ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У ЈАГОДИНСКОЈ МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У ЈАГОДИНСКОЈ МИЛОШЕВОЈ ЦРКВИ

У суботу 4. седмице Васкршњег поста, 12/25. марта 2023. године, када наша Света Црква слави Светог Симеона Новог Богослова и Светог папу римског Григорија Двојеслова, Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио је Јагодину.

Том приликом началствовао је литургијским сабрањем у Милошевој цркви Светог архангела Михаила. Преосвећеном Владици саслуживало је свештенство и монаштво Архијерејског намесништва Беличког, а велики број верника се причестио Телу и Крви Христовој. Светој архијерејској литургији присуствовао је и градоначелник Јагодине господин Ратко Стевановић.

Преосвећени Владика Јован је у надахнутој проповеди говорио о вери:

„У Име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Одељак из данашњег Еванђеља које смо овде сада чули, браћо и сестре, говори нам како је Господ наш Исус Христос излечио једног глувог и немог, или како бисмо ми рекли, мутавог човека. Глувог и мутавог човека... И ако смо пажљиво саслушали овај одељак из данашњег Еванђеља, онда овде можемо да видимо, браћо и сестре, да је реч на провом месту о милости Божијој и о љубави Божијој према роду људскоме, према човеку. Али у исто време видимо, браћо и сестре, да је и самилост Божија, и саосећајност Божија према сваком човеку, поготову ономе који страда, који болује, који пати; кога су снашла многа искушења. И Бог је свемилостив. И милостив и свемилостив. И Он из своје божанске милости, браћо и сестре, Он управо чини свакоме човеку оно што човек жели, односно оно што човек жели, а то је што човек треба да жели - то на првом месту треба да жели добро, браћо и сестре. Не оно што ми свашта у животу пожелимо. Не само у животу него сваког тренутка, ми пожелимо, да ми опростите и Бог и ви, пожелимо свако чудо. Пожелим... Оух...! Како да ми Бог да кућу. Зар то није глупост? Бог ће ти дати кућу ако се трудиш, ако радиш, ако уложиш свој труд; ако уложиш љубав у то шта тражиш. Дакле, поред тога што рекох, што овде видимо да је реч о милости Божијој, о љубави Божијој, али на првом месту и овог данашњег Еванђеља видимо, браћо и сестре, да је овде реч о вери. Реч о вери, браћо и сестре... Вери - којој вери? – Правој вери. А права вера чини човека правим хришћанином. Вера - то је та вера, браћо и сестре, од које нам уствари бива од вере. Како верујемо, тако треба и да живимо. Говорим о правој вери. И човек живи, браћо и сестре, по мери вере његове. Дакле, браћо и сестре, и још нешто. Како верујемо, тако нам и Бог даје. Често ми знамо да кажемо: 'Па ја сам тражио од Бога ово, тражио оно, али није ми дао'. И одмах човек реагује: 'Ниси ми, Боже, дао баш сада кад сам ја тражио. Готово! Прекидам сваки контакт с Тобом, Боже'. Шта то значи? – То је безумље, браћо и сестре. Безумље. Да ти Бога постављаш као стражара. У смислу да Бог само треба теби, мени онда кад ми то тражимо. А кад не треба нам ништа од Бога – 'Ајде Ти, Боже, тамо негде даље. Немој бити ту. Немој бити мој сведок'. А човек заборавља, браћо и сестре, да је Бог свевидећи, да је Бог свезнајући, и да је Бог свевидећи, браћо и сестре. Тако да, опет понављам, овај догађај из данашњег Еванђеља говори нам шта је уствари још и претходило излечењу овога човека мутавог и глувог. Шта је претходило, браћо и сестре? - Сусрет. Сретање. Сретање, сусрет Бога и човека. И човек, ако нема вере, он никад се неће срести са Богом. Човек увек се среће са Богом онолико колика је вера. И колико он, што би рекли Свети Оци, духовно живи. Колико он, браћо и сестре, колико човек отвара своје духовне очи, да види да те духовне очи виде оно што не могу да виде наше телесне очи. Давно је још у Старом завету речено: 'Не може човек видети Лице Божије и остати жив'.Али Бога, браћо и сестре, осећамо онолико колико верујемо у Њега. Ми Бога и видимо и осећамо онолико, браћо и сестре, колико Бога носимо у себи. Али правог Бога. Не оног измишљеног Бога. Неко ће од вас казати: 'Не измишљам ја'. Ама чим ти Бога хоћеш да прилагодиш себи, а не себе Богу, ти уствари си измислио Бога. И тражиш и Бога који ће ти повлађивати све оно што ти радиш, па и зло кад радиш. Дакле, браћо и сестре, Свети еванђелисти, то видимо кад год читамо Свето писмо, видимо, браћо и сестре, како они описују како је народ стално хрлио ка Богу. Желео да Га дотакне. Желео да чује оно што Господ говори. Јер су схватили да је свака реч која излази из уста Божијих, да је то управо права наша храна. Првенствено за душу. А верујте онда и за тело. Зато је народ хрлио куд год би се Господ кретао, и не само што су они хрлили ка Господу, него што су и доносили, као што смо видели из данашњег Еванђеља, своје болеснике. Који су били хроми, који су били непокретни, јел'те, који су били без очију, који су били без слуха, као што данашње ово Еванђеље говори, браћо и сестре. И шта је најважније? Господ је свакога исцељивао; али опет по мери вере онога болесника, или по мери вере оних који су доносили например болеснике. Сећате се из Еванђеља оног дивног догађаја кад су једног одузетог човека... Нису могли да приђу кући, где је Христос био. Шта су радили она четворица који су га носили? – Открили кров. Пазите, браћо и сестре. Која је то вера, која је то слобода коју вера даје. Отвара! Још туђи кров. Али богобојажљиви народ који је око Христа, не осуђује него се ишчуђавају и гледају како ће чудо Господ да учини. Хајде данас нека неко отвори кров наше куће. Како бисмо ти и ја поступили према том човеку? Па одмах бисмо или полицију звали, или бисмо га на свој начин уразумили, што би се могло рећи. И немамо потврде да је овај болесник чак и веровао у Бога. Можда је чак био и незнабожац. Али Господ видевши не његову веру, него веру оних који су га носили. Шта је рекао? 'Синко, опраштају ти се греси.' Шта је то Господ хтео да каже? – Да је, браћо и сестре, најчешће узрок сваког нашег телесног страдања наш грех. Мада не мора увек да буде грех узрок страдања. Може да буде то и милост Божија. Да Бог допусти према нама и страдање. Али треба у свему томе, браћо и сестре, да видимо Бога. Да осетимо, браћо и сестре, присуство самога Бога. И зато је овде, као што рекох, данас реч управо реч о вери, а то значи да само присуство Господа Христа у Кога, ако верујемо, повећава још већу веру у нама. Повећава нашу још већу наду, браћо и сестре, односно ми осећамо тада велику силу Божију. Осећамо моћ Божију. А кад човек осећа силу Божију и моћ Божију, па онда је најјачи човек, онда је јак човек. Онда му сила Божија и помоћ Божија, а и вера на првом месту, опет понављам, браћо и сестре, му помаже да и највеће болести и највећа страдања поднесе са радошћу. Опет неко можда каже: 'Како страдање а радост?' Па ево како, браћо и сестре. У Православљу је све парадоксално. Све парадоксално... Тамо у Еванђељу каже: 'Благо гладнима и жеднима правде јер ће се наситити.' А ми шта кажемо? Кажемо: 'Благо онима који су сити', јел тако? Ето вам само један пример те парадоксалности у Хришћанству и у Православљу, браћо и сестре. Дакле, оно што треба да знамо јесте да сва исцељења, понављам, наша и других бивају по мери свакога човека. Свакога човека... Зато Свети апостол Павле ће рећи: 'Ко прилази Богу, он треба да верује да Бог постоји. И да Бог управо награђује оне који верују у то. Али, Бог награђује нашу веру. Али коју веру? Ону еванђелску веру. Веру о којој Еванђеље каже, или Христос у Еванђељу, како хоћете, каже да која може и брда и горе да премешта, браћо и сестре. Да! То је та вера. Али шта је уствари вера, браћо и сестре? – Вера је на првом месту да ја припадам ономе у кога верујем. А онда не припадам само себи. Него оном у кога верујем. Па зар ми не кажемо кад некога заиста човека искрено волимо, али пазите искрено. Оном правом љубављу. Оном еванђелском љубављу. Оном жртвеном љубављу. Па кад кажемо: 'Њега волим; за њега ћу живот да дам'. А не неку љубав која је сентиментална. Која од данас јесте, сутра није. Та љубав не води ка савршенству. Она је пролазна. То није божанска, него је човечанска. Али када човек има Бога у себи, и верује у Бога, и његова је љубав божанска, браћо и сестре. Јер смо и ти и ја, Бог нас је створио по слици својој и ми смо икона Божија. Зато, браћо и сестре, колики је значај и потребна вера за наш живот у сваком тренутку, сваком тренутку... Најбоље нам је то рекао Свети апостол Павле кад је рекао да је вера извесност онога коме се надамо и чекање онога кога не видимо. Е то је вера. И заиста то је та вера која нам продубљује наше знање. Које знање? – Оно знање које нам не може да открије шта је суштина Божија. Оно људско знање које нам не може да нам открије тај сусрет са Богом и ту љубав према Богу и према човеку. Дакле, браћо и сестре, зато Свети Оци веру називају свевидећим оком. Свевидећим оком, али оком којим? - Оком душе. Душа која верује. То је душа, браћо и сестре, која види Бога, која иде за Богом; која Бога прима са љубављу. Вера је тај лични сусрет човека са Христом. То је лични и први сусрет грешника са Безгрешним. То не можемо да објаснимо неким својим умовањем, неким својим знањем. То само можемо да објаснимо вером. Зато ће апостол Павле рећи: 'Вером ходимо, а не знањем'. Не бусамо се у прса да ми нешто знамо. Џаба ти је све знање, ако немаш веру. То знање те неће привести ни Богу, неће ти отворити љубав ни према Богу, ни према другоме, него ће те још одвојити и од Бога и од људи. Па ћеш после да размишљаш: 'Па ја више знам него други. Ја сам паметнији него други. Ја сам способнији него други.' Али ако си способнији, човече, не хвали се тиме, него што би рекао један мој духовни отац: 'На колена! Клекни и захвали Богу, односно благодари Богу за дар који ти је дао. Али тај дар не смеш да злоупотребиш. Него треба да га на добро употребиш.' Људи злоупотребљавају и веру. Злоупотребљавају и љубав, и односе међусобне.Људи, браћо и сестре, и дарове злоупотребљавају. Бог нам не даје дарове да се хвалимо, него нам даје дарове да нас подстакне, да будемо што бољи и бољи, да се исправљамо, да се поправљамо, да се усавршавамо. Једна од главних особина вере јесте што у ствари вера ослобађа човека од многих брига, од невоља, очаја. Вера му говори да постоји Спаситељ. А где постоји Спаситељ? Где постоји Спаситељ тамо постоји и спасење. А спасење је у Христу. Вера нам помаже заиста да се радујемо, зато што вером усељавамо Бога у себи. Ниси ли уселио Бога вером у себе, ти се у ствари ниси ни срео са Богом. Овамо причаш, хвалиш се: 'Знам, знам ја ко је Бог', али не знаш правог Бога него оног кога си ти измислио. Људи и Бога измишљају. Вера не само да нас ослобађа од свих ових невоља, него нас вера ослобађа од самих нас. Неко ће рећи: 'Па шта сад? Како нас вера ослобађа од нас самих?'- Па од мене који сам пун себе'. Ослобађа нас од ега, од своје сујете, гордости. Јер, кад верујем, ја не припадам себи, него припадам у онога у кога верујем. Вера је најбољи мерак нашег живота. Кроз веру, Свето Јеванђеље, Цркву, Оце, најбоље ћемо видети какав сам и какви смо. Е, зато је потребна провера у човеку. А човек не може себе да проверава без праве вере. Вера је зато и глава и корен, како кажу Свети Оци. Може ли бити плода без корена? Па не може, биће само оног лишћа које постоји једно време и отпадне. А кад нема корена, нема од чега да се храни. А нама је наш корен Господ. Ако се нисмо накалемили на Бога, ми себе каламимо на другога, који не само да неће Бога, него неће ни другога. Онога који неће љубав, него хоће мржњу. Како је то дивно да човек вером ослободи себе. Увек кад говорим о ослобођењу себе увек се сетим владике Николаја, односно његове молитве, где он каже: ,, Господе, ослободи мене од самога себе“. Кад би сад мени неко рекао да се ослободим од себе, не бих то прихватио. Како да се ослободим, јер ја сам ја. Ја сам его. Ја не могу да се ослободим. Ослободи мене Господе од самога себе и док се не ослободим од себе. Док све мислимо толико високо о себи, спасења нам нема. Па, да си не знам ко, нема ти спасења. Човек не може да се ослободи од себе, ако нема смирења. Човек не може да се ослободи од греха, ако нема смирења. Како то још да објасним, како то вера чини спокојним, мирним, радосним? Покушаћу једном реченицом. То вам је на пример дете. Док зна да има родитеље и верује у њих, оно осећа да има топли дом. Оно осећа да има неког ко брине о њему. Зато је живот