На дан када црква прославља Светог Апостола и Јеванђелиста Марка једно мало место Вучић је баш њега изабрало да им буде заштитник. У славу Божију, а у част овог дивног Апостола мноштво народа се окупило да дочека свога Епископа који ће молитвом пред престолом Божијим принети хлеб и вино Богу у Тројици да постану Тело и Крв Христова. Архипастирска посета Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Господина Г. Јована поводом славе храма окупила је поред мноштва народа и сво свештенство рачанског намесништа као и свештенство из других крајева Шумадије.

Његовом Преосвештенству Епископу Јовану саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић из Аранђеловца, протојереј-ставрофор Видоје Рајић из Лапова, протојереј Душан Илић из Грошнице, протојереј Младен Ђурановић из Јарушица, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић из Лапова.

Појањем су Службу улепшали „Србски православни појци“.

Беседа Његовог Преосвештенства је била врло упечатљива. Беседа о вери и невери, о смирењу, а чији је извор свега доброг Свето Јеванђеље, односно једно од четири Јеванђеља које је написао Апостол Марко. Јеванђеље је огледало нашега живота, у њему се видимо какви смо, али и какви треба да будемо. Оно је наш водич кроз живот, оно је наш путоказ који нас води кад добру, а заклања од зла које притиска цео свет, а поготову наш народ и то баш ових дана када славимо Васкрсење Христово. Преосвећени је рекао да нас Јеванђеље учи да нико не може бити сам за себе, да се нико не може уздићи, а да се не понизи. Ко је без Бога никаква генијалност нити наука овога света нити му може помоћи, нити га може спасити, већ га гурнути у пропаст.

“Христос Васкрсе!

