Чтецирали су господин др Марко Петровић и Урош Петковић, ученик средње школе, а појали су ученици богословије Светог Јована Златоустог предвођени јерођаконом Василијем Старовлахом, професором појања.

Литургијско сабрање својим присуством увеличали су високопреподобна монахиња мати Нектарија, игуманија манастира Каленић, високопреподобна монахиња мати Евгенија, игуманија манастира Вољавча, са сестром монахињом Киријакијом, високопреподобна монахиња мати Анастасија, игуманија манастира Дивостин, са сестром монахињом Јелисаветом, монахиња мати Аквилина, настојатељица манастира Бајчетина, протојереј-ставрофор Драган Васиљевић, парох рогојевачки, протојереј Срђан П. Тешић, парох шумарички и протојереј Сретко Петковић, парох становљански.

Велики број верника сабрао се под сводове драчке обитељи да у радости празника дочека свог архипастира.

У својој архипастирској беседи, епископ Јован се обратио верном народу, између осталог рекавши: "Христос Васкрсе, браћо и сестре! Ево још увек се поздрављамо овим васкршњим поздравом, поздравом победничким, поздравом који треба да улије у нас још већу веру у Живот Вечни, у Васкрсење Христово. Заиста, Васкрсење Христово је темељ наше вере. Темељ нашег живота. Темељ да верујемо у загробни живот и да верујемо да ћемо и ми васкрснути у последњи дан. Наша вера у Васкрсење Христово, које нам говори да смо ми постали по Васкрсењу поновно становници Раја. Јер када је Адам због непослушности био изагнан из раја, врата рајска су била затворена. Но, Васкрсењем Христовим, врата Раја су поново отворена, за свакога ко верује и који вером живи. Од нас самих, од нашег подвига, од наше љуваби, од наше наде зависи да ли та врата раја отварамо или затварамо. А све то произилази од наших дела. Зато се и каже да ћемо се делима својим оправдати, али да ћемо се делима својим и осудити. Христовим Васкрсењем, врата Раја су поново отворена. И Господ није тај који нама ускраћује спасење и улазак у рај. Није то Господ! Ми сами себи ускраћујемо улазак у Рај. А Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истини. И заиста, онај човек који носи Христа у себи, који Христом живи, који се угледа на Христа и који се труди да подражава живот Христос у свему, такав човек не може да буде губитник. А онај који је без Христа, он је увек губитник. И ма шта да стекне у овом животу, било то положај или звање, увек је он губитник. Зато нам је потребно да Христа сместимо у себе, а ако Христа сместимо у себе, онда ћемо се понашати хришћански, онда ћемо волети Бога. Зато, како кажу свети оци, Васкрсење је срж и суштина наше хришћанске вере. Таквом вером живео је и Свети отац Николај, чији пренос моштију ми данас прослављамо, а који као своју славу прославља овај овде манастир (Драча). Отуда, све што је везано за пренос његових моштију, јесте светло и вредно спомена. Када је Свети Николај вратио очи Светом Стефану дечанском, није му вратио само телесне очи, већ је он тада прогледао и духовним очима. Тако уколико стављамо само акценат на телесни вид, а не размишљамо о том духовном виду, о тим духовним очима, он ништа више не види испред себе, до самога себе. Јер неможе да духовним очима сагледамо прави љубав и однос једних према другима. Иако се догађај преноса моштију десио у XI веку, црква га и данас помиње, да би човек кроз то сећање заиста што више био везан за Бога. Зато све што чинимо у Цркви, ми вршимо у спомен, па и Литургију вршимо у спомен на Господа, на Његова страдања. А ако човек изгуби то сећање, он губи и осећање. Он више нема осећања ни за кога, осим што је себе ставио у центар и што се сав усмерио са сав свој его. Као да ће нас положај и чин увести у Рај. Напротив, неће. Већ треба да сва земаљска добра схватамо као благослов Божији! Ако мислимо супротно, онда смо велики губитници. А то што смо све друго, материјално сместили у себе, онда смо изместили Христа. Направили смо места за свој его, своје егоистично ја, а нисмо направили места за Христа. Дакле све је ово Свети отац наш Николај, који је био епископ, велики чудотворац, испунио, вршећи своју епископску службу, своје апостолско звање у смирењу. А ако нисмо стекли смирење, нисмо ништа стекли, јер смирење је темељ сваке врлине. Најбољи пример те врлине смирења јесте Господ наш Исус Христос. Управо због те ревности, због тог служења Богу и другоме, Свети отац Николај се прочуо великим милосрђем, кроз велико човекољубље. Све што је имао давао је другима. Он је човек који је био неписмен, али био је богат у вери, био је богат у врлинама. И он је ту своју неписменост пројављивао кроз своју веру и своје служење Богу.

Свети Николај нам је пример смирења, како треба да помогнемо другоме, како треба да се нађемо у невољи другоме. А то ћемо моћи само ако осетимо да је невоља другога и наша невоља, ако је туђа рана и наша рана, е то је наша заједница. Да осећам другога, а не да окрећем другоме леђа.

