Вечерњем богослужењу је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, који је поделио ученицима богословије и присутним верницима свој архипастирски благослов на почетку великопоснога подвига. Богослужили су: ректор богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, и ђакон Александар Ђорђевић.

За певницом су били богослови предвођени професором појања, јерођаконом Василијем (Старовлахом).

По завршеном богослужењу присутним верницима, и ученицима обратио се ректор богословије др Зоран Крстић речима којима треба да нас подсете како треба да доживимо време Великога Поста, и уопште свој подвиг којим треба да обележимо свету Четрдесетницу:

„Овог момента ће Велики Пост практично почети. Као што видите за нама су затворене двери, осећамо се исто онако као што се то Адаму и Еву нашим прародитељима догодило после првороднога греха. Изагнани смо. Налазимо се напољу. Нема никога у олтару, и приступ дрвету живота је затворен. Дакле, у ове дане великога Поста нема Евхаристије, ти дани су дани туге, жалости, управо због једног оваквог стања. Изагнани смо из Раја. Преступивши прву и најстарију заповест поста, оно што су наши прародитељи имали у Рају, јесу биле речи Господње: „Не једи, дакле са дрвета познања добра и зла“ Као што ми то врло добро знамо, наши прародитељи нису послушали, њихова љубав према Господу није мала. Па су поверовали змији, да змија односно демонска сила да им жели боље и више, него што то жели Господ. Тако смо се почевши од прародитеља нашли у овом стању. То је наша дијагноза. Не треба да преневидимо да смо пала бића. Пад и грех у православној цркви се увек изједначавао са болешћу. Истоветно је рећи да смо пала односно болесна бића. Према томе потребно нам је лечење. Као и сви ми када осетимо да нам фали да је наше здравље нарушено природно себи тражимо лек, и тражимо лекара. И то се не сматра никаквом чудном праксом, када неко осети физичку немоћ да иде код лекара. Јесте парадоксално да ми који смо духовно болесни да ми ретко прибегавамо лекару и да некако то сматрамо за природно стање. Треба на почетку Великога Поста да размислимо да ли смо ми духовну болест прогласили за нормално стање и да не тражимо помоћ? Да то упоредимо са физичким здрављем. На шта би ми сви личили када би наше физичке болести проглашавали за нормално стање? То не пада никоме на памет. Изгледа да нам је тешко да прихватимо да смо духовно болесни. Чак и ми који смо крштени, живимо у Цркви и називамо се хришћанима. Црква нас призива да изнова и изнова пређемо пут Великога Поста управо ради нашега стање духовне болести. И ево ми се вечерас налазимо на том путу, кренули смо на пут. Сви ми имамо искуства путовања, кратких, дужих, тежиш, лакших, да је то искуство. Исто тако знамо да се исто тако осећамо нелагодно. Кад идемо на неки краћи пут изазива нелагоду, јер је могуће да нас на путу задесе многобројне ситуације за које ми не знамо како ће се одвијати и шта ће се десити на путу. Сваки пут носи са собом неизвесност и нелагоду и наш пут Великог Поста носи са собом нелагоду. Шта је основ те нелагоде? Наш комфор, или како је то уобичајно да се каже: „зона комфора“. Сваки пут представља излазак из зоне комфора, и онога момента када на то помислимо ми разумемо једну димензију овога пута. Разумемо димензију да нас Црква позива на то, да изађемо сви из зоне комфора, и све оно што нам се чини да сачињава наш живот, да нам је јако битно почевши од хране, нашег односа са другим људима све то сачињава нашу зону комфора, где се осећамо сигурно и безбедно. На то нас Црква позива да изађемо из те зоне. Онога момента када осетимо глад, тог момента смо изашли из зоне комфора, и почињемо да преиспитујемо од чега то човек живи, шта је то за нас битно и куда смо се упутили са овога места. И једна важна ствар: када кренемо на пут ми имамо неки циљ јер у супротном то не би био пут него лутање. Кад човек не зна куда иде онда он лута не иде на пут. Када смо кренули негде подразумева се да знамо који је наш циљ. Исто тако Црква нас не позива да од вечерас лутамо и да четрдесет дана проведемо тако на ко зна који начин, и када прође тих четрдесет дана ето ми смо завршили Велики Пост. Пут Великога Поста је све само не лутање. Ми идемо ка одређеном циљу а све оно на шта нас Црква позива јесу средства да дођемо до тога циља. Наше евентуално гладовање, и све оне димензије Великога Поста а уздржање од хране није најважнија, али јесте неизоставна димензија. То су само срества, јер се дешава да поједин подвиг у одређеним срединама изазива супротне ефекте. Заправо подстиче наш егоизам а не да доприноси нашем смирењу. Наш задатак јесте да ослобађамо себе и наш живот од свих оних сувишних ствари то је задатак подвига, и зато сам рекао да преиспитамо наше односе и од чега живимо, да би на прави начин могли да се окренемо Богу и другим људима. Дакле, наш великопосни подвиг има један циљ, а то је да нам ослободи енергију пут и жељу ка задобијању благодати Духа Светога а од тога пре свега задобијању љубави према Богу и ближњима. Ми се добровољно подрвгавамо подвигу и улазимо у подвиг да бисмо више волели Господа и људе, све остало нема никаквог смисла. Зато сви ми кад крене Велики Пост, треба себи да поставимо питање: из кога разлога? Да ли смо заиста ослободили наш простор у животу за Бога? Уколико тврдимо да то није случај, онда стварно треба да се запитамо шта смо ми стварно радили, јер циљ Великога Поста јесте то. Врло често људи схвате да је то циљ по себи. Да је то нешто што Господ тражи од нас. Господ тражи нас, а не то што ћемо да учинимо. Да ли стварно мислимо шта је Господу важно коју врсту хране једемо, или уопште не једемо. Оно што Господ тражи од нас јесте наше срце, и ми сами који смо спремни да се окренемо Господу и да оставимо све оне ствари које нам стоје на путу. Ево са тим жељама и мислима желим добар подвиг и да се удостојимо да дочекамо Христово Васкресење. Живи били. Амин.“

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

У наставку богослужења уследио је чин праштања међу свештенством и вернима, како би припремљени и измирени ступили на пут подвига Великога Поста.

ђакон Александар Ђорђевић