Данас наша Света Црква слави Светог Апостола и Јеванђелисту Марка коме је ова црква посвећена. Ко је био Свети Апостол и Јеванђелист Марко? Како нас учи Црква он је припадао седамдесеторици Апостола. Био је ученик Светог Апостола Петра. Проповедао је Јеванђеље, проповедао је Христа у Александрији, на Кипру у Риму, чак и у Вавилону. Свети Марко написао је друго канонско Јеванђеље које носи назив Марково Јеванђеље. Шта је Јеванђеље, браћо и сестре? Јеванђеље је блага и радосна вест. Свето Писмо како другачије зовемо Јеванђеље оно је у неку руку биографија Бога у овоме свету, како кажу Свети оци. Дакле, Јеванђеље је та блага радосна вест и у њему је описан Онај који је неописив, а то је Бог, браћо и сестре. Бога не можемо описати, Бога и суштину Божију својим речима не можемо, али Богу хвала што имамо Јеванђеље. Благо оном човеку и благо оном народу који заиста Јеванђеље има као огледало своје. Док се год огледамо у Јеванђељу онда ћемо обратити пажњу на себе какви смо, шта смо, како се понашамо, како живимо? Да ли живимо у Јеванђелском времену? Да ли живимо вером Цркве, браћо и сестре? Да ли ако нам је Јеванђеље огледало онда заиста све проблеме, све невоље, све муке, све патње које нас сналазе у овоме животу, па и радости, све то можемо лакше браћо и сестре, ако верујемо у Јеванђеље, ако живимо и трудимо се да живимо Јеванђеље, онда нећемо имати дилеме, ама баш никакве у себи. Нећемо имати дилеме да ли треба нешто да урадимо или не треба да урадимо? Да ли треба да чиним то или да не чиним? Само завири у Јеванђеље како кажу Свети оци и добићеш одговор. Али да би завиро у Јеванђеље, да би га читали, морамо прво да поседујемо дар молитве, дар смирења, дар љубави. Да кроз то смирење и кроз ту молитву замолимо Бога да нам открије оно све што ми не можемо разумети нашим разумом. Једини тумач Јеванђеље, браћо и сестре, није појединац, једини тумач Јеванђеља је Црква. Зато треба да питамо Цркву шта је Јеванђеље. Можемо научити напамет Јеванђеље, али шта нам вреди, ако не живимо Јеванђеље? Шта нам вреди, кад нам Јеванђеље говори да се не гордимо, а ми гордост и те како спроводимо браћо и сестре. Дакле, све је то описао Свети Апостол и Јеванђелист Марко када је написао ово канонско Јеванђеље, браћо и сестре. Опет ћу рећи, Свети Апостол и Јеванђелист Марко је писао о Богу, нествореном Богу, Богу који нема ни почетак ни крај, који ограничивши се телом људским дошао је међу нас. Бог је дошао међу нас браћо и сестре не случајно. Ништа нема случајно, браћо и сестре. Не случајно, не зато што је морао да Бог дође међу нас, него зато, браћо и сестре, што је Бог љубав. Зато што је Бог љубав у суштини. Бог који је љубав из љубави по својој суштини је дошао у овај свет да спасе читав свет. Да спасе човека. Бог је дошао и показао нам све. Црква нас томе учи. Јеванђеље нас томе учи. Што да мудрујемо, опростите на речи, неком својом мудрошћу? Послушај, али онај који мудрује својом мудрошћу он не зна ни шта је послушност. Он не уме да слуша, јер сматра немам шта да слушам, немам кога да слушам, сâм сам себи довољан. Човек који сматра да је сам себи довољан, он браћо и сестре у ствари и не види другога, он види себе. Он не чини вољу Божију, него своју. Ево само погледајмо у Јеванђеље шта нам каже, односно шта је Христос рекао кад је дошао у овај свет: „Нисам дошао да творим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао.“ (Јн 5, 30) Како ћемо да схватимо вољу Божију, ако не знамо да слушамо? Дакле, Бог је у овај свет дошао, као што рекох, као љубав ради спасења целога човечанства. Бог је у овај свет дошао браћо и сестре, ради нашега спасења. Зато је Син Божији дошао међу нас да пострада, да буде разапет, да умре на Крсту. Не ради себе, не ради својих грехова, него ради нас и ради нашега спасења. Да умре на Крсту, понављам, али и да смрт буде, како то рече један Свети отац, преварена. Да буде преварена, да прогута тај мамац који се зове живи Бог и да онда Он изнутра смрт обеснажи, да смрт нема више снагу. Христос је Васкрсао из гроба, из горба је засијала светлост, а ми занамо да је гроб таман, али из гроба Христовог засијала је светлост. Човек који је са Христом и који Христа носи у себи, који слуша Христа он је уставри у светлости. Тама не може да га обузме, јер је Христов, јер је Божији човек, браћо и сестре. Дакле, то и такво искуство о обеснажењу смрти Црква је браћо и сестре забележила руком Светог Апостола и