Све врлине које је има Свети отац Николај вршио је разумно, по апостолу павлу. То је оно што нам је потребано, разум нам је потребан и то да схватимо да се вера брани смирењем. Да не истичемо како смо ми верници и како смо у смирењу, већ све да чинимо у тајности. Ако супротно радимо, ми нисмо ушли у суштину наше вере, у суштину нашег живота. Зато је Свети Николај пример сваком епископу, пример сваком свештенику, јер је био пун вере и пун Духа Светога. Њега је Дух Свети водио. Њему је Дух Свети говорио шта треба да ради и шта треба да говори. Он се није ослањао на свој разум, нити на своје учење, већ се ослањао на благодат Духа Светога. Дух Свети је тај који ће нас водити и руководити ако духом бидемо и живели. И заиста, људи који тако живе, они су дар о Бога нама. Нама је Бог дао Светитеље, нама је Бог дао себе, нама је Бог дао Цркву, нама је Бог дао те светитеље да се угледамо на њих, да им подражавамо. Много се позивају да су хришћани православци, да су светосавци, али ништа не раде да би то своје звање унапредили, као да ће их само то звање спасити.

Сви знамо да је Свети Ноколај заштитник путника, а ми смо сви путници на овој земљи. Ми треба да узмемо за свог сапутника, свог затупника овог светитеља. А поврх свега треба да будемо захвални Богу и благодарни што нам је дао светитеље да се угледаамо на њих. Погледајмо светитеље на фрескама, нису они ту да би зидови били шарени, већ да бисмо гледајући у њихове свете ликове и ми били побуђени да се молимо. А зар није тај осећај тако леп и тај велики кад осећамо да смо загрљени свим тим светитељима. Али само под условом да човек жели да буде у загрљају, у загрљају Божијем и светих Његових. Зато нам Бог дарује светитеље, да они буду наши узори и наши заштитници. А код Светог Николаја све врлине извирале су из његове вере у Бога, његовог поверења у Бога. А све ће то бити на месту ако нам је јеванђеље путоказ, ако нам је оно огледало, ако њима проверавамо свој живот. А поврх свега треба да будемо будни, браћо и сестре, да бдимо, да будемо чврсти у вери да би нам се Бог кроз веру открио. Али да би нам се Бог открио, ми треба да свефочимо Бога, да га сведочимо својим животом. Јер, Бог се не доказује, већ се Бог показује, браћо и сестре! Онај који тражи да му се Бог докаже, он ће остати без одговора и он ће остати усамљен. Ми можемо навести хиљаду примера да Бог постоји, али и супротно томе хиљаду примера да Бог не постоји, али шта добијамо у једном, а шта у другом?! Не потребе ни да објашњавамо јер онај који од Бога тражи да му се доказује остаје без одговора и што је најгоре остаје усамљен. А Бог нас није створио да бисмо били усамљени, већ нас је Бог створио за заједницу. И ако не трпимо тог другога у заједници, онда не трпимо ни Бога у заједници. Онај који тражи да му се Бог докаже, тај има потребу да савлада Бога, како један светитељ каже, има потребу да Га смести својим формулама и својом дефиницијом. Понављам да се Бог показује и то искључиво Собом и Својим животом "Ја Сам Пут, Истина и Живот". Ми браћо и сестре, треба да се угледамо на Светог Николаја, који се и сам угледао на Христа, Који није осуђивао оне који су Га прикивали. Нека нам Господ помогне, нека нам Свети Николај ппмогне да започнемо да живимо вером, а вера ће нам, и то она права вера коју спроводимо делима, показати Бога. Јер вером усељавамо Бога у себе, а она ће нам Бог открити веру и овога и онога света и шта је вредније. А нема ништа вредније од задобијања Христа и живота Христом. Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Радује да је на позив ђакона да са вером и љубављу приступимо Светој Чаши, велики број верника пришао да се присаједини Васкрслом Господу кроз Свету Тајну Причешћа, јер уистину, таква се тајна под Небом није догодила, да се човек и Бог тако присно сједињују, но кроз Тајну коју нам је Сам Господ Христос оставио пре својих спасоносних страдања.

Након заамвоне молитве, извршен је опход око храма са барјацима, иконом, славским знамењима, а коју је пратио верни народ. Барјаци су се вијорили на лаганом пролећном ветру, јављајући благодат Божију која се надвија над нама у тавом молитвеном сабрању, видину мудрости и вере, тако подигнути изнад наших глава, али и патронат светитеља изображених на платну, који будно мотре на нас и својим молитвама нас окриљују. По литијском ходу, освећена су славска знамења и подељена нафора верном народу.

Након тога, уследила је трпеза љубави, коју је уприличило сестринство манастира Драча, на челу са својом игуманијом, високопреподобном монахињом мати Јеленом.

Страхиња Вуксановић, дипломирани правник