детета у песми, радости, јер не брине, јер има неког ко брине о њему. Ми не можемо увек да будемо са децом, ми одрасли. Џаба нам је што одрастамо по годинама и по узрасту, џаба нам је, ако не останемо деца у души, да воли родитеља и да родитељ води дете. Зато Господ и каже: „Ако не будете као деца, не можете ући у Царство Небеско“. Не деца по узрасту, него по радости. Зар сте видели злобно дете? Ево још један пример, ви то родитељи најбоље знате. Кад дете учини неки прекршај, чак, иако, га истучете, оно ће вас загрлити чим се окрене. Па шта то говори? Говори о љубави. Ајде нека сад неко удари мене, или тебе, хоћемо ли га загрлити? Не, него ћемо му узвратити не само истом мером, него ко зна којом мером. Све нам то говори да вером добијамо оно што тражимо и зато је све могуће ономе који има веру. А ономе који нема вере ништа му није могуће. Он ни не помишља да се поправља, да се исправља. Него мисли, нема потребе. Чим си и помислио ти, заиста, и не можеш. Ево још један баналан пример. Пробудимо се у кревету, мука ми је, не могу да устанем, па ајде опет у кревет, лези. Значи не верујеш, ниси ни пробао да ли можеш да устанеш, или не, него си већ себе убедио да не можеш. Е, то је вера, у немогуће. Вером чинимо да оно што је немогуће постане могуће. Вера поткрепљује и јача хришћанске врлине које чинимо вером. Веру чинимо свесилном, зато што је Господ рекао: ,,Све је могуће оном који има вере“. Док без вере, све слаби. Слаби нам живот, и помисао за добро а да не говорим и да учинимо добро дело. Вера и љубав изгоне страх. Чега се човек највише плаши? Оне изгоне страх из човека и усељује у душу човекову тај неразрушиви мир до кога човек долази управо преко вере. Неразрушиви мир, мир од осећања и сазнања да је Христос управо та свепобедоносна сила која побеђује свако зло у свету и човеку. На пример, Христос је дошао управо да зло уништи у свету. Он га и уништи. Јер, ако човек верује у Бога и живи том вером, он никада неће зло ни да учини. Сетимо се шта је Господ рекао оном капетану који је молио Христа да му дође да излечи слугу. Пазите, опет се јавља и вера и љубав. Слугу да излечи. А слуга у то време није вредео ништа. Господар је могао да га прода, да га убије. Али, овај капетан незнабожац, осетио је кад се срео са Богом, осетио тај сусрет и зато је казао да Господ дође и да исцели његовог слугу. Пошао је Господ. Успут, ако читамо јеванђеље, чујемо да му неко одговара да не мучи Господа, јер му је дете умрло. Наравно, како је то страшно кад родитељ чује да му је дете умрло. Видевши Христос његов пад, а пао је зато, не само што му је дете умрло, него што је изгубио веру. А шта му је Господ рекао? „Не бој се, само веруј.“ Излечио се, васрксао је. Сетимо се само крвоточиве жене која је говорила да се само дотакне делова хаљине Христове, ја ћу оздравити. И шта јој је рекао Господ? Вера твоја спасла те је, иди у миру. Опет вера. Не бој мо се ничега ако имамо вере и ако живимо по тој вери. Вера је чудо. А чуда постоје само тамо где има вере. Где нема вера, ту чуда не постоје. Са нама је Бог и у нама је Бог по мери вере наше. Али само треба да знамо и да се молимо да нам Господ дометне веру. То су молили и апостоли. Били су стално поред Христа, гледали чуда, васкрсење. Али су увек говорили да их Господ научи како да се моле, или су говорили да им Господ домогне веру. Нека Господ благослови све оне који верују, нека Господ благослови и оне који ће поверовати у Бога, нека Господ благослови нашу веру. А биће нам вера благословена, живот хришћански, ако имамо вере. Ево, ми смо управо у једном предивном периоду, светом периоду, период овог васкршњег поста. Ми постимо зато што верујемо, да постом чистимо и душу и тело. Ми постимо да бисмо били што чистији, да се сретнемо са Васкрслим Господом. Верујмо правом вером. Верујмо у Бога, имајмо поверења у Бога, чувајмо веру своју, како би вера чувала нас. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након савршетка Тајне над тајнама и поделе антидора, Преосвећени владика је даривао верне иконицама и наставио заједничарење на трпези љубави у новом парохијском дому јагодинске Милошеве цркве.