Велики број верног народа села Раниловић се окупио да дочека свог Епископа и прослави храмовну славу Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве.

Преосвећени Владика се братио верном народу Богонадахнутом беседом речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре и децо Божија! Нека је благословен Бог који нас је Духом Светим данас сабрао у овај Свети Храм да у њему служимо божанствену Литургију. Да служећи божанствену Литургију, браћо и сестре, јер ако разумемо шта је Литургија и ако имамо свест о Литургији, и веру у Бога, наравно, онда ћемо моћи заиста да осетимо стојећи на овој Литургији данас да се осетимо да смо у ствари у предукусу пред осећајем Царства Небескога. То је у ствари Литургија, Царство Небеско, Христос. Зато нема већег дара на земљи од Свете Литургије. Нема већег благослова који Бог може да да човеку, него да служи Литургију, да учествује у Литургији, да се причешћује на Светој Литургији и да се сједињује са самим Богом. Претпостављам да знате да ја често говорим, браћо и сестре, да свака Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Тако и ми, ако смо дошли на ову Свету Литургију са осећањем те светиње, онда ћемо се осетити и ми подигнутим и уздигнути ка том Царству Небескоме. Зато и јесте Литургија, браћо и сестре, да нас подсети да благодаримо Богу, а уствари то је Литургија – благодарење Богу. И заиста, онај човек, тим пре хришћанин, браћо и сестре, ако не уме, или не зна или неће да заблагодари Богу, верујте ми тај хришћанин и човек не зна ни да се моли како треба, јер из благодарности према Богу произилази и наше осећање према Богу, али и произилази и наше осећање према ближњем, јер што се више приближујемо Богу ми се тако, браћо и сестре, више приближујемо једни другима. И онда испољавамо управо ту љубав Божију, а љубав Божија је веза савршенства и заиста онај хришћанин који живи у љубави Божијој он у ствари већ и сада осећа ту везу савршенства. А шта је савршенство? Савршенство би требало да буде за свакога човека да се усавршавамо у пуноћи раста Христовога како нам то Христос каже кроз Свето Јеванђеље да узрастамо, да стално мислимо, браћо и сестре, на оно што је горе. А шта је то горе? Горе где је Христос, који седи са десне стране Бога и Оца и то је хришћански идеал, да ми како уче нас Свети Оци, да ми ходајући овом земљом, а да стално мислимо на небо, да стално мислимо на Бога. И ако тако чинимо онда ћемо се и мање грешити. Онда ћемо имати сасвим другачији осећај у себи, јер мислимо на оно што је горе, другим речима, браћо и сестре, мислимо на онај дан који нико од нас не може да избегне када треба да пођемо са овог света и треба да уђемо у онај други свет да променимо овај краткотрајни свет и да уђемо у онај бесконачни свет. И заиста, ако тако као што рекох мислимо, радимо, живимо онда ћемо и боље решити све наше међусобне односе, онда се нећемо истицати на другима, онда нећемо присвајати себи оно што нам не припада, него ћемо управо чувати те дарове Божије, којима нас је Бог даровао, браћо и сестре, а нема човека без дара. Свакоме је човеку Бог дао дар, али не да се горди даром тим, него да тај дар Божији умножава и да дели другима. То је заједница, делити са другима. Заједница је живети са другима и осећати другога као самога себе. Ако тако чинимо онда нећемо бити подложни тако гордости и сујети, којима смо нажалост и те како отровани. А гордост, зло је браћо моја. Гордост је зло. Гордост је почетка свакога греха и све почиње од гордости. Све почиње од сујете. Све почиње од онога тренутка кад мислим да сам нешто велико, да сам нешто узвишено. Браћо и сестре, Бог нас је створио по слици и прилици Божијој и Бог нам је дао благодат да можемо и ми да постанемо Богови по благодати, али по благодати, а не по својој гордости. Што каже апостол Павле, ако имам било чиме да се хвалим, хвалићу се својим слабостима да се благодат усели у мене. Пазите, кад је то могао да каже велики, велики Свети апостол Павле, најученији човек оног времена, најревноснији, један од апостола Христових, браћо и сестре, па шта онда ти и ја да кажемо, чиме да се хвалимо. Собом? Не знам, ја немам чиме да се хвалим, али баш зато што сам свестан да немам чиме да се хвалим ја верујем у Бога и такав би требао да буде свако од нас да се Бог у немоћи појвљује, браћо и сестре, кад смо смирени пред Богом и пред другима онда нас узима та благодат Божија, она нас носи, она нас уздиже. А благодат Божија, браћо и сестре, није ништа друго до сам Бог наш Исус Христос и Царство Његово које је он санео са неба када је сишао у овај свет.

