобномученицу Параскеву, 8. августа 2023. године, а поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејку Литургију у манастиру Петковица.

Њему су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Јован (Прокин), протојереј Остоја Пешић, протонамесник Слободан Радивојевић и протођакон Иван Гашић. Чтецирао је ученик богословије Милан Михаиловић.

Након прочитаног Јеванђелског зачала сабрани народ својом архипастирском беседом поучио је владика Јован.

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог браћо и сестре!

Данас овај Свети и древни манастир слави своју молитвену заштитницу, Свету преподобну мученицу Параскеву и ми смо се из тог разлога овде браћо и сестре сабрали данас у овом мнастиру да првенствено служимо Свету Литургију и да се Богу молимо. Литургија браћо и сестре није обична молитва, то је молитва над молитвама како кажу Свети Оци и зато сабирање на литургију браћо и сестре значи сабирати се на највећу Тајну Цркве Христове, јер тајна цркве и тајна литургије је исто. Зато долазити на Литургију и учествовати на Литургији, а не само присуствовати значи себе у потпуности припремити за ту Свету Тајну, Тајну Литургије као што рекох, на Којој се Бог јавља браћо и сестре. Зато је свака Литургија Богојављење и зато кад ми очекујемо глас некога кога највише волимо ми се припремамо, јел тако, да чујемо тај глас, јер че нас тај глас обрадовати, а то је зато што волимо ту особу, тако је и са Богом браћо и сестре. Ако волимо Бога, онда ће свако наше сабирање у Име Божије бити сабирање у љубави, зато долазити на Литургију а имати мржњу, имати злобу на некога, имати пакост на некога, боље је не долазити.

Ту немојмо да се заваравамо браћо и сестре, и ово што сам рекао, да ми треба на Литургији да учествујемо, једно је учествовати на Литургији, а друго је присуствовати на Литургији. Присуствовати, то је кад можемо да присуствујемо било ком, неком другом сабрању, скупу али улестовати на Литугрији, значи браћо и сестре, припремити се за Свето Причешће, Причестити се, то је учешће у Литургији, и то јесте смисао зашто служимо Литургију, а Она се служи ради Причешћа. Да би човек бар колико толико припремио себе за причешће он треба и телесно и духовно да се припреми, а то значи браћо и сестре, да када се Причешћујемо да ми узимамо лек за бесмртност, лек за љубав. Али ако ћемо се ми данас, сад Причестити, а наставити мржњу на некога другога кога имамо, онда је заиста нама Причешће није за живот вечни, за отпуштање грехова, него за осуду. А Бог не жели да нам суди браћо и сестре, и Бог нам не суди, али немојмо да се заваравамо и да кажемо Бог ће нам судити, ми сами себе судимо а Бог само пресуђује браћо и сестре, ми сами себе или осућујемо или оправдавамо себе, то јесте зависно од живота нашега, зависно од вере наше браћо и сестре, од вере наше. И ми смо се овде данас сабрали да служимо Ту Божанску Литугрију на којој учествује и небо и земља. На свакој Литургији браћо и сестре је присутан Бог и не само Бог, и Светитељи и Анђели, баш због тог сусрета, иако то знамо и верујемо да је то тако, онда треба са радошћу, а не са мржњом и злобом у себи да улазимо и долазимо на Свету Литургију. Дакле ми смо данас кажем, дошли да се молимо Богу и да замолимо Свету Мученицу Параскеву да се она моли за нас да се спасемо, прво сами од себе, да се спасемо браћо и сестре од искушења у овом пролазном свету у коме живимо и да се молимо Њој да нам помогне да задобијемо онај вечни живот, онај вечни непролазни свет зашта смо и намењени, и то је наша Отаџбина, та наша Отаџбина је горе. И да није први човек погрешио ми би остали у тој Отаџбини браћо и сестре али човек је човек, слаба је природа његова али човек треба да призна да је слаба природа, па да се труди да не греши браћо и сестре ако хоћемо да нам Бог помогне, а ако се ми не трудимо да исправим себе, да поправим себе, да уместо мржње уселим у себе љубав онда нам неће Бог ни помоћи, онда се ми лажно молимо браћо и сестре, онда се фарисејски молимо и ми обично кажемо пред Богом ћу се поклањати, пред другим не могу никако. То је заблуда, преко другог долазимо до Бога, браћо и сестре, као што и до другога долазимо преко Бога, и зато управо кажем да је замолимо да истрајемо у вери, да истрајемо у молитви, да истрајемо у љубави.

Вера је увек најпотребнија човеку, јесте и биће, зато је и вера нама данас и те како потребна у овом немирном времену, у времену где су велике буре, де су велики потреси али свака бура и свака потрес почиње од нас самих, она се разбуктава и онда постаје бура у целоме свету, зато ако човек не измири себе са Богом и са другима, он ће стално бити у бури, а у бури шта човек ради, гледа и праћа се да се спасе, да се извуче ис те буре али не можемо се извући из те наше унутрашње буре ако у себе не сместимо Бога браћо и сестре. Ако Богом не живимо, ако се не угледамо на Свете Божије као што је и Света Параскева браћо и сестре, и да браћо и сестре, зато кажем да нам је потребна вера да би Бога уселили у себе јер вером усељавамо Бога у себи, каква нам је вера такав нам је и живот, каква нам је мера, такав нам је однос и у породици, и у манстиру и у држави и у цркви, свугде браћо и сестре, по вери треба да се препознамо, ал да би се препознали по вери треба да вером живимо а не само да о вери причамо. Треба нам вера коју треба да претворимо у дела, да делима покажем да верујем у Бога, а како ћу да покажем да верујем у Бога а мрзим другог човека, не могу да га поднесем, не могу да га смислим поред себе, смета ми, не смета ти други поред себе, ни теби ни мени брате и сестро, него сметамо ми сами себе. То је оно што Свети Апостол Павле каже:”Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима својим”. Да браћо и сестре, кад немамо то срце, ту Божију грађевину и Божији дом, ако немамо то велико срце да уђе у њега Бог и да га Он прошири да тако кажем, да га рашири, да у њега можемо да сместимо не само оне које волимо јер то није само хришћански, него и оне које не волим, и оне браћо и сестре који нас мрзе, то је узвишеност вере хришћанске, Православне, оне вере за коју Господ каже да љубимо непријатеље своје. Браћо и сестре ако хоћемо искрени да будемо и да искрено признамо себе, човек уствари има само два непријатеља, а то је смрт и ђаво, а и себе као непријатеља, себе. Јер кад сам ја сам, кад сам сам себи непријатељ онда су ми сви непријатељи, ако сам ја себи пријатељ, у смислу пријатељ Божији, онда ће мени цео свет бити пријатељ, и они који ми зло чине, он ће ми бити пријатељ јер ћу се угледати на то његово зло да не би ја учинио зло браћо и сестре.

