За благољепије сабрања били су задужени Србски православни појци.

Надахнутом беседом шумадијски Првојерарх обратио се окупљеним верницима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже Бог браћо и сестре!

Како је лепо када ми, верујући људи, почнемо дан са молитвом и благодарношћу Богу. Човеку који је пун вере молитва проширује биће, она га испуњава и одржава, укрепљује га и приводи Богу. Тако смо и ми започели дањашњи дан божанственом Литургијом, која је благодарење Богу. То је оно што ми хришћани свагда треба да радимо, да благодаримо Богу. А имамо и зашта да благодаримо. Бог нам даје много више него што смо у стању да сагледамо. Благодарност је ствар културе човекове. Кад год нешто примамо и добијамо, природно је да заблагодаримо ономе који нам нешто даје. А Бог нам, браћо и сестре, даје све. Даје нам по мери вере наше. Даје нам по мери наше молитве и чистоте нашег срца. Благодарити Богу значи осећати дужност благодарења. Све то Богу није потребно, ни наша молитва, ни наша благодарност. То је потребно нама, да би Бог видео да смо ми благодарни за сва добра која смо у животу добили и примили. Богу благодаримо за све што нас снађе у животу. Али како благодарити Богу када нас снађе невоља, мука? И тада треба благодарити. Када Бог види нашу благодарност он ће скратити сваку муку и патњу и претвориће их у радост. За све то је човеку потребна вера, јер ко прилази Богу треба да верује да Бог награђује оне који верују у Њега. Јеванђеље које смо данас чули говори нам о вери. Господ Исус Христос нам каже да који виде њега виде и Оца. Сви ми Бога видимо онолико колика је вера у нама. Бога видимо онолико колико имамо духовни вид, јер се само духовним видом може видети Бог. Сваки човек има телесни и духовни вид. Богу можемо да заблагодаримо на телесном виду, на очима, којима можемо да видимо творевину Божију и да се из ње поучавамо. Телесним видом упознајемо лица наших ближњих и на томе можемо захвалити Богу. Али још већа вредност је имати духовни вид. Духовни вид се простире по мери вере наше, мери нашег живота по Јеванђељу и мери нашег живота у Цркви. Господ нас позива да верујемо да је Он у Оцу и Отац у њему. Бог да би спасао човека се толико смирава и спушта нама, да буде рођен, да буде зачет од Духа Светог у утроби Превете Богородице, да живи са нама, да преживљава све што се нама дешава, радости, муке и туге. Пљували су, клеветали, гонили и на крају, Господа су разапели на крсту. Уместо благодарности човек је Господу показао мржњу. Мржња је зло у нама. Ако је не сасечемо у корену, она нам помути разум. Она измишља и већа зла него што постоје. Она толико мења разум људски, да човек чинећи зло мисли да чини добро. То је зато што такав човек нема духовни вид. Својим рођењем Господ Исус Христос нам открива Оца, доласком у овај свет он је објавио Свету Тројицу, Оца, Сина и Светога Духа. Само духовно слеп човек, после свега што нам је Господ открио, може да каже да не види и не осећа Бога. Ако човек не види Бога у Христу, значи да у његовом срцу има нечистоте, која му не дозвољава да види. Бога може да види само онај ко је чистог срца. Тамо где је чисто срце, тамо је и Бог. У чистом срцу нема мржње, злобе, пакости, злих мисли и дела. Ако се човек озбиљно загледа у Христа, речи и дела његова, мора на крају у њему угледати Бога. Јер нам је Господ рекао да ако не верујемо њему, онда да верујемо његовим делима. И наша вера треба да буде потврђена делима. Вера се мора претварати у дела. Не можеш да кажеш да верујеш а осуђујеш другога, клевећеш га, говориш о другоме све најцрње и најгоре. Каква је то вера? То није вера. Ђаво нас тако замајава да кад оговарамо и мислимо зло другоме, мислимо да чинимо добро. Сва дела која је Христос чинио, зар их може чинити човек? Не може, сем по благодати. А ми смо благодат Божију задобили у Светој Тајни Крштења. Ако живимо благодатно, а благодат је сам Христос, онда ћемо живети и у љубави. Живећемо као прави људи. А за све то нам треба вера. Вера нам шири видике и хоризонте. Зато нам је Господ и рекао да је Он у Оцу и Отац у њему. Вера у човека усељава васцелог Бога, Свету Тројицу. Усељава га Светим Тајнама и врлинама. Оне нам откривају Бога. Човек може у Божије постојање да се увери на сваком кораку. Али су му за то потребне духовне очи. Живот није настао сам од себе. Живот је дар којим нас Бог дарује. Зато треба тај дар да поштујемо, да живимо правим животом који је у Христу. Бога можеш да видиш и у листу који трепери на грани, јер ништа није постало само од себе. У нашем животу ништа не бива без промисла Божијег. Зато треба да верујемо у промисао Божији. За све што нас снађе у животу, треба да молимо Бога за помоћ. Не смемо да поклекнемо, да падамо у очајање. Верујућем човеку, очајање је страно. Он треба да верује у Бога, Спаситеља који хоће да спасе сваког човека. Бог хоће да спасе сваког човека, да би он дошао до истине. А истине нема ван Христа. Само је Господ за себе могао да каже да је Он Живот, Пут и Истина. Многи за себе говоре да су истина, али са Богом немају ништа. Такви обмањују и сами себе и друге. Истина је једино у Богу и ко је у Богу треба да живи у Истини, а не у неистини. Нас је Бог створио за вечност, а не за пролазност. Ми живимо у овоме свету, и Црква је у овоме свету, али ни ми ни Црква, нисмо од овога света. Ми живимо у свету који је пролазан, али настаје онај други свет, који је вечан и непролазан. Та тајна, и овог и оног света, открива нам се вером, Светим Тајнама и и врлинама. Сваки човек има своје назначење. Као што у природи све има своје назначење. Дрво да доноси свој род, анђели да служе Богу, а човек да се уподобљава Богу, да прилази Богу. Ако се то трудимо, онда ћемо живети по Богу. А Богу се упдобљавамо и служимо му вером, целим својим бићем, мислима, делима. Ако тако не чинимо почињемо духовно да се сушимо. Човек без вере у Господа Христа има изглед човека, али не и дела која треба да има. А делима ћемо се оправдати или осудити. Без Христа не можемо чинити ништа добро. Без Бога можемо да чинимо само зло. Вера обоготворава човека, чини га богом по благодати. Такав човек може и горе да премешта. Зато Господ каже да ако имамо вере мало и као горушичино зрно, можемо и горе да премештамо. Зрно горушичино је скоро невидљиво за наше очи, али када узрасте, порасте јако велико. Наша вера расте или супротно, смањује се. Зависно од наше чежње и жеље да будемо са Богом. Ко је са Богом, он је и са ближњима. Веровати значи живети за друге. Вера је када служим другоме, а не да чекамо да нас служе други. Ко верује не припада себи, него ономе у кога верује. Ко воли не припада себи, него ономе кога воли. Када некога волимо, дали бисмо му и своју душу. Веру треба да прате љубав и молитва. Молитвом, оном правом и искреном, омекшавамо и проширујемо своје срце, тако да у њега може да стане Онај који је несместив, већи од неба и земље, сам Бог. Човек који има Бога у себи, његово је срце толико велико да у њега може да смести цело човечанство. Скучено, хлано, скамењено и неосетљиво срце нема осећај ни за кога. Ни за Бога, ни за човека. Права је вера слободна. Ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета које спутавају, годости, сујете и свога ега. Вера је принос и даривање. То је оно што помало заборављамо. Да дарујемо себе Богу и ближњима. Али не могу да дам, да дарујем себе, ако се себе самог не ослободим. Ако сам се затворио у себе, обзидао и себе и своје срце, ко је онда у мени? Нечастиви. Свети Владика Николај је често говорио молитву: „Господе, ослободи мене од самога себе!“ Често смо ми заробљеници самих себе, а да то уопште не видимо. Тако бивамо заробљени, попут лава у кавезу, јако разражљиви, немирни, неспокојни. Када човек затвори самога себе, не види више никога. Вера је љубав. Вера ништа не тражи, а све задобија. Једног дана ће нестати вере и наде, али љубав неће никада престати. Вера не тражи ништа. Ако се даје да би се нешто добило, онда се губи све. Ако се даје све, а не очекује се ништа, онда се прима све. Ми данас ако немамо интерес нећемо никога ни да волимо. Ако ми се то што дајем не врати многоструко, онда не дам ништа. Ако верујемо у Бога и живимо по вери, Бог ће нам стоструко узвратити. Вера као и љубав, заборавља све што је дато. Као што каже Свето Писмо да десница не зна шта је дала левица. Да заборавимо оно што смо некоме учинили, да не трубимо и хвалимо се тиме. Шта ми и можемо да дамо? Да ли је ишта наше? То је све дар Божији. Ако то схватимо, онда је тај дар Богу угодан. Нека нам Господ помогне да се волимо, да нам да вере и наде и љубави, поготово у времену у коме живимо. Видели смо каква је несрећа задесила наш народ са овим трагедијама. Зашто се то догодило. Зашто су таква зла учињена? Зато што такви немају вере, Бога се не боје, људи се не стиде. Зато што нису васпитавани у топлини породичне љубави, нису научени шта је смисао живота. Мислили су да имају право да узимају од других оно што нису другоме дали. Ми нисмо једни другима живот дали. Оно што ниси дао другоме, немаш право да му узимаш. Немаш право ни да тражиш, а поготово да узмеш живот који је дар Божији. Зато нам треба вера да се одржимо. Као народ, као појединац, да се одржимо у добру. Да добро чинимо, а не зло. Добро чините да вам се не досади, научио нас је апостол Павле. Добра никада много, али зла, и једна кап, је много. Зато верујте у Бога, а онај који истински верује и живи вером, неће на зло ни помислити, а камоли да га учини јер зна, да је Бог тај који све види и све зна и награђује.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице. Сабрање је настављено трпезом љубави коју је за окупљене припремио парох великоцрљеначки јереј Александар Глишић са својом породицом.