Јеванђелиста Марка, јер је он то све дивно описао у свом Јеванђељу. Браћо и сестре, рекох да је Свети Апостол и Јеванђелист Марко припадао седамдесеторици Апостола. Имамо седамдесеторицу Апостола и имамо дванаест великих Апостола. Апостоли браћо и сестре који су били поред Христа, слушали Христа, живели Христом, они су били осветљени светлошћу Христовом. Они су били просвећени светлошћу Христовом. Њихов је ум био просвећен браћо и сестре и Апостоли знају управо умом Христовим да су људи слаби, да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Да узму сами да тумаче Јеванђеље, хоће и Цркву да тумаче. Хоће да кажу каква Црква треба да буде. А Цркве, говорим о Цркви као богочовечанском Телу Христовом, браћо и сестре. Дакле, склони су да изишљају, него оно што постоји, браћо и сестре, она нечаситва сила гони човека да не буде у реду, него да непоштује ред и да ствара неред. Онај који ствара неред, значи да нема мира у себи, нема спокоја, нема молитве. Несумљиво кад је немир у њему, у мени у теби у свакоме од нас. Ми уствари тај немир преносимо на другога. Кад имамо мира у себи, оног Божијег мира, ми тај мир преносимо на друге. Браћо и сестре, наша вера је вера управо Светог Апостола и Јеванђелиста Марка. Наша православна вера од самог рођења нашега народа у Христу обликовала је наш народ, обликовала је нашу културу, његов поглед на свет. Православна вера није само вера нашег идентитета, већ вера у Васкрслог Христа, ал` на православан начин. Ми Богу треба да благодаримо што припадамо православљу браћо и сестре. Казати Србин сам, а нисам православан то не значи ништа, ал` кад кажеш Србин, онда подразумева да будеш православан и обрнуто. Дакле, браћо и сестре та вера православна она јесте темељ и извор тог другог идентитета, нашег унутрашњег идентитета. Не постоји ништа браћо и сестре наше, а да није православно или не би смело да постоји. Све што је наше не постоји, а да нема на себи православан печат. Зашто печат служи? То је потврда да нико није дирао, да тако кажем. Ми смо запечаћени вером православном, а да ли чувамо тај печат? Да ли чувамо онај печат који смо задобили када смо крштени и када смо миропомазани уз речи: „Печат дара, Духа Светога.“ Да ли има Духа Светога у нама или смо ми својим духом протерали Духа Светога из нас. Како га протерујемо? Када свој дух стављамо испред Светога Духа. Свакога кога би од нас сада питали: „Да ли ти протерујеш Духа Светога?“, свако од нас ће да каже, „Не Боже сачувај, нипошто.“ Човече погледај себе у лице, па ће ти се само рећи, али опет ако имаш смирења, ако имаш Бога у себи. Православна вера, браћо и сестре, није нешто што нас чини гордим, већ супротно, управо, та истина да смо благословени Богом добили залог вере православне чини нас увек одговорнима. У Цркви смо, крштени смо, чланови смо Цркве то нас чини и одговорним. Замислите родитеља или чељаде у кући који сматра ја нисам одговоран, одговоран је други. Хоће ли опстати та породица? Неће! Сви смо одговорни за свакога и сваки је одговоран за себе и за нас. Одговорни на јеванђелски начин према себи и својој породици, према свом народу. Да будемо одговорни једни према другима, да будемо одговорни према држави, према Цркви, према свему ономе што је наше. Када кажем да је православно, онда је све наше. Треба да градимо Христов мир у себи и око себе увек, а поготову данас. Данас, браћо и сестре, када у свету, видите и сами, влада немир. Влада, браћо и сестре, та разорна криза и та разорна криза, духовна криза, доводи нас до оваквог стања као што смо имали ових дана. Бог је човека створио да буде огледало љубави, да воли. Сви смо људи, можемо се и замерити и замеримо се, али човече не терај свој пик, да тако кажем, јер ћеш сам себе упропастити. Бог нас је створио да волимо друге, а не да друге мрзимо. Бог нас је створио, браћо и сестре, да поштујемо другога, ал` да поштујемо и живот и свој и живот другога. Не браћо и сестре, да одузимамо живот другоме као што смо чули ових дана шта се десило. Хвале оно дете тамо, не треба улазити то стално говорим, ко је крв? Криви смо сви, сви смо криви, сви смо подбацили, ако могу тако да кажем, браћо и сестре. Не треба никога кривити, али чујем онај дечак кажу генијалац је био. Отац, мајка добри људи, васпитани, на високим положајима. Генијалац, али у чему? Генијалност су му давали родитељи, али без Бога. Без осећања љубави, без осећања тог другог. Која је то генијалност