СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ

У суботу, 18. марта 2023. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика Конона Исавријског и Преподобног Марка Подвижника Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Благовести Пресвете Богородице у Рајковцу код Младеновца.

На Светој Литургији нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, јереј Милутин Гашевић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Лепоти богослужења допринели су ученици Богословије “Свети Јован Златоусти” из Крагујевца и хор “Благовести”.

У својој Богонадахнутој беседи наш Епископ је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог драга браћо и сестре!

Нека Господ благослови наше данашње сабрање у овоме Светоме храму. Нека Господ чује и услиши наше молитве, којима се данас њему молимо. Нека ова божанствена Литургија коју данас ове служимо сви заједно и Свето причешће којим ћемо се причестити на овој божанственој Литургији заиста буде нам на очишћење и душе и тела, али на првом месту за опроштај грехова наших.

Ми се налазимо, као што ви то знате добро, у једном благословеном периоду, периоду Васкршњег поста. Периоду поста који не можемо да одвојимо од молитве, драга браћо и сестре. Зашто? Зато што нас пост управо подсећа на молитву, а молитва нам опет утврђује пост, а пост нас уводи у покајање. Оно што је најважније у овом периоду, али не само у овом посном периоду него у целом нашем животу, драга браћо и сестре, јесте да уђемо у покајање. Ако уђемо у покајање, ми смо већ ушли у спасење. Ако нема покајања у нама, онда нема ни спасења нама. Покајање значи промена, измена. Покајање значи још како бих рекао, интензивније да сагледамо себе. Да заиста погледамо себе и да видимо себе. И што је још важније, како често говорим – да признамо себи себе, ако истински и искрено уђемо у себе и видимо да у нашем срцу није баш све тако чисто. Ако уђемо у срце, онда ћемо видети шта је у нашем срцу – добро или зло, љубав или мржња. Видећемо да ли је у наше срцу Бог или ђаво. Неко мора бити у нашем срцу, а знамо браћо и сестре како је блажен онај човек, како је свети онај човек који има Бога у срцу, који носи Бога, који живим Богом и који верује у Бога. А како је опет несрећан онај човек када има онога другога у свом срцу уместо Бога. Е, тај други неће љубав љубав него мржњу, неће слогу него раздор. Тај други нам стално говори – ма, немој више ништа да учиш, немој више да се трудиш, нема потребе, буди у томе у чему се и то ти је доста.

Нас је Бог створио за вечност, а не за пролазност. То је оно што човек стално треба да има на уму, да живећи у овом земаљском свету, да предстоји онај други свет. Онај свет који је по Богу и који је у Богу. И то да имамо на уму стално, да ходајући, како кажу Свети оци, стално мислимо на што је горе. А шта је горе? Господ наш Исус Христос, драга браћо и сестре, који седи са десне стране Бога Оца. И кад човек стално упире и мисли ка ономе што је горе, тј. ка ономе што је свето, онда ће се трудити да се чува онога што није свето. Када човек стално мисли на онога који је најчистији а нема чистијег од Бога, онда ће он и да се чисти, јер му је потребно чишћење. Зато нам је и пост дат, да чистимо и душу и тело. И пост и молитва стално нас, драга браћо и сестре воде да се сретнемо са Богом. Онај који се срео са Богом, он је испуњен Богом. Онда је такав човек блажен, такав је човек смирен, такав човек жели да што више нешто научи, да се што више исправља, да се што више поправља. И зато нам и пост и молитва појачавају нашу жељу да се сретнемо са Богом, да опипамо и сагледамо Бога духовним очима, да чујемо Бога, а Бог је ту стално. Он је стално и на небу и на земљи. Он је свугде присутан, Он је свезнајући. Он зна моје срце, него што га ја знам или свако од нас што познаје своје. Зато свако наше изговарање – не могу то да научим, не треба ми – е, то ти шапући онај нечастиви који нам говори да нема потребе да учимо и сазнајемо ко је Бог. Ако не сазнамо ко је Бог и ако не знамо које Бог, онда не знамо ни ко смо ми. Носимо име, носимо чин, носимо звање, носимо положај, али у суштини не знамо ко смо, јер без Бога нисмо ништа. Са Богом смо све.

Господ нас стално опомиње. Чули смо данашње предивно Јеванђеље, које нам говори како је Господ наш Исус Христос ходајући по земљи користио сваку прилику, да тако кажем, да поучи народ. Будући да је увек био праћен од мноштва народа, приметићете то када читате Свето Јеванђеље, па каже да је био праћен од стране многих те је сео на лађу да се издвоји, отишао на брдо да га народ види. Дакле, стално је Христос био окружен народом, како оних који су га искрено желели, који су желели да га виде, да га дотакну. Сетите се оне крвоточиве жене, која је 12 година боловала од течења крви. Шта је она рекла, док се сирота гурала кроз онај народ? Веровала је, па каже – ако се само дотакнем реса хаљине његове, ја ћу оздравити. Пазите, драга браћо и сестре, шта чини вера. Тако је и било, дотакла се и оздравила. Та је жена дотакла крајњи део хаљине Христове, а ти и ја кад се причешћујемо, ми целог Христа смештамо у себе.

Разумите колико је то велика тајна сједињење са Христом. Колико је то благодат Божија коју нам је Бог дао, да се причшћујемо, да се сједињујемо са Христом. Тих је људи увек било, као што рекох, који су желели да се сретну. На крају крајева, сви ми живимо од сусрета, од сусрета да сретнемо оне које волимо, али да сретнемо и оне које не волимо. И то је хришћански. Родитељи, отишло му дете у бели свет што каже наш народ, али живи за тај тренутак кад ће се срести са својим дететом. Све друго му је мање важно. Е, зато и ми хришћани треба да живимо од Литургије до Литургије. Од сусрета са Господ, од причешћа Господом Исусом Христом. Таква жеља да се сретнемо са Христом, она ће нас сачувати првенствено од чега? Од греха. Потом ће нас сачувати од гордости, па ћемо добити смирење, а кроз то смирење и веру да приђемо да се причестимо и да Господа сместимо у себе.

Но, нису сви који су ишли за Христом били ради да се сретну са њим. Било је и оних који су га осуђивали. За шта су га осуђивали? Са свако чудо које је Бог учинио. Он је чинио велика чуда – мртве васкрсавао, болесне оздрављавао, хроме чини да ходе, али нажалост људи који нису имали духовног вида нису могли да сагледају његово дело и то добро уместо да се радују што виде Господ оздрављује тешко болесног човека, тешко болесне људе, да се радују што онај што није могао да хода сада ходи, њима је срце у злу. Онај други им је у срцу и уместо радости још осуђују Христа. Замислите, драга браћо и сестре, које је то безумље. Уместо да се радујемо кад видимо нашег човека како се поправља и исправља, како се моли, ми ћемо још и да га осуђујемо. Зашто? Зато што није по нашој мери. Е, тај који мисли да је његова мера права тај је у највећој заблуди. Дакле, и таквих је било, како рече и данашње Јеванђење. Овај Христов поступак, када се Господ срео у кући овог фарисеја, како је седео и јео са грешницима, овај поступак изазвао је негодовање. Код којих је изазвао негодовање? Код самозваних праведника, а то фарисеји. Приговарали су ученицима Христовим и говорили – зашто са цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије? Пазите, драга браћо и сестре – самозвани праведници. Е, то је болесно стање свакога од нас који сматра себе исправним, чистим, безгрешним. Који сматра себе свезнајућим. То је највећа заблуда, такав се човек што би рекао наш народ, може бити и данима и ноћима у Цркви, неће се срести са Богом. Не да му његова гордост. Не да му његова сујета. Уместо да се смири, хвали се својим безумљем. Потребно је да се смири, да тражи опроштај, да тражи од Господа да му Господ дометне вере. Уместо свега тога, они чини сасвим супротно. Дакле, овај прекор фарисеја који су прекоревали Христа зашто са грешницима једе и пије, они то све чине са злом намером. Желећи управо да умање Христа у очима апостола, Христових ученика, народа Божијег. Хтели су апостолима да кажу тиме да је и ваш учитељ Христос о којем ви проповедате ко је и шта је, да је он у ствари исто грешник. Да је он грешан и нечист. Толико иде безумље човеково, кад се одвоји човек од Бога. Све они то чине са злом намером да умање Христа у душама и срцима његових ученика и апостола. А шта на све одговара Господ Христос? Да ли он улази у полемику са таквим људима? Људи су проценили и да Христос вреди само 30 сребрника. Није Јуда само издао Христа. Опростите, себи првом кажем а и вама, сви ми на неки начин издајемо Христа. Кад не слушамо Цркву, кад не слушамо Бога, кад чинимо зло. Шта им каже Христос на нападе? Не требају здрави лекара, него болесни. Шта то значи болестан човек? Болестан човек може бити телесно и тада је један човек болестан док други није. Међутим, сви смо ми на неки начин духовно болесни. Зашто? Зато што нисмо без греха. Зато што сваки грех чини и тебе и мене духовно болесним. Но, не видимо то, од себе не видимо. Не видимо себе од свог ега, не видимо себе од свога ја. Када је Господ рекао да здравима не треба лекар, овим речима Христос хоће да покаже своје човекољубље. Не општити са грешницима то је недостојно Бога, Господа нашег Исуса Христа, то је несагласно његовом човекољубљу. Још и то исправљати, такве људе јесте дело које не заслужује никакав прекор већ напротив – изазива једно дубље осећање. Изазива једну већу пажњу и веће достојанство.

Христос овим што је рекао фарисејима, такође, хоће да каже да је његов наук, а његов је наук да је грех главна болест човековог бића. Грех је главна болест човековог бића! И да од те болести пате сви људи. Зашто? Па зато, драга браћо и сестре, што нема човека без греха. И ако нас пита неко – јеси ли грешан?, ми одговарамо – нисам. Никога нисам убио, нисам украо и наведемо још нешто мислећи да је све у томе. Има физичког убиства, али има и духовног. Ово друго је много теже и опасније, него оно прво. Дакле, овим речима опет Господ Христос мудро укорева фарисеје који самообмањљиво сматрају себе за велике праведнике, којима нису потребни никакви лекови од греха. Зато човек нема потребу да се исправља, нема потребу да се поправља, нема потребу да послуша. Него, што би рекао наш народ – тера по своме. Узео је свој пут и иде тим путем, а не види да иде у странпутицу, јер га тај његов пут не води ка Богу, не води га ка спасењу, не води га ка Царству небеском, него га води у пропаст, у муку вечну. Онај човек који себе сматра праведник, па и духовно здравим, такав човек не зна у ствари какав пакао носи у себи. Чим мислимо ја сам нешто, ти у ствари ниси ништа. Ни ти, ни ја нисмо ништа без Бога. Дакле, на земљи нема човека духовно потпуно здравог, тј. духовно потпуно безгрешног. Не може човек живети ниједног дана, а да се не огреши. Зато нам управо треба покајање.

Христос је једини лекар душе и тела и он хоће да излечи сваког човека, без обзира ко је тај човек. Зато се Христос дружи са грешницима. Нисам дошао ради праведника, него ради грешника. Ето милости Божије! Но, потребно је да човек стави прст на чело, па да сагледа и каже – слаб сам, грешан, признајем. Кад признајеш да изазовеш у себи покајање, јер ће те то покајање одвести у спасење. Ми када се разболимо идемо код доктора. Шта нам доктор, који зна телесне болести, преписује нам лекове. Ми узимамо лекове, онако како нам је преписао. Узимамо у одређеној дози и у одређено време. Онда тај лек има утицаја на оздрављење. Ако лек узимамо у невреме, ако лек узимамо у произвољној дози, то може довести до погоршања болести. Зато Свети Јован Златосути каже – лек је лек само кад се узима по одређеној терпапији и у одређено време. Ако не узмемо у складу са преписаном терапијом, онда он може постати отров. Тако је са телесном болешћу, имамо лекове. Истовремено, имамо лекове и за духовне болести, имамо лекове за душу, као и за болестан ум човеков, за болесно срце човеково које је главни орган нашег тела, али и главни орган телесног битисања. То су Божији лекови и те лекове налазимо само у Цркви, јер се Црквом спасавамо. Зато је потребно да питамо Цркву – који лек да узмем да духовно оздравим? Ми не знамо који је лек потребно да узмемо да духовно оздравимо. Зато су апостоли говорили – не знамо Господе да се молимо, научи нас да се молимо. Без благодати Божије, без помоћи Божије ми не знамо ни да се молимо. Бар ја за себе тако мислим, драга браћо и сестре.

Господ када је рекао нисам дошао да зовем праведнике на покајање него грешнике, он каже да није дошао да зове управо те људе – фарисеје, садукеје, они нису себе сматрали грешнима, већ праведнима. Колико од нас има људи, који себе сматра праведним? Многи од нас кажу – нисам ја баш праведан, али у суштини мисли да јесте. У дубини душе мислим да је праведан, мисли да је чист. Понављам, кад год учинимо неки грех а не покајемо се, ми смо се већ упрљали. Христос је браћо и сестре дошао да позове грешнике да би управо њих призвао покајању. Рекох, покајање је спасење. Свети оци нас уче да је крштење наше друго рођење, а покајање наше прво васкрсење. Покајати се, значи васкрснути. Није лако се покајати, али када човек то жели, када се моли, када уложи труда, кад уложи поста, кад уложи бдења, кад уложи љубави и смирења, њему Господ помогне да се очисти.

Нека би Господ нам помогао да и ови дани васкршњег поста буду нам благословени дани. Пост је благослов ако се пости онако како нас Господ учи кроз Јеванђење. Онако како нас учи Црква и Свети оци, такав је пост нама благословен. Ево ми се управо налазимо, сутра је трећа недеља Васкршњег поста, у ствари то је половина Васкршњег поста. Црква ће изнети Крст Христов да га целивамо, да га замолимо да када целивамо Крст да задобијемо силу духовну од Крста, моћ. Крст је сила, Крст је слава, Крст је победа! Да добијемо ту моћ, да овај други део поста проведемо у миру и покајању. Нека нам Господ помогне да у овом посту задобијемо мало више љубави, мало више подвига, мало више молитве. То нам је потребно, јер идемо у сусрет ономе што је и ономе који је најсветији. Идемо у сусрет највећем догађају у историји – Васкрсењу Христовом. Пост је управо путовање, како Свети оци кажу. Нека нам, Господ помогне да будемо на том путу покајања и ако смо на путу покајања ми ћемо бити на путу спасења. Господ нека вас благослови и свако добро нека вам дарује!”, закључио је владика Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа приступило се трпези љубави, коју су припремили рајковачки свештеници протојереј Александар Марковић и јереј Марко Стевановић.

јереј Марко Јефтић