Црква је била мала да прими све оне који су дошли да се сусретну са Господом и да се Причесте Његовим Светим Тајнама.

Поред приношења бескрвне жртве овога дана је био још један разлог сабрања, а то је било „пресвлачење“ Свете трпезе у нову индитију. У цркви је захваљујући Општини Рача и господину Алкесандру Сенићу урађен нови под, па је народ поред свега дошао да види и ову лепоту.

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован уз сасужење: архијерејског намесника рачанског протојереј-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја Владе Бранисављевића, протојереја Младена Ђурановића, јереја Мирољуба Блажића, протођакона Ивана Гашића, ђакона Стевана Илића и ђакона Марка Арсенића.

Преосвећени је произнео богонадахнуту беседу о правој вери о којој је говорио као о ономе што држи човека, што човека чини човеком, а насупрот људском маловерју, неверју, гордости, сујеверју. Вера у васкрсење и победу живота над смрћу је суштина нашег живљења у Господу. Она је важнија од свега на свету, од нашег живота, од наших чула, од наших мисли... Вера која је утврдила апостола Тому требало би да утврди и нас и да нас води кроз наш живот и не само кроз живот, већ и да нас уведе у онај вечни живот у рај...

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете архијерејске Литургије после Светога Причешћа Преосвећени епископ Јован је одликовао месног пароха јереја Ивицу Канберовића чином протонамесника као награду и подстрек за даљи рад на њиви Господњој.

Трпеза љубави је била царска и на њој се осећала она продужена радост сусрета са Васкрслим Господом.

Марко Арсенић, ђакон

ПРОПОВЕД ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У НЕДЕЉУ ТОМИНУ У ЦРКВИ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МАЛОМ КРЧАМРУ

Христос Васкрсе, браћо и сестре! Овим поздравом се поздрављамо до Вазнесења Господњег, до дана Спасовдана. Ми, браћо и сестре, када се поздрављамо овим поздравом ми уствари исповедамо своју веру, веру у Христа, веру у Бога, веру у загробни живот. Заиста, браћо и сестре, Васкрс је дар Божији. Васкрс је дар живота вечнога, Васкрс је темељ наше вера и наше наде. Васкрс је вера којом ми, браћо и сестре, удаљујемо сумљу у нама самима. О томе управо о тој сумљи, најбоље нам говори данашње Јеванђеље које смо овде чули. Чули смо, браћо и сестре у овом данашњем Јеванђељу у овој данашњој недељи, а ову недељу Црква Христова назива други Васкрс. Ову недељу Црква назива Пасхом Господњом, другом Пасхом, а Пасха је Васкрсење. Ову недељу као што ви то добро знате Црква назива Томином недељом. У данашњем Јеванђељу се управо говори о сусрету Апостола Томе и Господа нашега Исуса Христа после Његовог Васкрсења. Данашње Јеванђеље нам тако то лепо описује и говори нам као је Господ наш Исус Христос после свога Васкрсења као Бог улази кроз затворена врата код заплашених апостола, јер су они били заплашени све од Великог петка, односно, од Распећа Христовога, па све док нису видели Васкрслог Христа. Не само што су се уплашили, него кад читамо Јеванђеље видимо да су апостоли скоро сви се од страха јудејскога разбежали приликом Распећа. Једино је под крстом остао апостол Јован који је једино природном смрћу умро. Сви су други апостоли, браћо и сестре, мучени, посечени, убијани. Под крстом је била и Мајка Божија. Свим овим се говори како је у њима горела вера да ће после петка када је тама била по целој земљи поново засијати сунце. Да ће Господ Васкрснути и да ће заиста победити смрт. Видели смо из овог данашњег Јеванђеља када је Господ као што рекох ушао кроз затворена врата и видео уплашене ученике, страх је људски, браћо и сестре, они су се уплашили, јер док је био Христос са њима они су у Христа веровали и Христа гледали, Христом живели, Христом снажили се и тако без обзира и што су за време Христа њих мучили и прогонили, али сада је Христос у гробу. Шта ће сада ти незнабошци да им чине уплашили су се.

Господ кад је ушао код њих којим поздравом их је поздравио? Управо оним који је најпотребнији. Рекао им је: „Мир вам!“ Пазите, браћо и сестре, мир вам! Заиста Христова појава код апостола и тај Његов поздрав, Христов поздрав: мир вам је уствари охрабрио и ослободио апостоле. Од чега? Ослободио их је од свих страхова који су они имали, као што рекох, од Распећа до Васкрсења. Уплашеном човеку, шта је напотребније? Узнемиреном човеку, шта је најпотребније? Да неко дође и каже: не бој се, имај мир. Нема веће радоости за тога човека, браћо и сестре. Нема веће радости за тога човека када му неко каже: имај мир, имај спокој, не бој се, немој да се плашиш. Овај мир који је Господ дао ученицима то није обичан мир, овај наш људски мир, то је мир Божији. Онај мир, браћо и сестре који је Господ рекао приликом свог Вазнесења: „Мир свој дајем Вам, мир свој остављам вам!“ (Јн 14, 27) и још каже: „Не дајем га као што вам свет даје.“

Свет се и данас уби да говори, да пише о миру. Многе књиге су написане, многе што бисмо данас модерним језиком рекли, коференције се одржале, али нажалост видимо да све мање мира има. Све је више немира, све је више ратова, све је више невере, све је више непознавања праве вере, браћо и сестре. Зато хришћани, бар ми који смо хришћани, браћо и сестре, треба да се сетимо оне молитве приликом сваког богослужења где се каже да се ми молимо за вишњи мир, за онај мир који силази одозго, браћо и сестре. За непоколебивост светих Божијих Цркава, то значи непоколебивост заједнице. Када год уђете у Цркву и чујете ове речи: још се молимо за вишњи мир и за спасење наших душа, сетимо се, браћо и сестре, да једино тако можемо изагнати страх из нас. Човеку је најгоре када умисли да је неко и нешто. Онда када наиђе било каква невоља у њему завлада немир и неспокојство. Такав човрк онда није сабран, такав човек је онда уплашен, такав човек од свакога зазире, а највише зазире од самога себе. Зашто? Зато што не познаје себе или познаје себе у оном другом смислу у свом егу, у својој гордости, у својој сујети. Зато такав човек стално хоће другога да учи, ал` да се научи сам, е то мало теже иде. Јесте, лакше је браћо и сестре научити другога, него научити себе. Свети оци кажу: лако је брдо спустити, снизити, него ли усправити човека. Човек не може да се усправи без вере у Бога, без смирења, без љубави, без жртве, без искреног у смирењу тражења помоћи да га Бог подигне. Браћо и сестре, ми смо слаби људи, али треба да осетимо ту своју слабост и да признамо да смо слаби, а не ту своју слабост да управо испољавам кроз неку моју куражност, да тако кажем, него да схватимо да смо слаби. Слабом човеку шта треба? Помоћ. Болесном човеку, шта треба? Треба му дати лек. Како да дамо лек другоме кад ни сами не умемо да узмемо праве лекове? Имамо ове лекове што нам лекари препоручују и како кажу мудри људи да и ти лекови заиста су нама неопходно потребни. Говорио ми један уман човек, вероватно многима од вас и познат, покојни Владета Јеротић, који је увек говорио: „Знаш оче Јово сваки је наш лек који преписујемо само 50 % лек, а можда и мање.“, кажем, „Шта је онда друго?“ Вера! Ја верујем у тог лекара који ми га је преписао, онда верујем и у тај лек који ми је дао. Кад верујем, поготову као хришћанин, верује да тражећи ову помоћ од садашњих лекара, да треба да тражимо и помоћ Божију. То је оно што народ каже: лекар лечи, а Бог исцељује. Бог оздрављује, браћо и сестре. Све је то повезано, све је то у заједници и ако само тако схватимо живот онда ћемо схватити и шта је Црква као Тело Христово. Онда ћемо схватити шта је заједница. Онда ћемо схватити, браћо и сестре, да треба да помогнемо заједницу, а да не живимо у заједници као Цркви Тела Христовога или живимо у својој породици, а да све чекао да други уради ово, члан породице каже: ја нећу да радим то се мене не тиче. Знате шта? То није само дрскост, опростите што ја сад овако говорим, него то је безобразлук, да ја само мислим то је другога, мене се то не тиче. Или на пример, опростите, ова црква припада овом народу овде, мене више ништа друго не интересује. Човече дошао си у Цркву, дошао си у заједницу, дај покажи своју жртву да желиш да и ова заједница која је данас овде сабрана у овом нашем храму да је то моја и твоја заједница. Да не присвајам ово је моја Црква, ово је моја Црква. Црква није ни моја ни твоја, брате и сестро, Црква је Христова. Ако смо ми Христови онда сваки храм прихватамо као Цркву Тела Христовога. Онда сам и свестан да сам ја тај део, тај удео, тај члан органа, општег органа Тела Христовога. Зато Свети Јован Злазоусти лепо каже кад је упитању заједница, поготову Цркве: „Хришћанине видео си тамо негде неки црквени ексер који је пао па зарђао, а ти га ниси подигао. То се хришћанине сматра као да си украо са Крста. Зашто? Зато што је тај ексер купљен у заједници браћо и сестре, као што смо сви ми купљени Телом и Крвљу Христовом. Тако требамо да гледамо на заједницу, али ако немамо веру, али ону веру Христову, ону веру широку, онда је браћо и сестре све узалуд.

Зато кажем, ово што је Христос рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.“ Од чега нам Бог даје мир, браћо и сестре, на првом месту од смрти, јер је он ове речи изрекао после Васкрсења свога. Смрт у ствари јесте узрок свих наших страхова. Човек се не мири са смрћу, јер није за смрт створен. Он је створен, браћо и сестре, за вечност и зато се човек пита да ли би човек уопште имо страха да не постоји смрт? Не би. Онај који верује у Бога, који верује у Васкрсење као хришћанин и не би требао да се плаши смрти. Знам свој Симбол вере који се завршава: чекам Васкрсење мртвих и живот будућег века. Браћо и сестре, ми ходамо по овој земљи и у овоме свету, али нисмо од овога света као што и Христос каже. Ми смо у овоме свету, али намењени за вечност. То је та радост поред свих невоља која нас људе сналази, јесте вера која нас крепи да не малакешмо да не паденмо у очајање. Вера се браћо и сестре учи, али се вера највише учи живљењем по вери. Зато прави верујући хришћанин, као што рекох не би требао да се плаши смрти, јер је Христос својим Васкрсењем уништио смрт. Ми певамо у тропару: смрћу је смрт уништио и онима који су у гробовима живот даровао. Пазите, вера нам опет говори да схватимо да су наши мртви живи, јер Бог није Бог мртвих него Бог живих. Зато се ми и молимо како за своје здравље и живот тако се и молимо за наше мртве. Дакле, браћо и сестре не би требали хришћани да се плаше не само смрти, него како нас учи Црква и Свети оци, нема потребе да се плашимо ни ђавола, јер је управо и ђаво, како се каже у једној црквеној песми потучен до ногу Васкрсењем Христовим. Не би требали, браћо и сестре, да се плашимо ни пакла, јер је Господ док је телом лежао у гробу са душом је био у аду, био у паклу. Шта је Господ тамо радио? Па да изведе праведнике и да их уведе у рај. Адам када је згрешо, браћо и сестре, он је тиме затворио рај за човечанство и врата раја су била затоврена све до Васкрсења Христовога. Када је Господ ушао у пакао, кад је Господ ушао у ад, он је тада и врата пакла затворио. Сада ће неко рећи: рај је нама отворен, ми у пакао не идемо? Јесте, али све зависи да ли ми својим животом затварамо врата раја и својим животом отварамо врата пакла. Опет је у питању вера, браћо и сестре, јер ми вером и отварамо и затварамо врата и раја и пакла. Зато немамо потребу да се плашимо, ако верујемо, али понављам и себи и вама. Вером треба да живимо, треба да докажемо својим животом, треба да оправдамо ту веру која нам је дата кроз срж и кроз Христа. Да оправдам и своје звање свештеничко и своје звање хришћанско. Дакле, све нам је то потребано, браћо и сестре и зато ако мир Божији влада у срцу човековом, онда такав мир превазилази сваки ум. Пазите, мир! Заиста онај који има Бога у себи он има и мир, а он се стално бори за тај мир да га сачува. Ми смо га добили, ми га примамо кад се исповедамо, кад се Причешћујемо, кад чинимо добра дела, али зато уносимо немир кад немамо смирења, уносимо немир кад имамо гордости, а у сваком има и једног и другог, људи смо. Зато човек треба да води рачуна шта уноси у себе, а човек у себе уноси оно што је он и човек износи из себе оно што је он. Можемо ми да се претварамо да се правимо, што реко наш народ, да смо философи, а уствари мудар човек, духован човек, човек са миром Христовим одмах ће да примети да је то она права философија, философија као начин живота, као спознаја Бога. Нама је браћо и сестре, као и увек потребан тај мир Христов, зато што у свету као што видимо, видите сви, владају разне кризе. То су кризе морала, то је криза духа, то је криза, браћо и сестре, грамзивости, саможивости, отуђености и криза неосетљивости. Од моралне кризе произилазе све кризе, па ако хоћете и економска. Чим си морално пао ти ћеш да доживиш заиста највеће сиромаштво у своме животу. Зашто је данас потребан још мир човеку и целоме свету, браћо и сестре, зато што лаж, презир, подвале људске, гордост, пакост, неправда, грех, оговарање стварају велики немир и неред и тако нарушавају мир Христов у свету. Чим нарушимо мир Христов, наш је мир заиста у „ауту“, што бисмо ми данас рекли. Чим нарушимо мир Христов у себи ми смо нарушили све оно што је одличје Божије у нама. Ми смо онда нарушили и слику и прилику Божију по којој смо створени. Немир, понављам, немир изазива све страхове. Нама је Бог дао све, дао нам свој мир. Зашто, браћо и сестре, да не живимо тим миром, зашто се трудимо да уместо миримо људе, ми их још завађамо, оговарамо, па кажемо: овај човек је овакав, онај је онакав? А шта си ти, јеси унео мир, јеси, али који мир, ђавољи мир, што би рекао наш народ. Чим си почео да причаш овај човек је овакав, овај онакав то значи да ти хоћеш да се издигнеш, а у ствари видиш да си завадио. Чим си почео да оговараш ти уствари завађаш, ти отуђујеш човека од човека. Човек кад се отуђи од човека он се отуђио од Бога. А кад се отуђи од Бога он се отуђи и од човека. Браћо и сестре, немир уноси сумљу, а сумља како кажу пометнији људи, браћо и сестре је опака болест. Од сумље све почиње, од маловерја све почиње. Сумља води човека на психијатрију што рекли модерним језиком. Чим сумљам ја немам зашта да се ухватим. Човече, ти и ја смо хришћани, имамо Цркву, имамо Христа. Што се хватам за себе само, што се хватам за неко богатство, што се хватам за било шта што ми не може унети мир у душу моју. Дакле браћо и сестре све смо то могли из данашњег Јеванђеља да чујемо и о тој сумљи коју је исказао и сам апостол Тома када су му апостоли рекли: видели смо Господа! (Јн 20, 25) Сада можемо поставити питање зашто је апостол Тома посумљао? Код појединих Светих отаца сам нашао где кажу: апостол Тома је посумљао зато што није видео радост на лицима апостола. Још није сишао Свети Дух на њих. Тек су се они утврдили кад је поново Христос ушао у просторију где су они били после Његовог Васкрсења и зато је Тома и посумљао и рекао: „Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова и неметнем прст свој у ребра Његова ја нећу да верујем!“ (Јн 20, 25) Али, ништа не бива без промисла Божијега. То неверје Томино утврдило је милионе и милионе људи да верују у Христа, браћо и сестре. Зато треба да схватимо да је вера већа од онога што гледамо очима. Вера је већа од онога што гледамо очима. Човек телесним очима види овај диван свет Божији. Џаба му је веруј те ми, а око је најпотребнији орган, ако немамо духовни, ако не отварамо духовне очи, него само гледамо оно што видимо телесним очима и то је за мене све. Е, браћо и сестре и данас често кажемо да морамо видети Господа како бисмо веровали. Зар и данас не кажемо: ех кад би дошао неко да ми каже да је жив после смрти или да ће васкрснути ја ћу онда веровати. Браћо и сестре, не обузме ли нас вера, не обузме ли вера срце наше, нећемо моћи да верујемо чак и ако видимо телсним очима, јер вера, понављам, види више од телсних очију. Зашто? Зато што вером и Господа усељавамо у себе. Зато ће апостол Павле рећи: „Вером ходимо, а не неким знањем.“ (2Кор 5,7) Знати веру, то је највеће знање, а поготову живети вером. Дакле, браћо и сестре, како нам је данас могуће познати Бога? Могуће је једино ако будемо имали вере која једина води познању Бога. Бога не можемо познати ни чулом вида, ни додиром, не можемо га ни слухом, јер се Господ Вазнео. Међутим, није нас оставио без наде. Како? Зато што је браћо и сестре, оставио нам Цркву своју као веру у којој се Он кроз љубав и заједничарење пројављује. То је оно заједничарење које казах на почетку како се немарно односимо, није то моја ствар. То се не тиче мене, нећу ни да пружим руку да подигнем човека. Он се тиска сам, отиснуо се. Човече, а шта је онда твоје осим да грешиш и чиниш зло и да се гордиш и да будеш сујетан. Дакле, браћо и сестре, Он нама се пројављује кроз заједничарење у Цркви Тела Свога, највише кроз Свету Тајну Причешћа. Бог нам се открива као Личност у заједници Цркве. Како још можемо, браћо и сестре видети Бога? Можемо га видети у ствари у нашим ближњима, уствари у лику другог. С тога Свети оци кажу: „Видех лице брата, видех лице Бога. Не видех лице брата, не видех ни лице Бога.“

Помолимо се Богу браћо и сестре да нам Бог помогне да будемо утврђени и постојани у вери, а не само веру да пројављујемо невољи што нажалост често чинимо. Тек када осетимо невољу, тек онда вичемо: помози Боже. Када буде све како мени одговара не сетим се Бога. Опростите што ћу се и овога пута позвати на мога оца; он је имао једну своју личну молитву коју је говорио нама деци: „Децо, кад се небо наоблачи, молитва онда много не значи!“ Значи треба се молити пре него што се наоблачи. Ми смо тим пре изложени искушењима и невољама и свом тим облацима, да тако кажем и невоља и туга, болести итд. зато помолимо се Богу да будемо постојани у вери и да се сумља, браћо и сестре не усели у срце наше да бисмо заједно са апостолом Томом могли рећи: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20,28) Зато кад се год брате и сестро нађеш у невољи гледај да не изгубиш веру. Све док имаш веру бићеш у смирењу и говори ћеш: „Господ мој и Бог мој!“ Браћо и сестре, Господ јесте наш, али се поставља питање колико смо ми Божији? Ако ће нас сада неко питати, јеси ти Божији? Ми ћемо рећи, јесмо. А чиме ћемо да потврдимо то да смо Божији? Вером, вером на првом месту, а онда свим оним другим хришћанским врлинама. Ми смо сви Божији, браћо и сестре, јер смо крштени, јер се сви Причешћујемо. Зато треба то достојанство које нам је Бог дао кроз Себе и кроз Цркву да одржимо. Достојанство човека, а бити човек то је највеће достојанство. Ми за човека кажемо да је човек, јел тако, за правог човека? За онога који није прави човек нећемо чак ни име да му споменемо, него кажемо- онај. Пазите, браћо и сестре, колико је то лепо се назвати човеком, али Божијим човеком. Зато, браћо и сестре нека би нам Господ помогао да не изгубио осећање да је Бог увек са нама, а Бог је увек са нама колико смо ми са Њим. Колико верујемо и живимо том вером. Браћо и сестре, сваки човек види Бога онолико колико га носи у себи к колико га осећа у себи. Зато то осећање не сме никад да нас напусти. Кад нас напусти то осећање онда изгубимо страх, онда изгубимо све. Зашто страх? Зато што каже Премудри Соломон: „Почетак мудрсоти је страх Божији.“ (Прич 1, 7) Да се не огрешимо о Бога, да се не огрешимо о другога. Зато нека нам је благословено ово данашње сабрање, нека вас Бог чува и Христос Васкрсе!