Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио верном народу, рекавши:

„Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Данашњим јеванђељем које смо чули Господ Исус Христос нас учи о себи као хлебу вечног живота, говори о себи као о храни којом треба да се храни наша душа и наше тело. Зато Господ каже Јудејима да се труде за јело које остаје, а не за оно које пролази. Заиста ако схватимо да је Христос центар нашег бића, да је Он центар нашег живота, а и целог света и универзума, онда ћемо знати шта је важније питање, хлеб или душа. Несумњиво да је душа најпотребнија и најважнија и Господ Исус Христос нам кроз јеванђеље увек то говори. Шта човеку вреди да све има, ако душу своју изгуби. Јер Христос каже да је душа претежнија од целог света. Дакле, када би људи хтели да нахране своје душе онда би заиста у Човекољубцу тражили непролазну храну. Он је дрво живота, извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново јело које нису обична храна и пиће. Него је то лек за бесмртност јер су Његови тело и крв. Зато Господ и каже, ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, а ко не једе, живота нема у себи. Чиме се душа храни? На првом месту, душа се храни вером у Бога, истином Божјом, правдом, миллошћу и свиме добрим. То је њен хлеб, њена храна, њено непролазно јело које остаје за непролазни живот како данашње јеванђеље и каже. Непролазна храна душе је све што је Христово, а најпре Он сам. Ко се труди да живи по јеванђељу тај се храни Христом. Исто ово важи и за живот по истини, јер ко живи истином опет живи по јеванђељу. Хранити себе том храном треба да буде главна брига човека у овоме свету, наравно, нама треба и овоземаљска храна али може ли тело да живи после душе, не може, зато не смемо ни тело занемарити, а ни душу. Не смемо заборавити шта коме треба дати, шта души, а шта телу. Ту је најважније имати меру као што је уопште битно имати меру. Човек без мере је грамзив човек, саможив. Човек без мере је човек који нема осећања за другога него само за себе, јер све мери по себи. Зато Спаситељ и каже, „Радите не за јело које пропада, него за јело које остаје за вечни живот. “ Хранећи себе Христом, човек се одједном осећа да је вечно биће, да је бесмртно биће коме ни смрт не може да науди. Заиста када Христа имамо у себи нико нам ништа не може али ако Христа немамо, прво ће нам наудити нечастива сила али је страшно што човек врло често слуша ту силу која га наговара да не живи у реду и поретку, већ да живи собом и по себи. У оваквом човеку нема места за Христа, а Он све своје нуди нама. Зато и каже, ко хоће нека приђе мојој трпези, нека узме и једе од мога тела. То је она трпеза која је постављена на Велики четвртак пред страдање, њу је поставио Господ за нас и та трпеза је стално постављена. Човек ако хоће да умре гладан он неће прићи трпези али ако умре глад значи умро је јер није хтео да узме, односно да верује да нам је Христос оставио истинито тело којим се причешћујемо и истиниту крв Његову. Христос никога не приморава да једе од Његове трпезе или да верујемо у Њега. Све то је наш избор, али је страшно када се човек влада како не треба тамо где се сви владају како треба. Христос нам даје себе, само је потребно да ми направимо напор да оно што је Христово учинимо својим. Потребно је да мисао Христова буде наша мисао. Али, све ово не можемо без труда, а труда нема без подвига, а свега овога нема без смирења. Захтев Богочовека је да човек треба да ради дело Божје у овоме свету. Сви ми имамо неко назначење, као што свако дрво или било шта друго има своје задужење у овом животу. Али, како човек да ради дело Божје у овом свету? Спаситељ сва дела своди на једно дело, а то дело је вера. Када имамо веру, искрену, светоотачку ми тада чинимо дело Божје јер верујемо, а чим верујемо не припадамо себи него ономе у кога верујемо. Дајемо себе за онога кога волимо. Господ је управо из љубави себе дао за нас. А, када имамо веру онда је ту и љубав Божја, правда, ту је и милост и милосрђе, и као што видимо све призилази из вере. Ми вером Бога усељавамо у себе. Погледајмо какви смо, па ћемо видети каква нам је вера. Апостол Павле каже, „вером ходимо, а не неким својим знањем“. Веровати значи припадати ономе коме и у кога верујемо. Веровати значи имати поверења. Онај који нема поверења нема ни вере, јер не верује Богу. Покушамо ли на неки други начин да дођемо до Бога мимо вере, промашићемо. Дакле, зато Спаситељ и каже који долази к мени нећу га истерати напоље. Апостол Павле на ово каже да ко прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују у Њега. Ми када верујемо у Њега ми смо спремни да дамо живот свој. Одатле и читава плејада светитеља које имамо. Они су веровали у Христа и да тек после овога живота настаје живот за правог Човека. Али, овде започињемо да задобијамо или рај или пакао, а тамо се тек додељује, даје се као награда за оно што смо се трудили у овом животу или као казна за оно што се нисмо трудили. Врло је важан избор, за шта човек треба да се труди. Наш избор увек треба да буде Бог. Вера је дело слободе човечје, а не неког насиља од стране Бога. Вера је дело љубави. Живот и све што је Божје то је од Бога. Ми нисмо себи дали живот већ нам је Он дао преко наших родитеља. Зато нам је потребно да поштујемо родитеље јер уколико ми не поштујемо наше родитеље неће ни нас наша деца поштовати. Ко воли божанску истину, мудрост, доброту, љубав, и све што је Божје, тај воли Бога. Исти такав човек воли и другога човека. Неће Бог никога од нас да истера напоље јер су сви они који прилазе Њему то учинили добровољно, а како треба прићи? Треба прићи кроз веру и покајање. Покајање је најинтимније дело душе верујуће. Потребно је да будемо Богу благодарни јер је себе дао за нас али и за то што нам је цркву оставио као тело божанско и што можемо да служимо Свету литургију и да се причешћујемо. Господ и каже да ко верује у Њега из њега ће потећи реке воде живе. То значи да знамо да поред ове наше телесне жеђи постоји и духовна, само је зависно од тога да ли човек осећа то духовно или је себе натоварио собом и нема осећај за ту духовну глад и жеђ, али има осећај за себе.

Да се помолимо Богу и да будемо Богу благодарни што нам је Господ дао себе, што се можемо најприсније сјединити са њим преко Светог причешћа. Замислите промисао о спасењу човека и творевине, Бог који је несместив, из свог смирења дозвољава да га ми сместамо у наша уста. Зато причешће треба да нас опомиње и да се запитамо каквим животом живимо јер је причешће храна за живот вечни. Ми се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато треба да будемо радосни што нам је Бог дао да се сједињујемо са Њим и да се барем тог дана када се причестимо осећамо блаженим и радосним што смо Христа примили у себе јер без Христа нема праве радости.

Нека сте срећни и Богом благословени!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић