Вечерас ћемо говорити о Недељном дану, о нашој Недељи. Покушаћу да вам на једноставан, али ипак веродостојан, теолошки начин предложим нека размишљања на ову врло важну тему. Будући да Црква не постоји без теологије, сви смо позвани да промишљамо наше централне животне теме, да заједно радимо на јединству теорије и праксе, јер, према речима светог Иринеја Лионског, наша вера потиче из Евхаристије и испитује се и потврђује евхаристијски и на Евхаристији. Црква без теологије временом постаје све сиромашнија и чула јој слабе, пре свега чуло вида и говора, јер лоше сагледава реалност и не може да се изрази; али и теологија без Цркве раствара се у произвољност, у слободне стрелце и индивидуалне, а не црквене мислиоце и теоретичаре. Зато треба сви заједно да покажемо да су свештенослужитељи, богослови и верни народ на истом задатку: на изградњи здравог Тела Христовог.

УВОД

Тема мог вечерашњег излагања изабрана је и осмишљена тако да укаже на средишњи моменат наше вере, на Литургију, у оном суштинском аспекту њеног бића, који се најдубље тиче заједнице (киноније). Литургија није обред или култ, није чак ни обична молитва, она је догађај заједничарења, сусрета и реалног, опипљивог, телесног виђења и загрљаја људи који се воле. Да би се тај сусрет догодио, морамо се наћи на истом месту у исто време. Црква је сабрање носилаца четири есхатолошке службе (епископ, свештеници, ђакони и народ) на једно место (у Цркви), тако да су сви сабрани око једног првог (епископа), ради једног циља – ради Литургије Евхаристије (заједничког дела благодарења Оцу за већ даровани нам живот у изобиљу), али све то у један одређени дан.

1. ДАН ГОСПОДЊИ У КРИЗИ

Нас вечерас посебно интересује ово последње одређење: сусрет у конкретан дан. Тај моменат окупљања није обичан дан, није наш дан, није дан људски, него Дан Господњи. Од најранијих времена Цркве, уместо шабата, иако Јудеји, први хришћани славе дан после суботе, први дан у недељи, као свој дан, дан који је Христос својим васкрсењем учинио и својим и нашим. Најстарији запис налазимо у Дап 20, 7–12: “А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер хтеде сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи. И беху многе свеће у горњој соби где се бејасмо сабрали. /младић Евтих пада са прозора трећег спрата, Павле га подиже/… Онда изиђе горе, и преломивши хлеб окуси (причести се), и дуго говораше до саме зоре, и тако отиде”. Двадесетак година после Христовог васкрсења и вазнесења, дакле, тај дан је познат као први дан недеље, да бисмо као Дан Господњи нашли у Откривењу Јовановом, где читамо да је апостол био “у Духу, у Дан Господњи” (ἐν τῇ κυριακῇ ἡμέρᾳ Отк 1, 10). Управо тај и такав дан у наше време је у кризи, како од оних којима тај дан не значи ништа (па се тог дана организују свакојаке акције: спорт, лов, такмичења ученика основних и средњих школа, колоквијуми и испити на универзитетима), тако и често, од нас самих (који га тек формално и скоро законски обележавамо).

2. ФИЛОЛОШКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ

Много је именовања овог светог дана у различитим савременим језицима, у зависности од порекла речи која је у основи. Летимична анализа тих термина може нам бити од користи за даљи рад. На грчком се тај дан зове Κυριακή (краћа верзија изворног ἡ Κυριακὴ ἡμέρα, од κυριακή, женског рода придева κυριακός (Господњи), од Κύριος (Господ). Занимљиво је да исту основу носе коптски, старогрузијски и старојерменски називи за недељу.

На латинском се каже Dominica (поново је у основи Dominus, дакле Господ). Из латинске речи следи италијанска Domenica, шпанска и португалска Domingo, француска Dimanche, румунска Duminică, чак и ирски Domhnach). Друга група назива за наш дан, потиче од именовања дана Сунца (dies Solis), које се одржало у германским језицима (нпр. енглески Sunday, немачки Sonntag, холандски Zondag, као и скандинавско крило германских језика: дански и норвешки идентично Søndag, шведски Söndag, исландски Sunnudag).

