После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос нам данашњим Јеванђељем поручује и каже: “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, а ко се одрекне мене пред људима, одрћи ћу се и ја њега пред својим Оцем који је на небесима.” Даље продужава Христос и каже: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу. Нисам дошао да донесем мир него мач”. Шта би значиле ове речи Господа нашег Исуса Христа, браћо и сестре? Господ јесте наш мир и онај човек који живи у миру са Богом и са другим, он тај мир Божији осећа у себи. Осећа присуство Божијега мира у себи. Такав човек зрачи миром Божијим и подпешује и оне друге да живе у миру Божијем. Овде каже да Христос није дошао да донесе мир, а знамо да је Господ наш Исус Христос приликом свог вазнесења рекао: “Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам”. Не дајем вам мир као што људи дају или као што свет даје. Јер је овај земаљски мир пролазан и нестабилан, док је мир Божији управо тај мир који оплемењује човеку и душу и тело. Овде Господ каже да није дошао да донесе мир него мач. У православљу је све парадоксално. Господ јесте наш мир али је Он у исто време и мач. Мач да раздвоји верујуће од неверујућих. Да раздвоји овце од јаради. Да раздвоји човека верујућег од неверујућег да не би тај неверујући утицао и ослабио мир у верујућем човеку. Каже, да одвоји снаху од свекрве. Значи верујућу снаху или свекрву.Дакле, морамо једном, браћо и сестре, да станемо и да размислимо на којој смо страни: мира или немира. Ако смо на страни Христовој онда смо на страни мира. Ако нисмо на страни Христовој онда заиста нисмо на страни мира него страни онога који стално човека гура да буде у немиру. Ђаво неће мир. Ђаво хоће немир. Он неће слогу, хоће раздор. Неће љубав, хоће мржњу. Зато ми као хришћани треба да знамо коме припадамо. Зато овим речима Господ Исус Христос подстиче апостоле, а преко њих и све нас, на исповедништво. Да исповедамо Бога које није довољно само вером исповедити већ срцем, душом, речима и делима. Тада је наша вера у Бога права вера. Тек је пуна вера која је пуна силе и снаге потпомогнута благодаћу Божијом, а то значи да је и вера дар Божији. Зато човек не може да се ослања на неке своје дарове па макар то била и вера ако та вера није прожета благодаћу Божијом. Вера је прожета благодаћу Божијом ако ми веру своју исповедамо и доказујемо делима. Сваки човек који исповеди да је Христос Бог и Спаситељ, он ће добити Христа за сведока у дан Страшнога суда. Христос ће посведочити пред Богом Оцем да ће овај Петар, Марко, Јанко, Милојка…они су мене исповедали на земљи. Ког ми то бољег сведока тражимо од Христа? Има ли ишта узвишеније и лепше неголи да нас Христос призна за своје, а ми јесмо његови. Ако ми исповедимо Христа, ми у ствари живимо Христом. Да нас Господ призна за своје је то о чему увек треба да размишљамо. Да неда Бог да, кад изађемо пред лице Божије, нам каже да нас не познаје. Како да Бог не познаје свакога човека када је он за човека пролио крв своју? Жртвовао се зато што воли човека. То стално треба да нас подсећа на ту љубав Божију како бисмо ми узвратили на то богољубље нашим човекољубљем. Ко верује у Сина Божијега тај верује и у Бога Оца и у Духа Светога, а онај који се овде на земљи одриче Христа и Христос ће се њега одрећи пред Оцем својим уз речи: “Не познајем вас”. Апостол Павле у Посланици Ефесцима каже: “Благодаћу сте спасени кроз веру, и то није од вас. То је дар Божији. Не од дела да се неко не би похвалио”. Нема људског дела које би могло спасити род људски од смрти али је зато дело Божије ту које је Бог учинио за нас. Страдао је и васкрсао. Смрт постоји и то је страшило за човека. Човек се плаши смрти зато што је смрт неприродна. Није Бог унео смрт у људе већ човек када се одрекао Бога и када није хтео да слуша Бога него другога. Једино људско дело које би овде могло имати значај јесте вера у богочовека Христа да је Христос истинити Бог и истинити човек. То је наша вера. Ја хоћу управо таквог Бога. Бога који зна мене овакакв какав сам јер је он човек. Није само Бог или само човек већ је Бог и човек. Зато треба да и ја мало размислим и да и ја мало разумем Бога. Тражити да нас Бог разуме, а ми Бога да не разумемо је празно. За веру нам је потребно много благодати Божије, а благодат Божија није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос. Зато је наша вера мала да обухвати све оно што је Христос учинио за наше спасење жртвујући се због љубави према човеку. Зато је у Јеванђељу речено: “Нема веће љубави од оне да ко и живот свој положи за другога”. Пазите ту ширину љубави. Зар и ми не кажемо то за неку особу коју волимо да смо спремни да му дамо живот. Бог нас воли овакве какви јесмо али треба да схватимо да и ми треба да волимо Бога. Зато су се и апостоли молили Христу да им увећа веру. Вера нам треба да бисмо се могли надати. Нада нам треба да би могли живети, а љубав нам треба да бар као културни људи на ту љубав Божију одговоримо нашом људском љубављу. Вера је пут на коме Бог и човек иду у сусрет. Први корак чини Бог. НијеБог окренуо леђа човеку када је човек окренуо леђа Богу. Он увек безусловно верује у човека да се човек може поправити. Када сам давно срео једног дивног руског епископа у Паризу, великог теолога, па му кажем: “Владико, да ли Бог верује у некога? Он каже: Верује у човека. Бог верује да ми можемо да се поправимо, а кад Бог верује зашто и ми да не верујемо да се можемо поправити само ако хоћемо. Поправићемо се ако имамо жељу и вољу јер жеља и воља су ти потстрекачи који нас стално потстрекују на оно боље, на оно што је веће и узвишеније.

Дакле, браћо и сестре, да се молимо Богу, да Бог просвети наш разум,срце и душу. Да нам дометне вере да је можемо исповедати не само речима него и делима јер вера без дела је мртва као што су и дела без вере мртва. Заиста, Свети апостол Јаков је у праву када каже: “Вера без дела је мртва и дела без вере су мртва”. Нека нам Господ помогне да исповедамо Христа, а како ћемо Христа исповедати ако се нисмо срели са Христом, браћо и сестре. Најважније у овом овоземаљском животу јесте то сретање. Да се срећемо са Богом и да се срећемо са другим јер у сваком човеку је лик Божији. Икона Божија. Када то све имамо на уму и имамо Христа у себи све ћемо лакше поднети у животу. Треба да слушамо речи Христове које кажу: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Од чега нас Бог одмара? Па од нас самих. Сами смо себи највећи терет, а онда нас Бог одмара од греха јер једино је Бог тај који може да опрашта грехе. Бог је милостив. Треба само ми да будемо милостиви. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић