После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, основна и најважнија књига у нашој кући би требало да буде Свето Писмо. Свето Писмо није обична књига. Оно је књига над књигама, наука над наукама. Зато не би требало да прође ни један дан а да хришћанин не прочита бар једну главу Светога Писма. Ако читамо Свето Писмо са побожношћу, веро и у смирењу; ако знамо да то нису обичне речи већ речи Господа нашег Исуса Христа; и ако нам Јеванђеље буде огледало у коме ми треба да се огледамо, онда ћемо заиста видети где смо и у каквом се духовном стању налазимо. У Светом Писму ћемо наћи више одговора него што цело човечанство може да постави питања али Свето Писмо не може да тумачи свако како хоће. Прави и главни тумач Светога Писма јесте Црква Христова. Зато, када узмемо Свето Писмо у руке, треба да се заиста помолимо Богу и да схватимо да држимо светињу у рукама јер свака реч је пуна силе и моћи Божије. Колики је значај Светог Писма сам Апостол Павле нам каже: Све је Писмо Богом надахнуто и корисно за учење, за карање, за исправрављање и за васпитање у праведности. Ако у нама има Јеванђеља значи да у нама има Христа. Ако ли у нама нема Јеванђеља Христовога онда нам је живот промашен и у овом и у ономе свету. Лако ћемо решити све своје недоумице и све међуљудске односе ако живимо по Јеванђељу у овоме свету јер довољно је само да се сетимо речи Христових које кажу: Што не желиш себи немој чинити другоме. Ето свих решења. Са овом једном Христовом науком, да тако кажем, човек ће најбоље моћи да преслиша себе и свој однос према Богу, према себи и према другима. Ако ово испунимо ми смо онда задобили онај други свет у коме влада ред, хармонија и послушност и тамо ћемо се наслађивати гледањем лица Божијега. Ето до чега нас доводе речи Светога Писма и наука Господа нашег Исуса Христа.

Данас смо такође овде чули речи Јеванђеља у коме Господ каже: Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. Верујте у Бога, и у мене верујте. Браћо иу сестре, када је то Бог рекао зашто се не потрудимо да бар следујемо тим речима и да те речи имамо у себи и да тим речима живимо. Христос нас храбри овим речима и даје нам велику утеху и наду како можемо да се очувамо као људи Божији без обзира у каквом се стању налазимо али под једним условом – да не изгубимо веру у Бога. Ако изгубимо веру у Бога ми онда губимо поверење и у себе и у другога. Ако изгубимо вера у Бога, све се губи. Губи се и нада, и што је још и важније, губи нам се жеља да чинимо добро па чак и да желимо добро. Када се изгуби вера онда настаје страх. Када се изгуби љубав, настаје страх. Долази очај и збуњеност нашег срца и срце почиње да се плаши. Срце се плаши од света. Плаши се од зла у свету, од људи, смрти, греха и мржње у свету. Плаши се срце наше од лажљиве љубави, од злих мисли и осећања. Највише се срце наше плаши себе зато што је слабо, крхко и осетљиво и сувише осећа „много“. Много види и много зна. Зато и јесте срце човеково најомиљенији дом Божији. Ако у тај дом односно наше срце сместимо Бога, онда смештамо и небо и земљу у себе. Ти и ја, брате и сестро, смештамо несместивог Бога који је већи и шири и од неба и од земље. Зато је и речено у Светом Писму: Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. Дакле, понављам, наше срце сувише осећа, много види и много зна. Лек од свега овога је Бог тј. вера у Бога и богочовека. Јер га вера испуњава Богом, Његовом мудрошћу и Његовом силом. Тако срце осећа и зна да промисао Божији у свету влада и да ништа не бива без воље Божије. Да ништа не бива без сазнања Божијега. Зато је и речено у Светом Писму: Ни длака с главе човеку не може отпасти без знања Божијега. Зато треба да се наоружамо вером у Бога јер вера помаже да се ослободимо самих себе. Све док се човек не ослободи самога себе он је поробљен и заробљен човек. Не види да је заробљен јер му његова сујета и гордост неда да види да је заробљен. Неће да му дозволи да заиста сагледа себе и одрекне се себе. Господ каже у Јеванђељу да ко се не одрекне себе и не узме крст свој и не пође замном не може бити мој ученик. Без обзира што смо крштени. Када уселимо Бога у себе и почнемо живети Богом онда ћемо схватити како је све добро што нам је од Бога дато. Онда ћемо осетити да ми чекамо Христа, а не неко боље време – како је то често говорио Свети владика Николај. Ако се ми поправимо, поправићемо и време. Време које је Бог створио је свето али је човек у то време унео грех и онда је време самим тим променио. Дакле, да ми чекамо Христа. Неко ће питати: Кад ће Христос доћи? Он је ту, браћо и сестре, само ти треба живот по вери, Јеванђеље, Свете Тајне, Свето Причешће, па ћеш осетити да је Бог ту. Он се вазнео на јучерашњи дан али је остао у Цркви својој. Зато је и рекао Апостолима да и неће оставити и да је са њима до свршетка света. Господ је са нама, само треба да будемо ми са Њим.

Да се заиста сећамо ових речи Христових да се не збуњују срца наша јер нема шта да се верујући човек збуњује јер му вера разјашњава и објашњава све; и његово унутрашње стање и духовно и телесно само ако верујемо. Зато, чувајмо веру да би она чувала нас. Вера се не чува уком и буком. Вера се чува смирењем и жртвом, браћо и сестре.

Нека би нам Господ помогао да вером и љубављу изгонимо тај људски страх и онда се неће уплашити ни срце наше.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић