Свето сабрање су својим појање украсили појци Богословије „Светог Јована Златоуста“ из Крагујевца.
Епископ Јован је по читању Светога Јеванђеља верне поучио својом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Ово Јеванђеље које смо сада чули, веома је кратко, као што смо чули и видели, али и веома садржајно, браћо и сестре, садржајно је веома јер нам говори о једној врло важној врлини, можда и највећој врлини, а то је драги моји врлина праштања. Зато ову недељу и називамо недељом праштања, недељом у којој би хришћани требали да прво замоле Бога за опроштај, па онда у исто време да замолимо једни друге да нам се опрости, ако желимо да неко нама опрости, на првом месту потребно је да ми другима опраштамо. Када је у питању праштање, браћо и сестре, оно мора да буде, да тако кажем, двосмерно, тј. онај који прашта и онај коме се прашта дужни су да и један и други имају љубави, односно да имају осећања братољубља, и међусобне љубави, свако друго праштање које не носи у себи љубав, то није праштање. Ако нема љубави у праштању онда ће човек тражити опрост, али само успутно, и то је уствари опрост, не онај прави хришћански, него је опрост лицемеран. Зашто је лицемеран? Па зато што то није Божански опроштај. Божанско опраштање човека треба да прожима цело његово биће, да он има осећај да је грешан, да има осећај да је заробљеник, јер сваки грех поробљава човека и док се не ослободимо и у овоземаљском суду, ми смо заробљеници, али кад издржимо и кад се покајемо и кад тражимо покајање, онда смо управо и ослобођени. Све док не праштамо и не молимо за опроштај, ми смо заробљеници, но има једна друга страна, која је често у нашем народу, када некога питамо да ли је грешан, он ће казати да није. Зашто каже да није? Он сматра једну врло малу скалу праштања и рећи ће: „Ја нисам убио и немам за шта да се кајем“. Није убиство једнини грех, иако је то велики грех, није једини, све почиње од оног мањег, па иде горе ка вишем иако човек то не сасече, у корену, тај мали грех, односно, ако не сасече грех у својим мислима, онда ће се тај његов грех умножити у речима, а потом и на делима. Зато предност Новога Завета изнад Старог Завете, јесте што Нови Завет тражи да све што није добро у корену сасече. Ако не сасечемо све у корену, онда ће опет да остане тамо један део корена па ће опет да буја трње, коров и тако ће човек бити затрпан у корову греха, у корову злобе, у корову пакости. Заиста, човек никада толико не личи на Бога него када смогне снаге, али да би смогао снаге, мора да има смирења, него када каже: „Опрости ми Боже и опрости ми брате и сестро“. Тада човек засита највише личи на Бога, а нас је Бог створио по слици и прилици својој, ми имамо лик Божији у себи и тај лик Божији је у нама све док га ми потпуно не потамнимо својим непокајаним гресима, али је сва милост Божија и када потамнимо тај лик Божији, он није избрисан у нама, он бива избрисан онда када одступимо од вере и када немамо вере и када одступимо од Бога и Цркве. Онда је и лик Божији у нама зарастао.