да ја учим своје дете од десет година да пуца. Зашта пиштољ служи него да убијамо, браћо и сестре? Зашто се сво оружје које се браћо и сестре прави, нашта је уперено то оружје? Против човека, браћо и сестре. Шта нам вреди, браћо и сестре не знам како бих рекао, ако било шта остваримо у овом животу, да ли у области науке, богатства, шта нам то вреди кад немамо осећај за живот и свој и другог? Кад немамо осећај да поштујемо живот? Ових дана то често говорим, браћо и сестре, човек нема право ништа да одузима што није његово. Живот није наш, ми смо га добили, Бог нам га је дао преко наших родитеља. Ал` нам је дао да поштујемо родитеље и родитељи да поштују једни друге, а не да узимамо живот другоме, браћо и сестре. То је устајање на Бога, а устајање на Бога јесте када човек, опростите ми, подивља у себи и од себе. Када мисли да је све и свај. Онда када човек нема Бога у себи у њему се, кажу, свашта збива. Човек без Бога мења разум. Толико се измени да и када зло чини такав човек мисли да чини добро. Погледајте свађалицу, он се свађа и мисли да добро чини. Шта се то испуњава? Опет се испуњавају речи Јеванђеља, где Христос у Јеванђељу каже: „Доћи ће време, када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.“ (Јн 16,2) Браћо и сестре, молимо се Богу да не подивљамо, опростите на овом изразу, молимо се Богу да нас Бог научи како треба да живимо, али зато треба и да се потрудимо. Да се молимо Богу да завалада мир у роду нашему, али да завалда мир у целоме свету. Не можемо ми ако смо православни, а јесмо, да се молимо само за своје спасење, него треба да се молимо и за спасење другога. Ако се само молим за себе, ако сам себичан, онда нисам Божији. Важно је да се ја спасем, а други нека сви пропадну. Е, па не можеш! Док не помогнеш да се други спасу, нећеш моћи ни ти ни ја да се спасемо, браћо и сестре. Дакле, да се молимо Богу за мир, а Бог је извор мира, ван Бога нема мира. Зато је Господ Христос приликом Свог Васкрсења рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.“ (Јн 14,27), и каже: „Не дајем вам мир као што свет даје.“ Видели смо и видимо какав мир даје свет. О миру се пише, а све мање мира. Зашто? Зато што је мало Бога, мало вере, браћо и сестре. Дакле, увек нам је мир потребан, а посебно данас. Зашто? Зато што у свету влада немир. Немир је ушао у свет опет од човека, од једног човека. Као што је и грех ушао у род људски преко једног човека. Од једног човека је дошао немир, па се он ширио, а он се брже и лакше шири него мир. Дакле, влада немир и разне кризе. Стално причају, пишу, читамо, криза овога, криза онога. Уствари, криза је вере. Ако имамо веру и живимо по вери, онда заиста кризе нема. Вера нас учи како треба да живимо, какви треба да будемо. Поред свих криза највећа је криза морала и духа. Морала и духа је криза браћо и сестре, а она настаје од те грамзивости. Од грамзивости, од саможивости, од отуђености и од неостљивости. Јуче сам био на опелу људи у Дубони. Размишљам о том несрећнику који је поубијао толико и толико ранио. Зашто је то радио? Зато што је неосетљив. Зато што је мислио да се покаже. Човек кад хоће да се уздиже сам он ће да гази преко своје живе деце, браћо и сестре, само да би се показао и доказао, а нема добра да би се на добар начин показао и зато се показује на негативан начин, браћо и сестре. Он је хтео да заплаши село и још како рекоше: жао ми је што нисам још више поубијао, и овај око Младеновца и онај дечак. Уместо да каже да ми је жао тих живота. Да су то деца нечијих родитеља, као што је и он дете својих родитеља. Гледам јуче брата и сестру. Шта је то деветнаест и двадесет једна година, родитељи млади, како их утешити? Нема речи, слабе су речи, танке су речи људске. Јуче сам рекао то је када вам се језик кочи, када вам се памет заледи, али зато треба да будемо уз Бога и са Богом да би Бог био са нама, а када је Бог са нама ми ћемо бити са Богом и једни са другима.

Христос Васкрсе!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Мноштво народа који је испунио цркву до последњег места је саслушало ове поучне речи и увидело да без Бога не може ни преко прага, како каже Свети владика Николај. Велика већина је своју веру потврдила сјединивши се са Христом кроз Свету Тајну Причешћа.

После сечења славског колача уприличено је послужење и славски ручак трудом домаћина и старешине цркве протојереја Велибора Јовановића са породицом.

Марко Арсенић, ђакон