Ову Свету Литургију су својим појањем увеличали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца и појци богословије “Свети Јован Златоусти” из Крагујевца.

Након читања Светога Јеванђеља, Епископ Јован је верни народ поучио својом беседом:

“Христос Васкрсе браћо и сестре,

Васкрсење Христово је темељ нашег живота, наше вере, нашег обнављања, нашег оздрављења, нашег исцелења и Васкресење Христово је браћо и сестре наш живот у вечности. Управо јер само Христовим васкрсењем ми постајемо нови људи, ми постајемо, нови становници неба. Његовим васкрсењем, односно првим човеком Адамом, који је престао да слуша Бога, који је желео да буде већи од Бога по наговору оног нечастивога, он је изагнан био из Раја и врата Раја су била затворена све до Васкрсења Христовога. Но, Васкрсењем Христовим врата су поново отворена. Од нас самих зависи да ли ће та врата бити отворена за наш узлазак у Рај или ћемо их ми својим нехришћанским животом, нејеванђелиским животом, немарношћу својом, нерадношћу својом затворити, то све од нас зависи. Али Господ наш Исус Христос, браћо и сестре који жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине, Он је пошао за тим палим човеком, дошао је у овај свет, родио се, био исмеван од људи, био мучен, распет и Васкрсао је управо опет ради нас и ради нашег спасења. Дакле Господ није тај који нам ускраћује спасење, него смо ми ти који на жалост често ускраћујемо себи спасење тиме што мислимо довољно је што сам хришћанин, зовем се хришћанином, довољно је што сам владика, што сам свештеник што сам верник и мислим да ми више ништа не треба да се трудим, потрудио сам се да постанем неки чиновник не знам ни ја шта тамо, даље ми не треба више ништа да узрастам, не треба ми више ништа да се трудим и мислим да ћу само због тога бити спасен, али браћо и сестре, онај човек који верује у Христа и који у себи види Бога не може бити никада губитник. Јер чим има Бога он је богаташ, он је богаташ и овога и онога света. Човек са Богом, понављам и себи и вама не може да буде губитник, а онај који је без Њега било какву, како да кажем ма какву победу у животу своме извојевао, макар она била и највећа на овоме свету на крају он је губитник, јер изгубио је Рај. Изгубио је Бога, или боље речено заменио је Бога тим својим неким богатством, неком својом влашћу, неким својим положајем да тако кажем. Христос је дошао у овај свет, као што рекох страдао, пролио крв своју, да би нас спасио. Зашто? Па зато што је Он наш Спаситељ. Иако имамо стално на уму да је управо Господ Исус Христос наш Спаситељ, и да желимо да будемо спасени, ми ћемо бити спасени. Јер чим носимо Спаситеља у себи онда заиста ми ћемо бити спасени ако живимо или боље речено ако се трудимо као људи да живимо животом какав је живео Господ наш Исус Христос, он је Бог, али је постао човек. Као човек је живео на земљи, као што рекох био изложен свему и свачему од људи, Он је човек али је остао Бог, Он је у ствари браћо и сестре наш Спаситељ, он је наш Богочовек. О спасењу човековом, о његовом оздрављењу и душом и телом, говори нам управо ово данашње Јеванђеље које смо овде сада чули, а исто тако оздрављењу, исцељењу, Васкрсењу, говори нам и овај апостол који смо малопре. Дакле данашње Јеванђеље нам описује један веома поучан пример, говори како је Господ долазећи у једну бању Витезду то је у Јерусалиму, како је видео једног човека, великог болесника, одузетог човека, који је био болесник, одузет, не 38 сати, не 38 недеља, не 38 месеци, него 38 година, тај болесник био је у Витезди, у тој бањи, браћо и сестре и кад га је видео Христос, а Он је Бог, Он све види Он све зна, Он га пита да ли хоће ли да буде здрав? Шта је одговорио овај мученик, казао је “Господе хоћу, али немам човека”. Немам човека, каже да ме спусти у бању, јер та бања је како видимо из Јевањђеља није свакога дана лечила, него у одређене дане, у оне дане каже када је анђео силазио у ту бању и узбуркивао воду, а онај који је први дошао од ма какве болести боловао он је каже оздравио, наравно, овај човек је непокретан. А, људи као и сви људи, ми се само грабимо за себе. За другога нам је мало шта остало. Важно је да ја оздравим, али да помогнем другоме, да он оздрави, е то мало теже иде чини ми се. Зато овај човек каже како нема човека. Пазите браћо, човека, ког тог човека он то нема. Нема Божијег човека, нема осећајног човека, нема човека који осећа туђи бол и туђу муку као своју, који осећа туђу рану као своју рану, али нека крвари он, главно је да ја не крварим. Јел то Хришћанство браћо и сестре? Није. Па ма колико да се зовемо хришћани и убеђујемо и себе и друге нисмо хришћани ако управо не пожелимо прво добро другоме, да би били сигурни да би се нама добро узвратило. Ево заиста у овом питању браћо и сестре у овом кључном питању Господ, упућује том болном, јадном кажем немоћном раслабљеном човеку, раслабљеном човеку не само раслабљеном болесним телом него болесном и душом. Одузетом човеку и Господ опет понавља и пита га хоћеш ли да будеш здрав? Ако размишљамо неком нашом људском логиком, ово питање Христово који је свезналац, може да нас зачуди, јер Господ који познаје, као што рекох срце свакога од нас, па је тако и знао да је једна једина жеља овог болесног човека да оздрави, а Он га пита хоћеш ли да будеш здрав. То је она народна наша изрека, здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну а то је да оздрави. Али браћо и сестре колко год данас овде Јеванђеље говори о оздрављењу телесном, толико исто говори о оздрављењу душе, духовном озрављењу. Јер човек прво оболи душом, па тек онда оболи телом. Овде видимо такође из оног кад му је Христос рекао узми свој одар и носи, и буди здрав, овде чујемо и речи опраштају ти се греси, овде видимо да је узрок његове болести грех. Но болест не мора увек да буде увек узрок греха, овде конкретно видимо да јесте. Зашто Господ поставља ово питање, хоћеш ли здрав да будеш, кад зна да овај човек, понављам, жели да буде здрав? Он као да хоће да каже том болеснику, ја сам дошао да те исцелим. Али ја нећу на силу да те исцелим, нећу на силу да те оздравим, нећу без твоје жеље, без твоје жеље ја нећу да будем твој добротвор. Хоћу да сарађујеш са мојом Божанском силом, а наша сарадња са Божанском силом јесте управо та наша жеља наша воља, наша вера, наша молитва, наш труд, то је наша сарадња са Богом и заиста, свако оздрављење било оно духовно било оно телесно јесте плод управо сусрета са Богом и сарадња наша са Богом.

Дакле, сусрета и сарадња наша са Божанском силом са једне стране и човекове вере, човекове жеље са друге стране. Бог жели свима спасење али никога не приморава на спасење. Он даје нама на вољу и само је важно на шта ми своју вољу и своју жељу упућујемо. Он нама то даје али што имамо до нас стоји то спасење, до нас стоји уствари и велика одговорност јер човек који није свестан одговорности свог спасења никад неће бити спасен. А, Бог рекох, неће насилно да спасава никога. Дакле, тек када Господ чује ту нашу сарадњу тек када чује од нас болесних то наше да, то је уствари наша вера, наша нада и поверење уствари у Њега. Он благодаћу својом доводи и наше тело и душу, све биће наше у ону, како бих рекао, првобитну равнотежу коју је човек имао све док је слушао Бога и сарађивао са Богом. Кад човек престане да сарађује са Богом, он губи ту равнотежу и зна се шта ће да превагне. Дакле, питање ово Христово овом човеку, хоћеш ли здрав да будеш, Господ уствари, поставља свима нама и данас. Свима нама, данас поставља питање хоћемо ли здрави да будемо. Нажалост, неко ће и данас рећи, па ја нисам болестан. Не боли ме ништа. Можда те не боли ништа од тела, или не осећаш, али питај, завири да ли те не боли душа и откуд, било ко од нас каже, ја сам здрав, откуд може да каже, а не знајући да има и неку клицу болести у себи. Јер све од те клице почиње. Од клице добра расте добро, од клице зла расте зло. Иако човек није свестан те клице иако се не усмери да ту клицу ако је у питању болест или зло, не сасече, он ће заиста оболети и постаће тежак болесник и душом и телом, а најтеже што постаје душевни. Онај човек који стално проверава себе Богом и Јеванђељем не може са сигурношћу никада да каже да је здрав. Зашто? Па зато што човек у сваком тренутку греши, а шта је грех него болест. Чим смо грешни онда смо болесни, само што то ми никако некако да схватимо, али ми у таквом стању ако се нађемо не треба да очајавамо, имамо Христа, ми имамо Спаситеља који стално хода по нашем срцу, до наше душе, нашег разума, који стално хода на сваком кораку и данас и поставља нам питања и пита нас хоћемо ли да будемо здрави? Тиме нам каже ако хоћеш да будеш здрав, иди у Цркву. Иди у цркву као Богочовечанско Тело ,а у Цркви је Христос, а где је Христос као што рекох ту је исцелење ту је оздрављење. Ту је та заједница, то је тај осећај о коме сам малопре говорио да осетимо бол другога, да осетимо рану другога јер ако то не осетимо онда ћемо постати злочинци, опростите на овој речи. Шта су ово двоје што су починил ову несрећу у Београду и овде у нашој средини, шта су, сматрали су себе не само здравим, него много више од тога, и нису осетили бол, напротив, они су осетили жељу да стварају бол у другоме, да уживају у туђем болу. Да уживају у проливању крви, да уживају у одузетости, или како онај један изјави да ужива да гледа како ће родитељи или родбина да пате због тога што је он некога убио. Безумље браћо и сестре, али човек пада у безумље често, кад престане да буде са Богом и да живи са Богом, и понављам да сарађује са Богом. Још једну поуку, можемо да извучемо из данашњег јеванђеља, а то је браћо и сестре када је Господ исцелио овог болесног човека и рекао узми одар свој, узми кревет, носи, и уместо да се људи обрадују, да благодаре Богу, да захвале Богу, што је тај болесник оздравио, они негодују и још насрћу на овог оздрављеног човека, кажу му, не ваља ти да данас носиш одар, данас је субота, обичај је такав. Е ту је тај проблам, што ми и дан данас из неког обичаја, а нисмо проверили да ли је исправан обичај, ми смо спремни, што кажу да се за гушу хватамо, опростите што овако кажем, јер обичај не сме да пропадне. Сигурно, обичај је итекако важан, али треба проверити, временом се ми мењамо, па се и обичаји мењају, бар нису ти обичаји сви здрави, као што је и обичајно право ушло у ово право право, ако могу тако да кажем. И ето видите, треба да схватимо да није хришћански да само себи желимо оздрављење. Прво пожели добро другоме, прво пожели срећу другоме, па онда се надај и срећи себи и бољитку себи. Онај човек који жели једино своје оздрављење, ја се усуђујем рећи браћо и сестре, он је велики неизлечиви болесник, велики неизлечиви болесник. Због чега? Па због свог себичлука, јер мисли да је сам себи довољан, зато нећу ништа да помогнем другоме, видим да човек пада, нећу да га прихватим, довољан сам сам себи, или то треба да уради неко други, а не ја. Хоће ли неко други да нас спасе? Не може. Али ако ми пружимо руку помоћи другом човеку и Бог ће нама пружити руку, немојмо да се заваравамо, Бог не тражи ништа више што треба да чинимо него што треба да чинимо једни другоме, а ми стално мислимо, не ја сам то и то, ја сам сад на положају, ја сам у том звању, има то други ко треба да ради. Дакле, ова бања о којој се говори у данашњем Јеванђељу, мисли се, та Витезда о којој говори данашње Јеванђеље, јесте уствари како кажу Свети оци, људска душа. Да, људска душа док болесници могу представљати управо наше болесне мисли, а ко од нас нема болесне мисли, болесне жеље, како кажу Свети оци. Не, ја могу да мислим шта хоћу али нећу да схватим да је то болесна мисао. Могу да смишљам, да чиним зло али никако да схватим да је то зло. Међутим бања Витезда символише како што рекох, малопре, симболише Цркву као Тело Христово, јер се једино у Цркви и кроз Цркву, односно ту заједницу ми се спасавамо. Тако да из ове Јеванђелске перспективе бања Витезда јесте слика света. Слика не само света него слика свакога од нас понаособ и то је символ оболелог друштва у историји. Све ово што се догодило, поново ћу вратити се, говори о болести о обољењу друштва и за ово све што се догодило браћо и сестре ако не схватимо да смо сви одговорни, сваки на свој начин, онда заиста нисмо хришћани. Дакле, када овај болесник каже да нема човека уствари позива, он позива свакога од нас да се запитамо шта значи назвати се хришћанином. Човек остварује своје назначење једино када је Божији човек. А Божији човек је човек, прави човек, јер Божији човек никад неће да ни помисли да учини зло другоме, а камоли да учини зла. Такав неће пожелети ни учинити зло другоме и неће да се служи лажима него ће се служити истином. Божији човек стално преиспитује себе да ли је на путу Христовом. Једини пут који води у живот вечни је Христов пут, то је онај пут за који Христос каже, “Ја сам пут, истина и живот”.

Браћо и сестре да се помолимо Богу за наше духовно и телесно оздрављење и немојмо бити убеђени у сопствено здарвље јер данас смо здрави па мислимо да ћемо то бити и сутра. Видите како се све окрене преко ноћи. Да се помолимо Богу и за покој душа ових невино страдалних људи, да се помолимо Богу за родитеље, рођаке, пријатеље, ових невино страдалних људи, да саосећамо њихов бол, да би Господ осетио нашу бол, и примио нашу бол и оздравио наше боли. Нека нам Господ помогне да будемо људи, односно да будемо, браћо и сестре, човек на кога свако може да се позове и да не дођемо у ситуацију да дођемо у овако стање као овај болесник и да кажемо Господу “немам човека”. Нема човека онај ко је себичан, онај ко је саможив, онај ко је горд, сујетан, онај ко је немаран, е тај нема човека, а ми смо позвани да будемо људи Божји.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Епископ Јован је освештао земљиште у селу Мисача надомак Аранђеловца где ће бити подигнут нови храм посвећен Светом велукомученику Георгију.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

јереј Немања Искић