Као реткост и предивно сведочанство стоји, наравно, руска реч Воскресенье, која долази из старословенског въскрьсениѥ, въскрѣшениѥ. Наша реч, као у свим словенским језицима, осим у руском, потиче од старословенског недѣ́ля. Одатле имамо српски недеља, украјински Недiля, белоруски Нядзеля, бугарски Неделя, пољски Niedziela, словачки Nedeľu, чешки Neděle. Овај корен, повезан са идејом о дану када се не дела, не ради, довео је, под утицајем Запада, до закључка да је то дан одмора (починка), или нерадан дан. Ово треба појаснити, јер је извор неспоразума.

/екскурс: У касној средњевековној иконографији РКЦ почео је да се јавља мотив Свете Недеље, као нерадног дана, који се никако не сме прекршити. Греси рада недељом, наиме, обнављају муке Исусове. Настаје “Христос недеље”[2]. Сматра се да је појава ових приказа (централна Европа, северна Италија) уследила након црне смрти, епидемије куге, која је достигла врхунац у Европи 1348–1350. После куге, Католичка црква је прогласила још много Дана обавеза. То су били дани када је требало да сви људи иду на мису и да се уздржавају од оних дела и послова који ометају богослужење (зато су на фрескама насликани сви недељом “забрањени” алати: косе, виле, грабуље, српови, чекићи, наковњи, мотике, лопате, јармови, трговачке ваге…). Ови прикази Христа имали су за циљ да дају живописно упозорење онима који су радили у данима обавезе да својим поступцима поново разапињу Христа (страдални Христос Голготе поново је мучен поменутим алатима) и да неће ући у Рај. Морају се верници посветити души, молитви, медитацији и добрим делима. Особито је било забрањено правити славља тог дана (насликане су грешнице – жене које играју), превише одмарати или имати сексуални однос. Овај екскурс сам направио да бисмо видели колико је та пракса присутна и код нас. Сви пароси се суочавају са питањима: да ли се данас ради, шта не сме да се ради о ком празнику, шта се не узима у руке ког дана, кад се “не ваља” штрикати, хеклати, шити итд, када се сме на њиву и још много примера. Указујем на порекло такве етике, која је индивидуалистичка и утилитаристичка, то није православни начин посматрања./крај екскурса/

Очигледно је, мислим, кроз примере именовања хришћанског дана да су се људи на различите начине трудили да означе овај дан као нешто посебно. Као што рекох, у хришћанској традицији то није обичан дан, није наш дан, није дан људски, него Дан Господњи. Тај дан бежи из класичног бројања и обичног рачунања времена. Тај дан као да не жели да уђе у кружни, циклични ток, у проток, у рутину пролазности, нити хоће да га време (хронос) једе и поједе, као што иначе ради са свиме што му се нађе на путу (упореди слику Giovanni Francesco Romanelli, Padre Tempo, XVII век, Национални музеј, Варшава). Баш као што простор у коме се окупљамо није више храм, него постаје црква, тако и време у које се сабирамо није више време које нас растаче и једе, него које нас исцељује, спасава, погодно време, право време: каирос! Њега треба зграбити, док не прође, јер је брз, пун крила, носи вагу (равнотежни положај, трен), јер кад вам утекне, никада се више не враћа, прође и више не дође.

Након ових уводних теза, идемо мало дубље у анализу.

3. МУЧЕНИЦИ И ДАН ГОСПОДЊИ

Да бих указао на то колико је тај дан био битан нашим хришћанским прецима и шта је за њих представљао, повешћу вас мисаоно у северну Африку, у годину 304. /мапа проконзуларне Африке, римске провинције/ Римском империјом већ више од годину дана, након 40 година мира, бесне најокрутнији, систематски и универзални Диоклецијанови прогони хришћана. /биста Диоклецијана, Далматинац из Солина/ Издато је неколико едикта, којима се тражи уништење цркава, забрана хришћанских окупљања, одузимање светих списа, хапшење епископа и смртна казна за неприношење жртава императору као цару и богу. У старом граду Авитини, на неких 80 километара од Картагине, данашњи локалитет Chouchoud el-Batin у Тунису /мапа данашњег Туниса/, гонитељи су похапсили око 50 хришћана док су прослављали dominicum. У сачуваним на латинском језику Актима авитинских мученика, користи се управо тај израз – dominicum. Шта значи та латинска реч?