Дакле, нека је срећан празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, коме је овај Свети храм и посвећен, браћо и сестре. Нека је срећан и благословен наш долазак у овај дом Божији. А сваки дом Божији је, браћо и сестре, и наш дом, јер ако смо у Богу, онда све претварамо у Бога, браћо и сестре. Онда је и наша кућа, наш дом, наша чељад, наша породица биће у Богу. Тамо где је Бог, тамо је љубав. Тамо где је Бог, тамо је небо, браћо и сестре. Тамо где је Бог и небо, тамо су сви Свети. Е нама, потребујемо молитве свих Светих, као и Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, браћо и сестре. И ми славимо ову двојицу апостола Христових, који су, да тако кажем имали ту част да својим очима виде у телу нашега Господа Исуса Христа, који су имали ту част да слушају реч Божију, да те речи Божије сместају у себе и да те речи Божије преносе у народу, да те речи претварају у дела. А браћо и сестре, Божије речи нису обичне речи. Божије речи нису људске мудрости, то су биле, јесу и биће свете речи. Свете речи, Божије речи на које је све спостало што је постало, браћо и сестре. Ако узмемо да читамо Библију, па на првим страницама Библије ћемо видети и рече Бог да буде свет и би свет, значи да све бива на реч Божију и зато ту реч Божију, браћо и сестре, треба да примамо у себи, да је чувамо, да је изговарамо са вером, побожношћу, смирењем, да не дођемо у то стање да се застидимо својих речи, јер опет у Јеванђељу се каже, браћо и сестре, да ће човек дати Бог одговор за сваку празну реч коју изговори. Када бисмо сада били искрени, ми овде сабрани и кад би род људски био искрен, па да каже да ли заиста изговарам ја ту реч Божију са осећањем Божанства у тој речи или је изговарам овако. Да ли осећам шта је реч Божија, а шта је реч моја и твоја брате и сестро. А реч Божија је рекох, шта је и како је, а и човекова је реч и она може да буде и те како велика. Права реч је у Божијом, ако човек живи Богом и ако уствари говори оно што Бог тражи од нас. Дакле, те Свете речи Божије, браћо и сестре, оне су болесника исцељивале. Те речи Божије, оне су мртвог васкрсавале – “Лазаре, устани!”, јер тако је Господ рекао четвородневном Лазару, који је четири дана у гробу био, али на реч слуша и умрли Лазар, а зашто ми живи људи који на сваком тренутку видимо присуство Божије. Ако хоћемо да видимо ми треба да слушамо реч Божију. Кажем ако хоћемо, јер многи од своје гордости не виде и не чују реч Божију, а чим не виде и не чују они већ и не поступају по речи Божијој, него поступају својој речи и зато на све мисли е моја је реч једина исправна реч, моја је реч једина права реч другога. То је другоразредна, петоразредна реч, браћо и сестре.