Ето како можемо на сваком кораку, на сваком месту да се учимо, да се поучимо браћо и сестре да треба да се мењамо. Остајемо ли упорни у својој злоби, у својој пакости, у својој мржњи, нема нам спасења, зови се владика и патрика, и калуђер и калуђерица и поп и верник, нема ти спасења ако у теби неможеш да избациш ту злобу и да уместо мржње показујеш љубав јер нас Бог браћо и сестре преко љубави препознаје, зато што је Он љубав и зато што је његова љубав учинила да он дође у свет да поново врати свет у првобитно стање, да тако кажем, а шта је свет учинио за Христа, за ту Његову љубав, како Му је одговорио, разапео Га на Крст, ал сад браћо и сестре, сваки од нас разапиње Бога, а ако некога питамо да ли разапињеш Бога, онда ћу казати Боже сачувај, не дао Бог да ја разапињем Бога, па чиме, чим не волиш другога ти разапињеш Бога, у теби нема љубави божије, а тамо где нема љубави, тамо је страх и зато човек се плаши другога човека јер љубав изгони страх браћо и сестре. Дакле, ето та вера у Бога је одлика Свете Параскеве коју данас прослављамо, овај манастир у ми овде сабрани заједно са игуманијом. Само кроз Њену веру можемо да заиста поверујемо шта је Ова Света душа, праведна душа истрпела у Свом животу, погледајте, прочитајте Њено житије па ћете видети на какве је муке стављана, само да би се одрекла Христа. А ово што ми правимо муку сами себе, па браћо и сестре можда је то и теже од оне непријатељске муке коју су незнабошци чинили према Овој Светој души, али Она је веровала у Христа, веровала је браћо и сестре да је Бог неће оставити, али је живела вером, понављам, на сваком кораку је потврђивала своју веру и не само што је потврђивала, Она је исповедала веру, Она је проповедала веру браћо и сестре, проповедала је и речима али више Својим животом, Својим делима браћо и сестре. Зато је на Њој била благодат Божија, и данас је јели, и та ју је благодат крепила, а благодат Божија браћо и сестре није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос, а ми смо задобили благодат, својим рођењем, Крштењем, Светим Тајнама, Светим врлинама али ако се не трудимо бар да живимо по свему томе благодат одступа од нас и зато овакви и постајемо, да мрзимо другога да не волимо другога, да само уживамо да видимо зло да се догоди другоме. Видите, а зашто, зато што уместо љубави настала мржња у таквом човеку, а мржња често говорим измени разум човеков, да човек и кад зло чини мисли да чини добро, па на пример кад се свађамо, опростите, људи смо, јели, свађамо са људима па шта радимо то, па показујемо зло, јер смо дозволили да зло овлада нама уместо благодати Божије браћо и сестре. Ето, та благодат као што рекох крепила је Свету Параскеву у свим Њеним искушењима, у свим Њеним невољама, крепиће и Она свакога од нас ако чувамо ту благодат Божију, а благодаћу се чува животом хришћанским, животом Јеванђеља, животом Цркве, послушношћу, одступи ли благодат од нас, одступио је Бог од нас браћо и сестре. Благодат се лако задобија, може али се зато лако и губи, и зато често кажем, човек у благодати или напредује или назадује, ту трећег нема браћо и сестре, дакле Света Параскева у потпуности је применила на Свој живот и у Свом животу речи Светог Апостола Павла које смо и данас чули где Он каже:”као помагаче молим вас да не примите узалуд благодат Божију ‘’, узалуд је свака благодат Божија ако се не трудимо да живимо благодаћу Божијом, него живим својим жељама, својим прохтевима, живим својим егом, оћу да се надметнем над другим, оћу да кажем другоме да је он грешан а ја нисам, да сам ја паметнији од њега, ето шта чини тај его несрећном човеку, од кога почиње гордост, сујета браћо и сестре. Дакле апостол Павле моли хришћане, моли да не примимо узалуд благодат Божију, данас ћемо се, многи од нас причестити, пазите, па ми тада задобијамо благодат али шта ми вреди од Причешћа ако се сад овде Причестим па се вратим кући па одем у село, одем у манастир и почнем уместо љубави да мржњу сејем, да прштим мржњом, злобом, онда ти је благодат на осуду, онда ти је причешће на осуду браћо и сестре а ми се причешћујемо ради Вечног Живота и опроштаја грехова, а ето примили смо Причешће, примили смо благодат а ја одма упао у грех. Па пта сам онда радио? То вам је, можемо упоредити браћо и сестре са оним опет речима Светог Апостола Павла који каже:”Свиња се окупала па се поново у блато ваља”. Значи ниси осетио благодатно дејство кроз Свето Прочешће у теби да те крепи, да ти она указује мењај се Јоване, промени се, покај се али човек некако све чека да се други прво мењају па ја ћу касније, да се сви други кају, па ћу и ја касније, не, немојмо чекати од другога, него да почнемо од себе браћо и сестре, од себе почињемо, и зато Света Параскева је на сваком месту и у свим приликама и неприликама, као што рекох проповедала Христа, и Њу је благодат Божија крепила и укрепила, јер примљена благодат о Којој сам већ нешто рекао, може не користити примаоцима, може, како и када? Онда када се злоупотреби, а ми све злоупотребљавамо кад хоћемо своју вољу наметнемо другима и да живимо по својој вољи а не по вољи Божијој, дакле браћо и сестре онда када се злоупотреби, када се Ње, благодати одричемо, онда мислимо ја се нећу никако одрећи благодати Божије, погледај живот и признај себи себе, п чеш видети, не треба нико да ти говори, имаш Јеванђеље, оно је мерило нашег живота, оно је компас нашег живота, у Јеванђељу ћеш наћи све шта те притиска у животу, али ћеш у Јеванђељу наћи шта је радост, само ако слушамо реч Божију, ако слушамо цркву браћо и сестре, дакле браћо и сестре благодат губимо кад не живимо по благодати Божијој, благодат нам се даје као што сам рекао кроз Свете Тајне али она у нама остаје бесподна ако је не унесемо у свој живот, ако је браћо и сестре не унесемо у своју природу палу, а Бог је нашу природу поново уздигао до престола а била је потонула, Бог је доласком у овај свет, човек је односно кад је престао да слуша Бога он је престао да буде биће, он је постао небиће али Бог долази у свет, страда за свет, прикива наше грехе, управо браћо и сестре из љубави, из љубави Он то све чини браћо и сестре. Дакле зато треба Бога да уселимо у своје биће, у своју душу, у своје срце као што рекох јер је срце најомиљенији дом Божији, да уселимо Бога у ум свој, иако уселимо Бога у ум свој онда ће наш ум бити у Богу, а све што је у Богу и по Богу то је благословено, то је у љубави, а све што није у Богу је ван Бога, то је у мржњи. Ми стално тражимо неко оправдање зашто мрзим другога, које је то оправдање а зовеш се Хришћанином брате, можемо се ми као људи замерити и замерамо се, немогуће је живети један поред другога а не замерати се, али зашто толика злоба да дуго траје у нама, зато што некога не волим, зато што ми тај други смета, не смета ти нико брате и сестро, смета ти твоја гордост, твоја сујета а онда то ђаво искористи па се усели у нас преко те управо наше мржње, злобе и пакости. Дакле браћо и сестре остаћемо без благодати, другим речима ако Њоме не облагодатимо, као што рекох цело наше биће, остаћемо у благодати ако смо у цркви, ако слушамо цркву, ако живимо црквом, а како се црквом живи браћо и сестре, Богослужбено кажу Свети Оци, Богослужењем боље речено, а шта је Богослужење него молитва. Ако се молиш онда нећеш имати времена да смишљаш неке речи против другога, а чим се не молиш онда су ти речи усмерене не на Бога, а молитва је како кажу Свети Оци побожан разговор душе са Богом, ако није наш ум у молитви онда ни речи наше нису у молитви. Дакле браћо и сестре, ако смо у Цркви, ако слушамо Цркву ако служимо Цркви, а не да се Црквом служимо браћо и сестре, и то је злоупотреба, ми смо сви хришћани, и сад ако Цркву користимо за себе, да ни показао себе, да би постао нешто онда ми не служимо Цркви, него се Црквом служимо браћо и сестре. Зато браћо и сестре чувајмо благодат Божију коју смо задобили и коју задобијамо кроз Свете тајне и Свете врлине браћо и сестре, а Свети Апостол Павле каже:”Благодаћу Божијом јесам што јесам”. А кад је Апостол Павле имао искушења у свом животу, Он је човек од тела и крви као и ми, па се пожали Господу да не може да издржи, а Господ му се јавља и каже:”Павле, доста ти је моја благодат”. Пазите браћо и сестре, доста ти је моја благодат. Рекох и понављам, благодат није ништа друго до сам Годпод наш Исус Христос. Дакле”благодаћу Божијом јесам што јесам”као што каже Апостол Павле, то јест благодат Божија у мени не оста узалудна, не оста бесплодна, не оста празна “него се потрудих више”каже “не ја, него благодат”. Зато је потребно да се ми потрудимо да задобијемо благодат јер ни благодат неће насилно да дејствује у нама ако ми не тражимо благодат, а кад уђе благодат, она нас води, она нас руководи, зато каже више благодат Божија него ја, заиста браћо и сестре без овог начела нико не може водити Јеванђелски живот. Без труда човековога благодат Божија заиста остаје бесподна, бесплодна у човеку, а на место благодати долази нешто друго, долази баш оно моје ја, его, она моја гордост, долази она моја сујета браћо и сестре, само труд оплођује нас благодаћу Божијом. Само сарадња благодати Божије и воље човекове изграђују, освећују спасење човеково и обожење човеково, благодат Божија је слободна воља у човеку, то су како кажу Свети Оци два ока а један вид, два уха а један слух. Пазите како то дивно кажу Свети Оци браћо и сестре, тек у оваквом благодатном стању оно што је човечанско се добровољно потчињава Божанском, другим речима благодат Божија и слобода човекова постаје бесмртнија, моћнија и делотворнија како то каже Свети старац Јустин Ћелијски и зато Свети Апостол Павле каже:”све могу у Христу Који ми даје моћ, благодат”. Ето Бог је дао благодат Светој Параскеви да издржи а да се не одрекне Христа, даће и нама Бог благодат само ако имамо веру браћо и сестре, али не неку измишљену веру, него веру какву нас учи Црква, веру какву нас уче Свети Оци, веру која се жртвује заједно са љубављу, вера поткрепљује љубав а љубав поткрепљује веру, и ето ти, не треба нам никакво друго мерило браћо и сестре и да питамо шта је у мени, види само каква ти је вера, има ли вере у тебе, и мени има ли љубави у мени и теби брате и сестро, или је то само на језику. Да се замолимо данас, опет неколико пута то понављам Светој Параскеви да чува ову Свету обитељ, игуманију, да чува све вас који долазите овде у ову Светињу, да примите од Светиње благослов, а то ћете лако осетити да ли Вас је Светиња примила ако сте Ви Светињу примили као Светињу браћо и сестре, зато су наше цркве, наши манастири Света места, зато се на њих односе оне речи које су речене пророку:” изуј обућу јер је место на коме стојиш Свето”, браћо и сестре. Човек освећује места, ето и то је једно мерило какви смо људи, да ли заиста освећујемо место да би од Светог места освећење примили. Ми смо данас овде дошли да се помолимо Богу и да примимо благослов ове Светиње, да тај благослов носимо у срцу и да га одавде преносимо другима с којима ћемо се данас, сутра, прекосутра срести, да одавде са овог богослужења које нас упућује и на веру и на љубав да то сведочимо ако смо сведоци Христови, а јесмо. Дакле да се замолимо Богу да уместо мржње у нама се зацари љубав браћо и сестре па ћемо онда све препознати како треба.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светом Причешћу приступио је велики број верног народа који се данас сабрао у овој Светој обитељи. Након заамвоне молитве и крсног входа уследило је сечење славског колача. Овогодишњи свечар био је господин Милинко Петровић из села Љубичевца. Игуманија Февронија заједно са породицом господина Милинка Петровића припремила је славску трпезу на којој је у трпезарији манастира настављено данашње Литургијско сабрање.

Ђакон Стеван Илић