Dominicum је средњи род придева dominicus, (Dominicus: Dominus + -icus), где Dominus, рекли смо, значи исто што и грчка реч Κύριος, Господ. За рану Цркву и за читав Нови Завет Κύριος првенствено значи васкрсли Господ. Dominicus је оно што је од Господа, што припада Господу, оно што је Господње. Тако најпре имамо Dominicus dies, дакле, дан Господњи, или Господов, па Dominica cena, Господња вечера, Oratio Dominica, молитва Господња… Погледајмо и ова занимљива сведочанства о значењима речи dominicum код светих отаца. Свети Јероним у Chronicon, каже: In Antiochia Dominicum, quod vocatur Aureum, ædificari cœptum, односно: “У Антиохији цркву, коју зову Златна, почели су да зидају”. Кипријан, надаље, има два значења у истој мисли: Locuples et dives es, et Dominicum celebrare to credis, quae corbonam non respicis? quae in Dominicum sine sacrificio venis; quae artem de sacrifcio, quod pauper obtulit, sumis? “Богати и имућни, верујете да исправно славите недељу (Литургију), а не поштујете принос, у цркву (на Литургију) долазите без жртве и узимате део жртве коју је сиромах принео?” Очигледно, само летимични поглед на ове цитате довољан је да схватимо како вишезначна реч dominicum указује на недељу, литургију, евхаристијски принос и цркву у којој се хришћани као Црква сабирају.

Вратимо се сада Авитинским мученицима. Они ће нам рећи шта је првенствено за њих, непосредно пред страдање, значио dominicum. Штавише, они ће нам то посведочити животима. Изведени су пред судије и мучитеље, испитивани су за Писма и друге ствари, али за једно су се гонитељи посебно интересовали. Један од иследника (проконзул Анулин), према Актима авитинских мученика, наиме, каже да га не интересује да ли су они хришћани или не, него их конкретно пита да ли су учествовали у слављењу dominicum-а. Баш то окупљање хришћана било је особито забрањено. У име свих, један чтец, Емерит, изрекао је чувену реченицу /натпис на латинском/: “Sine dominico non possumus”, “Без Господњег не можемо”. Само то, без додатка или појашњења. Фраза звучи незавршена. Шта не можемо без Господњег?

Можда нам овај део списа може помоћи.

На питање шта су радили када су били ухваћени, мученици одговарају:

Dominicum cum fratribus celebravi. Славио сам Dominicum (недељу) са својом браћом.

Et iterum Sine Dominico esse non possumus. И опет, без Доминикума не можемо бити (постојати).

А на питање проконзула:

Si in Collecta fuisti ? Да ли си био на сабрању?

Одговара:

Quasi Christianus sine Dominico esse possit, aut Dominicum sine Christianis celebrari. An nescis, Satana, in Dominico Christianum, in Christiano Dominicum constitutum? Као да може постојати хришћанин без Dominicum-а, или да се Dominicum може славити без хришћана. Зар не знаш, сатано, да је у Dominicum-у хришћанин и у хришћанину Dominicum установљен?

Et post alia : А затим други (одговара):

Ego devota mente celebravi Dominicum, Collectam cum fratribus feci, quia Christianus sum. Недељу сам прославио духом вере, сабрао сам се са својом браћом, јер сам хришћанин.

Hæc ibi Felix Martyr. Saturninus autem cum rogaretur ab eodem Proconsule Anulino his verbis: Ово је мученик Феликс. Али када је Сатурнина упитао исти проконзул Анулин овим речима:

Tu Saturnine interfuisti? Јеси ли и ти, Сатурнине, присуствовао?

Respondit Saturninus: Одговори Сатурнин:

Christianus sum. Хришћанин сам.

Ait ille: Рече овај:

Non a te quæro hoc; sed utrum egeris Dominicum? Не питам те то, него да ли си био, чинио, учествовао Dominicum?