Дакле, браћо и сестре, и ови Свети апостоли, као и други Свети апостоли, као и следбеници Христови, када су чули речи Христове нису могли да одоле, да тако кажем тим речима него су послушали речи и пошли за Христом. Кад је Христос бирао своје апостоле шта им је рекао – Хајдете за мном! И шта су они радили, јесу се они двоумили? Јесу се они питали шта ћу да радим са породицом, са овим, са оним, са имањем, са богатством. Не, све су оставили и пошли. Они су у том позиву Христовом осетили благодатне речи Његове, које су испуњавале сва бића тих апостола, јер су они осетили да управо ако све оставе Христа ради да ће стоструко све примити. Хајде да будемо ми сада искрени и да признамо себи самима - ако би се сад Христос овде појавио да га видимо као што су ова двојица апостола видела Христа и када би нам Христос казао Јоване, Петре, Милојка, Марко хајде за мном. Да ли бих ја пошао или бих се мало запитао чекај човече ко си, шта си. Ови апостоли нису знали ко је Христос, када их је он позвао на службу, али су понављам осетили, браћо и сестре, дејство благодатне силе у тим речим Његовим и пошли и нису се покајали. Ко је год пошао за Христом, браћо и сестре, и иде за Христом, он је на правом путу. Такав је човек испуњен Богом, испуњен миром Божијим и такав човек шири мир не само у себи у своме бићу, него шири мир и око себе. Немиран човек, који нема мира у себи не може мир да шири, не може мир да даје, него даје немир. Зато, браћо и сестре, треба да се трудимо, да се бар потрудимо да живимо јеванђелским животом. Неко ће казати да је то немогуће, јесте, немогуће за онога који нема праву јаку веру. Онај који нема вера њему ништа није могуће, а ко има веру и потруди се е томе Господ даје снаге. Зато браћо и сестре, нису само апостоли, није само Христос апостоле позвао у своју службу, свакога је од нас позвао тиме што смо рођени, тиме што смо кршетни, тиме што смо у крштењу задобили дар Духа Светога. Сви смо позвани да служимо, јер величина у Цркви није по томе да ли се ја налазим на ком нивоу, да ли носим не знам који чин, да ли сам владика, овај или онај. Него величина у Цркви се огледа у служењу. А нас је данас срамота да послужимо другоме, нама просто бива да нешто учинимо добро за опште добро јер сматрамо то треба други да ради, а ја сам владика, ја сам поп, ја сам овај. Није то моје. Од најмањег тог што учиниш и послужиш другоме зависи и теби и мени спасење. Зависи вечни живот, браћо и сестре. Управо и Господ и Свети апостоли желе да семе јеванђелско, семе које су апостоли посејали по целоме свету онога времена да то семе буде у нашој души, да то семе буде у нашим срцима, да то семе чувамо, да га плевимо, да га заливамо. Чиме? Вером, добрим делима да би то семе клијало, да би то семе расло и да то семе доноси плодове и да осетимо радост плодова Божанских у нама. Дакле, браћо и сестре, мало пре споменух да смо сви ми створени као иконе Божије и човек треба да чува ту икону Божију у себи. Није можда лако. Често није лако чувати икону Божију у себи, због нашег често највише немара или слабе вере. Ако по тој икони Божијој падне прашина, али се и тада кад погрешимо и пада прашина на ту икону Божију у нама не смемо да малкшемо, не смемо да изгубимо веру, да устанемо ако смо пали, да обришемо ту прашину са иконе Божије у нама и да поново сагледамо, браћо и сестре, лик Божији у нама, јер ако чувамо лик Божији у нама, онда ћемо чувати и лик другога у нама. Ако не чувамо лик Божији у нама, нећемо сачувати ни лик оца, ни, мајке, ни брата и сестре, ни детета, ни другога. Зато, браћо и сестре, те речи Божије о којима овде данас нешто рекох ширили су међу народима апостоли Христови, те је Христос управо у данашњем Јеванђељу и рекао: “Ко вас слуша, мене слуша, а ко се вас одриче мене се одриче.” Ето нам, браћо и сестре, довољно разлога да размислимо да ли слушамо Цркву? Или боље речено како слушамо Цркву? Свако слушање не доноси плодове, него оно право слушање које произлази из смирења, вере наше. Зато, Господ и каже “Ко вас слуша, мене слуша, а ко се вас одриче мене се одриче”, да се молимо