Cui respondit Saturninus: Одговори му Сатурнин:

Egi Dominicum, qui Salvator est Christus – Јесам учествовао (учинио) dominicum који је Спаситељ Христос.

Има и рукопис: Egi Dominicum, quiа Salvator est Christus – Јесам учествовао (учинио) dominicum јер је Спаситељ Христос.

Није кључна разлика, јер је dominicum очигледно сотириолошка категорија. Тиче се спасења!

Дакле, “Без Господњег не можемо”. Не можемо живети, ништа радити, постојати? Све то! “Без мене не можете чинити ништа”, (Јн 15, 5), записује ап. Јован Господње речи у контексту опроштајне беседе Христове, која је од почетка до краја својеврстан канон Евхаристије (овде, посебно лако уочиво: Отац виноградар, Христос чокот, а ми лозе). Можемо отићи и корак напред. Ако се вратимо Актима мученика, прочитаћемо да на питање иследника: “интересује ме само то, да ли сте учествовали у прослави Господњег”, аутор Аката додаје: “quasi christianus sine dominico esse possit - као да хришћанин без Господњег може постојати”, будући да “једно без другог не могу постојати (valeat esse)”. Тај dominicum је суштински разлог постојања хришћана, идентитетска основа нашег бића (in dominico christianum constitutum), онтолошка претпоставка нашег имена. Тај Господњи је друго име хришћанина. За њега се све жртвује, чак и сопствени живот, што су Авитински мученици сви редом и урадили, али тај дан се не да ни за шта. “Недељу вам не дамо”, поручују хришћани свима који се дрзну да нам у њу дирну. Овај живот вам чак можемо дати, али недељу не. Шта недељу чини толико вредним?

4. ДАН ГОСПОДЊИ КАО САБРАЊЕ БРАЋЕ

Да ли ово значи да је тај дан, по себи, као дан, вредан толике прославе? Опасност се крије у овом питању. Ништа по себи није свето у Цркви. Ништа и нико. Све добија светост у односу.

Због тога, није дан по себи централни моменат. Постоји један предуслов да би тај дан постао свети или Господњи. Термин “сабрање, синаксис, окупљање” (collecta) бар 20 пута се налази у овом тексту. Иде заједно са facere (учинити сабрање, дакле сабрати се) или са esse in (бити у, бити присутан, партиципирати, учествовати). Дакле, суштински моменат за слављење dominicum-а јесте сабрање браће на истом месту. Када се недеља повеже са догађајем сабрања, постаје света недеља. Недеља без сабрања није света. Ово није споредно, већ кључно место наше анализе. До данас уџбеници и приручници Литургике, који се користе у нашим, православним школама, наводе читав низ предуслова за служење Литургије (канонски свештеник, освећене сасуде, материју свете тајне, хлеб, вино, воду, одговарајуће одежде итд). Сакупљени народ Божји, лаике (не мирјане, нити цивиле!), као услов свих услова, нико не помиње. Авитинске мученике призвао је и сабрао Тројични Бог на једном месту, у заједницу: congregavit nos in unum Christi amor, “сабрао нас је у јединство љубави Христове”. Сазвао их је Тројични Бог у convivium, што значи гозба или свечана трпеза. Браћа сабрана су један другоме conviva, сатрпезници, другови за столом. Љубав Христова није апстрактна категорија, него је само то сабрање браће – оваплоћена љубав Господња, сам Господ, у другом обличју. Зато мученици пред крвава своја страдања закључују кратко: christiani sumus: nos collegimus, хришћани смо: сабирамо се у заједницу. Тог дана идем на скуп са својом браћом, знајући да сваки од нас “својим одсуством чини да се Црква умањује и да се сакати један уд Тела Христовог” (уп. Didascalia apostolorum, 27). Оно што недељу, дакле, чини посебним јесу моја браћа и сестре, моји ближњи.

Дан Господњи је тако у себи сабрао: вечеру Господњу, дом Господњи, сабрање Господње, трпезу Господњу, гозбу Господњу, следбенике Господње, служитеље Господње, браћу Господњу.

Постоји моменат сусрета свих ових реалности. То је онда када ђакон каже епископу: “Време је да се служи Господу”, сада је право, погодно време, онај керос, јер имамо све услове, сви смо ту, чекамо те. Сабрани смо, уграбили смо час и дан, дођи владико, да благословимо Царство, да у недељу прославимо спасење.

И почиње Евхаристија као радост новог Века, радост Царства, радост Осмог дана. Подвлачим, почиње радост. Један ранохришћански спис упозорава: “У недељу будите увек весели, јер онај који у недељу тугује – греши” (Didasc. Apost. 5, 20, 11). Радост вечности, заправо, подразумева неспојивост са изразима жалости и туге.

5. ПОСЛЕДИЦЕ УЧЕЊА О ДАНУ ГОСПОДЊЕМ

Које су директне и практичне последице ове визије? Издвојићемо само неколико.

1. Најпре: недеља и пост се искључују. Имамо читав низ црквених канона који забрањују пост недељом: Апостолски 66: “Ако се неки клирик затекне да пости у Дан Господњи (τὴν Κυριακὴν ἡμέραν), или у Суботу, осим једне једине (= велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен”; Гангријски (340. године) 18: “Ако неко, ради тобожње аскезе, пости у Недељу, нека је анатема”[3]. Колико је недеља пројава есхатолошке васкрсне радости, потврђује и обавеза да се Евхаристија служи сваке недеље, чак и у Великој Четрдесетници, иако се тиме прекида пост (Лаодикијски 49: Да не треба у (Светој) Четрдесетници Хлеб (= Св. Евхаристију) приносити, осим само Суботом и Недељом; Трул. 52: У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим Суботе и Недеље и Светога дана Благовести, нека бива (само) Света Литургија Пређеосвећених Дарова.). Занимљиво је да се у појединим деловима хришћанске васељене није уопште никада постило недељом (чак ни аскетски пост), и то све до осмог века, што се сигурно зна на основу канона: “Такође смо дознали да у Јерменској земљи и у другим местима, у Суботе и Недеље поста Свете Четрдесетнице неки једу јаја и сир. Одлучисмо, зато, и ово: да Црква Божија по свој васељени, следујући једноме поретку свршава пост, и уздржава се, како од свега закланога, тако исто и од јаја и сира, што је плод и пород оних (живих бића) од којих се уздржавамо. Ако ли се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну; а ако су лаици, нека буду одлучени” (Трул. 56). Зато се Литургија недељом увек служи ујутру, никада се не спаја се са вечерњем, што је могуће другим данима.

2. Истовремено, забрањено је и коленопреклоњење (клечање, метанисање), као израз поста, подвига, историјског стања (Петар Александријски, канон 15: “Недељу (Κυριακήν) проводимо као дан радости, због Васкрслога тога дана (Господа), у који дан нам је предано да не треба ни клечати”. Колико је ово битно Цркви, показује чињеница да је иста забрана постала канон једног Васељенског сабора. Тако I Васељенски, у 20. канону каже: “Пошто има неких који преклањају колена (тј. клече) у дан Господњи (= недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (παροικίᾳ = Цркви) једнако држало, Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу”. Трулски 90, понавља овај канон, па додаје: “…Да, дакле, не останемо у незнању јасног о томе закључка, /не наступају оци сабора силом или моћи, хоће да објасне канон који доносе/ објављујемо вернима: да од Суботе, после вечерњега уласка свештеникâ у Олтар, по важећем обичају, нико (више) не клечи до следеће вечери у Недељу, у којој, после уласка (= Малог входа) на Вечерњи, опет почињемо клечати, и тако узносимо молитве Господу. Јер, сматрајући ноћ после Суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо химне, из мрака у светлост завршујући празник, тако да отада свецелу ноћ и дан славимо Васкрсење”.

Евхаристијску, животну и есхатолошку повезаност свих ових елемената са недељом налазимо у познатом цитату Светог Василија Великог, који је остао у предању као 91. канон овог светог оца:

И, такође, стојимо кад вршимо молитве у Први дан Недеље, али разлог тога сви не знамо. Јер не само да, као “саваскрсли са Христом и тражећи оно што је горе” (на Небу) (Кол 3, 1), дужни смо да стојимо (усправни) на молитви у Васкрсни дан (=недељу) те тиме себе подсећамо на даровану нам благодат, него и зато што овај дан некако изгледа да је слика Очекиванога (= Будућега) века. Зато, будући да је (Недеља) почетак дана, није од Мојсија названа првим, него (даном) једним. Јер вели: “И би вече, и би јутро, дан један” (1Мојс 1, 5), пошто један исти (дан) кружи много пута. И тај, дакле, један исти је и Осми (дан), - онај истински Један исти и Осми, који спомиње и псалмопојац у неким натписима Псалама, који собом показује стање после овога века, Непрекидни дан, (дан) Невечерњи, (дан) Бескрајни, онај Незалазни и Нестарећи Дан. Нужно, дакле, Црква научава питомце своје да у тај (дан) испуњују молитве стојећи, да, свагдашњим подсећањем на бескрајни (=вечни) живот, не занемарујемо попутнину за тамошње пресељење (у Царство Небеско).” (ср.: Basil Magn. De Spirit. Sanct. 27).

Које су још последице радосног карактера недеље?

3. Апсолутна неспојивост са парастосима. Црква као евхаристијска заједница не допушта могућност да се из било ког разлога врши парастос недељом. Дакле, ни у једном случају, чак и ако тог дана пада тај фамозни 40-одневни парастос или ако то од нас траже представници градских политичких власти или велики ктитори и добротвори. Неспојиво је. Или је Христос “свима у гробовима живот даровао” или није. Или – или.

4. Једна последица вере у недељни дан као сабрања свих на једном месту, коју смо потпуно заборавили и запустили, тиче се свих молитвословља која би се, не дај Боже Тројични, служила после отпуста недељне Литургије. После “у миру изиђемо”, заједница је отпуштена. Видели смо светлост истиниту, примили смо Духа небеснога, пронашли смо веру истиниту, вкусили смо и видели да је Господ спасење, наследили смо плодове Царства. ЈЕДНО МЕСТО, ЈЕДНО ВРЕМЕ, ЈЕДНО САБРАЊЕ, ЈЕДНА ЗАЈЕДНИЦА, ЈЕДНА ЦРКВА, ЈЕДАН ОТАЦ, ЈЕДНА СВЕТА ТРОЈИЦА, ЈЕДНО ЦАРСТВО: ДА, БУКВАЛНО, ЈЕДНО “БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА”. НЕМОГУЋЕ ЈЕ ТОГ ИСТОГ ДАНА БЛАГОСЛОВИТИ ЈОШ ЈЕДНО ЦАРСТВО, НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПОНОВО РЕЋИ ТЕ ИСТЕ РЕЧИ, ЈЕР: ИЛИ ЈЕ БИЛО ЦАРСТВО НА ЛИТУРГИЈИ ИЛИ НИЈЕ, ЈЕДНО ОД ТА ДВА ЦАРСТВА ЈЕСТЕ БЛАГОСЛОВЕНО, А ДРУГО НИЈЕ (није, јер нема елементе неопходне за успостављање Царства, пре свих, нема сабрања свих на једном месту, заједницу смо распустили, а без заједнице нисмо. Та нова “царства” су скоро па приватна прича једне породице – кад је у питању Крштење – или две фамилије – када је у питању Венчање. Ради се о природним сабрањима, који остају у оквирима датости, створености и смртности и немају везе са благословеним Царством бесмртности). То, заправо, значи, да нема више никакве молитве, нити свете Тајне после недељне Литургије[4]. Има само окушање искуства јединства са браћом, немојмо журити кући, назад у смрт, останимо са браћом, радујмо се и веселимо се, јер смо већ добили у икони мазду нашу која је на Небесима. “Недељу вам не дамо”, кличу мученици наши. Немојмо ми, чувари Недеље, да је разоримо.

5. Тај дан посвећујемо Цркви. Ни себи, ни родбини, ни пословима, ни хобију – само браћи и сестрама из Цркве.

ЗАКЉУЧАК

Ово вечерашње размишљање започели смо у некада хришћанској северној Африци, данашњем (98% муслиманском) Тунису. Желим да завршим причом из данашњег Ирака. Видели смо како су почетком четвртог века наши преци бранили недељу. Молим још мало вашег стрпљења, да бих вам представио како се то ради у нашем, 21. веку.

Ово је црква Светог Духа у Мосулу, другом граду Ирака. Припада Халдејској католичкој Цркви, бившим несторијанцима који су склопили унију са Римом. Ово је о. Рахид Гани, мој колега из Рима, вршњак, само месец дана млађи од мене, заједно смо живели у Ирском колеџу у Вечном граду. Често смо разговарали о томе како се обојица враћамо у своје Цркве, да тамо служимо. “То западњаци никада не могу да схвате”, говорио ми је он. Ја сам се вратио 2002. у Србију, а он нешто касније у Ирак. Тамо је убрзо кренуо хаос. Мосул је постао центар Исламске државе. Почео је прогон хришћана. Претили су му. Као некада Диоклецијану, исламистима је сметало сабирање хришћана. Оштро су претили Рахиду да не отвара цркву, да не сабира народ, да не слави недељу. Одговарао им је: “Како ћу дом Божји (доминикум) да оставим закључан?!” Претње су постајале све директније. Мајка га је молила да не иде да служи Литургију. Говорио јој је: “Док и последњи члан моје заједнице (конвивијума, доминикума) буде долазио на прославу доминикума, ја ћу служити доминикум”. Угледао се, очигледно, на Авитинске мученике. Не само речима, већ до краја. Био је 3. јуни 2007, недеља. Недеља прва по Духовима, Недеља свих светих. Одслужио је о. Рахид Литургију, остао са својим народом, па су пошли кући он, тројица ђакона и супруга једног од ђакона. Сели су у аутомобил, али су их наоружани исламисти окружили и избацили из аута. Питали су га: “Зар ти нисмо забранили да се овде (у цркви) сабирате?” Рахид, већ оборен на земљу, дао је знак ђаконици да се склони иза угла, а он је гонитељу рекао само: “Без недеље не можемо (пре)живети”. Кренула је оштра рафална паљба по њима. Сва четворица Христових служитеља су плотунима сасечена. Мученички су пострадали, тела су им била расцепана кишом метака. Подобно Диоклецијану, исламистички фундаменталисти су забранили да им тела преузму хришћанска браћа. Чак су експлозивним направама повезали њихове мошти са аутом. Тек касно ноћу, некако су их преузели и сутрадан сахранили[5]. Рахидову надгробну плочу касније су поцепали, оскрнавили му гроб. Локална заједница их већ прославља као свете мученике (папа Бенедикт покренуо је процес њихове беатификације за универзалну Цркву) за недељу, за Литургију, за сабрање. За Недељу, као сабрање са својим Тројичним Богом, кроз ближње своје, за то су пострадали. Како у четвртом, све исто се дешава и у нашем веку и биће тако све док нам Господ једне недеље не дође. До тада, баш због тога што ће нам у недељу доћи Живот наш, понављамо: недељу вам не дамо, без недеље не можемо…

Одбрана недеље је мученички пут. Али другог пута нема, ако мислимо да сачувамо себе као хришћане и своју Цркву. Без недеље, без браће сабране у недељни, у икони осми, незалазни дан, не постојимо, нисмо. То је порука хришћанских мученика свих времена, ово је била и моја порука вама свети оци, вама који сте, по преимућству, чувари Недеље.

Од срца вам хвала на пажњи!

[1] Предавање у Старој Цркви у Крагујевцу, одржано 9. фебруара 2023. године.
[2] Христос недеље је познат као 'Feiertagschristus' на немачком, 'Christ du Dimanche' на француском, 'Cristo della domenica' на италијанском, или 'Sveta nedelja' на словеначком.
[3] Трулски 55, такође, потврђује Апостолски 66.
[4] Никакве, осим, изузетно, по нужности – опело.
[5] Рахидов владика, који је служио опело, кренуо је за својим свештеником, и сам је мученички пострадао, убијен је 9 месеци касније.