Богу, да молимо Свете Божије угоднике, да молимо Свете Божије апостоле, међу којима и данашње слављенике Варнаву и Вартоломеја, да не чујемо оне речи Христове да нам каже кад изађемо пред Њега, пред лице Његово да нам каже да те не познаје или да ме не познаје. Нема веће осуде за свакога човека, браћо и сестре, него да каже Христос да га не познаје. Па како да не познаје Христос икону своју, лик свој у том човеку, како да Бог не познаје човека за кога је и крв своју пролио, браћо и сестре. Дакле, познаће нас Бог онако и онолико колико ми Бога познајемо и колико Бога, браћо и сестре, носимо у себи. Дакле, зато су те речи које су записане у Светом Јеванђељу, браћо и сестре, то су речи самога Бога. Речи које оживљавају као што рекох, јер све бива по речи Божијој. Ово је реч, понављам, Божија реч која спасава. Реч Божија која је истина, а само је једна истина, а то је Христос и зато је једини он могао да каже: “Ја сам пут, истина и живот.”. Хајде мало уђимо у себе, па признајмо себи себе. Ми ћемо да измислимо хиљаду истина, само да би дошли до неког свог циља, а то нису истине, то су лажи и није страшно само што такве неистине мене упропашћују, него што упропашћујем и оног који је поред мене. Чим се ја не служим истином, не могу да послужим примером другоме да он се често служи истином. И зато често говорим чове, браћо и сестре, сам се не спасава него само кроз заједницу Цркве, заједницу Тела Христовога. И човек када пада, пропада, тоне, не тоне сам и не пропада сам, не улази у провалију сам, него вуче и оне који су око њега и зато је огромна одговорност свакога од нас, јер ми не одговарамо само за себе, него одговарамо и за друге, они који су око нас. Исто тако кад се подижемо, браћо и сестре, онда се не подижемо сами него подижемо и оне који су око нас. Зато нам треба, браћо и сестре, да чујемо ове речи Божије, да чујемо речи Христове који каже: “Познајте истину и истина ће Вас ослободити.” Ове речи Христове, то је наш српски народ, добри и чеситити народ знао да преведе на другачији начин и знао да каже – У лажи су кратке ноге. А у истини, истина је бескрајна, безобални океан да тако кажем, а у лажи су кратке ноге, а често људи се толико труде да управо лаж претворе у истину. Ту не штеди ни у речима, ни у жртви својој, али тиме у ствари говоре да не живе у истини.

Нека би нам Господ помогао, нека би молитве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, који Храм овај слави, помогле нам да и ми, браћо и сестре, осетимо благодатне речи Христове и да мислимо у Христу. А кад мислимо у Христу и сместимо Христа у себе, све смо сместили. Човек без Христа је најпразнији човек, ако могу то да кажем. Он је празан. Човек без Христа, то је кућа отворена у којој нико не живи и у њу свако улази, али нико не чисти ту кућу него је још и прља. Е зато, ми, браћо и сестре, хришћани, имамо на кога да се угледамо на наше светитеље, на наше свете претке, али не позивамо само на те свете претке само кад треба да се надмудримо над другима. Неће нам помоћи ни што смо православни, неће нам помоћи ни што се зовемо Срби, неће нам помоћи ни што говоримо да се зовемо светосавци, ако не живимо духом Светога Саве, а дух Светога Саве је дух Божији, е тиме ћемо оправдати своје назначење. Огромно је, браћо и сестре, назначење бити човек. Али који човек? Божији човек. Божији човек, заиста, он се труди да живи по Богу. Па зар ми и данас не кажемо за неког доброг човека, е тај и тај човек по имену то је добар човек, а онога који није добар нећемо да кажемо његово име него кажемо онај. Трудимо се да будемо добри, трудимо се да чинимо добро да би по речима Светог апостола Павла који каже: “Добро чините да вам се не досади, а добра никад много, а зла и најмање је превише”. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије, направљен је опход око Светога Храма, након чега је Владика благословио славске дарове и пререзао славски колач у част Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, па је уследио културно-уметнички програм и трпеза љубави у парохијском дому.

ђакон Александар Бабић