Ево ми смо данас овде на овој Боженственој Литургији крстили нашу малу Веру. Данас је њено ново рођење, данас је њен улазак у Цркву Христову, данас је она постала богатија за једну Свету Тајну, Свету Тајну Крштења, која се крстила у име Свете Тројице, Оца, Сина и Светога Духа, али слава Богу, она данас није примила само једну Свету Тајну, управо због тога што је крштена у оквиру Литургије, она ће још једну Свету Тајну примити у себе, а то је Света Тајна Причешћа. Уствари, печат Крштења јесте Причешће и зато у древним временима било је не замисливо крштење ван Литургије, као што је било не замисливо и венчање ван Литургије, па и опело, браћо и сестре и оно је било не замисливо ван Литургије, јер све ако нам не извире и не увире у Литургију није спасено, није освећено, а Литургија је Тајна над Тајнама, е зато је она данас примила лик Божији у себи, данас је она постала члан Цркве, данас је она ушла у Цркву, а то значи у заједницу и од данас почиње њено спасење, управо зато што је у заједници, у заједници Цркве Христове, тј. Тела Христовога, заједници Бога, људи, анђела и светитеља. Данас је Дух Свети њу крстио, од данас она је примила анђела у живот и зато треба да будно прати она свој живот, сада ће неко рећи: „Како дете да будно прати свој живот?“, па ту смо ми, ми као заједница смо у томе дужни док не одраста и не стаса да може и својим разумом разумети Тајне Цркве Христове, ту су њени родитељи на првом месту који су позвани да живе хришћанским животом, ту је и њен кум као духовни родитељ, али ту смо и сви заједно одговорни за њено узрастање управо у заједници Цркве Христове. Она је данас запечаћена печатом Светог Мира и ми се молимо Богу да је Господ препозна по Светом Миру и нас ће препознати Господ, који смо крштени Светим Миром, ако нисмо избрисали тај печат, печат дара Духа Светога, чули сте када се год крштава дете, то се изговара, али печат да не би био избрисан мора да се чува. Он се чува кроз веру, кроз побожност, кроз исповедање зато се ми молимо Богу да је Бог сачува у вери Православној, а она и име јој каже како треба да живи, Вера. То је врлина Хришћанска, вера, нада и љубав, то је оно што треба да нас краси, једно без другога не може, може неко рећи: „Ја имам веру“, али шта ти вреди када немаш наду, немаш љубав, немаш ништа од те вере. То је исто као као када кажеш имам два крила, али једно крило ми је сломљено, да ли можеш да летиш саједним крилом, може ли птица да лети са једним крилом, не може, она ће да бауља, али да полети не може, а она је добила тај дар Духа Светога као и ми који смо крштени да нас Дух Свети води и руководи, да нас Дух Свети уздиже да мало погледамо и на небо и да се сетимо да је наше живљење на небу. Не смемо ни да прекинемо ни ово живљење на земљи, јер нам је и тај живот дат да би кроз тај овоземаљски живот живели Богоугодно, живели праведно, честито, ваљано, поштено, опет понављам, у вери и нади и љубави да задобијемо то Царство Небеско. И данас се у њу уселило Царство Небеско, данас ће и у нас који се будемо причестили уселити Царство Небеско, уселиће се живот, вечни жив, бесмртни живот, не овај пролазни живот који нам је од данас до сутра, Бог није створио човека само за овај свет и да живи овде чак и две стотине година, није, Бог нас је створио за вечност и ми ту вечност стално потрврђујемо вером, причешћем, доласком на Богослужења, молећи се, праштајући и надајући се у милост Божију и тражити опроштај.
Ово што сам рекао да никада човек не личи на Бога него када тражи и када моли за опроштај. Понављам да праштање треба да осетимо бол, да нас заболи што смо увредили Бога и што смо увредили другога, ако нисмо осетили ту бол, онда ће нам све бити профано и када тражимо опроштај и када добијемо опроштај онда ће нам то све бити профано, неће бити оно исконско да ме заболи што сам се огрешио о другога, а ми живимо једни са другима и не можемо да се не огрешимо, али је зато Бог нама дао Цркву, Бог нама дао све дарове да се у Цркви чистимо и душом и телом. Ако не осетимо тај бол, онда ћемо да заборавимо и на бол Христов, а ми знамо да је и самога Господа заболео гнев људски према Њему. Сетите се, читајте мало о страдању Господа Исуса Христа, па ћете видети да је Христа заболео гнев људски, али Христос како је поступио? Оним предивним речима: „Опрости им Боже јер не знају шта раде“. Треба ли нам неко наше људско мудровање, свако људско мудровање ван овога није мудровање, јесте али мудровање по њему, али није мудровање по Богу. Он је рекао: „Опрости им Оче јер не знају шта раде“, све док човек не осети да га грех притиска, да га страст води и одводи тамо где не треба, такав човек неће ни осетити да је грешан и неће осетити ни потребу да се моли за опроштај грехова, а неће осетити потребу да моли другога ја опроштај, јер мисли ја се нисам огрешио о њега, о друге, али други јесу о мене. Шта си урадио човече? Божији суд си узео у своје руке и ти процењујеш како се ти ниси огрешио, а други су се огрешили о тебе. Где то има, има код незнабожаца, има код оних који не верују или има и код оних који имају слабу веру, слаба вера, маловерје је узрок свих наших падова, а тамо где је јака вера, она га опомиње, она га учи не иди тамо где не терба, не чини то што не треба да чиниш, јер ко живи вером, тај живи у Богу и са Богом, а ко не живи у вери, тај не живи ни сам са собом, него живи са оним другим који наводи човека и доводи до тог стања да сматра да је безгрешан, мада кога год упитамо „Да ли си безгреша“ они ће рећи „Ма какви, ја сам грешан“, али то је само на речима, нема онога када каже јесам грешан да ти задрхти и душа и срце, да ти затрепти око и да засузи око јер у тој покајничкој сузи је наше измирење са Богом, не у оној гордости и сујети, већ у покајничкој сузи. Зато ако се сећате оне дивне песме Светог Владике Николаја: „У тој сузи покајања, заблистаће Христов сјај, имај у Њег' поуздања, отовориће теби Рај“, покајничка једна суза пере све наше грехове и ми знамо да плачемо и то је људско, али има више врста плакања, човек највише плаче када му је повређена сујета, када му неко каже да је такав и такав, е онда смо спремни да изливано реку суза и мислимо да нас је Бог чуо, не, још већи грех си навукао на себе зато што плачеш што те други поврдио, а не плачеш што си ти другога повредио. Стога нам данашње Јеванђеље даје одговор на највеће човеково питање, а највеће човеково питање јесте „Како да задобијемо истински опроштај“ и Господ је у данашњем Јеванђељу рекао „Ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац мој који је на небесима“. Немој да се уздао у опроштај Бога ако не опраштамо једни другима, људи смо, слаби смо, грешимо се једни о друге, али дај ако никада бар данас у овој недељи која је испред на вратима Великога поста, да искрено замолимо Бога за опроштај и да искрено тражимо опроштај. Ево што је Бог рекао о опраштању грехова, видимо да Бог не тражи да чинимо нешто више Њему него што треба да чинимо људима. „Један другога у невољама носите и тако испуните закон Христов“, тако каже Свети апостол Павле. Када Спаситељ каже опростиће и вама Отац ваш небески, овим речима Господ нас учи али и опомиње да не памтимо зло. Човек докле год памти зло није приправан на путу Божијем, када човек каже да је опростио другоме, а истрајава у памћењу греха другога и стално му опомиње „Ти си грешан“, а опомиње га зато што се боји да тај други не почне да открива његове грехе, оно што каже наш народ „напад је најбоља одбрана“. Зато нас Господ подсећа да прво избацимо зло из себе, па ћемо онда лако затражито и добити опроштај, али ако не избацимо зло из себе немојмо очекивати да ћемо се од зла ослободити.
Ми Срби данас славимо Светог Симеона Мироточивога који нам у свему може и треба бити пример како треба да живимо као хришћани, али може да нам буде пример и у праштању, читајте мало житије његово па ћете видети, браћа су га заробили, а он је опростио, и у томе нам он може данас може бити пример. Свети Симеон знао је ако хоће да сачувамо свој живот, једни друге, Цркву, државу, треба све да има свој смисао. Живот који нема смисао, не од данас до сута, то је промашен живот. Треба да има свој смисао, мора да буде утемељен тај смисао на Јеванђелским вредностима, а то су непролазне вредности, а ми најчешће, свој смисао стављамо на пролазне врености, зато ћемо и да кажемо „Дај ми да једем и да пијем, дај ми да зграбим што више за мене и моју породицу“ а то што грабиш само за себе и не сетиш се другога да је и други гладан, го или бос, неће ти на добро изаћи, него нахрани другога па знај да ће и тебе други нахранити јер ми никада нисмо сигурни, данас смо у богатству земаљском, за трен ока може да престане па да будемо и гладни и жедни и боси и голи. Због тога је Свети Симеон, због тог смисла Јеванђелског он је заиста родоначелник нашега рода, родио нас је и духом и телом, али заједно са његовим сином и нашим Светим Савом. Они су нас родили и препородили. Они су нас родили у Христу, зашто онда да останемо, опростите ми на изразу, дивљаци, а сваки човек који не осећа Бога у себи, не осећа и другога у себи. Он нас је родио и душом и телом, једном речју, Свети Симеон је једном за свагда у темеље свога народа положио систем вредности Јеванђелски. Ми Срби не смемо само да се позивамо само на Светог Саву, Светог Симеона и остале друге светитеље, па кажемо: „Ја сам Србин, имам светитеље своје“ да ли живиш како су ти живели твоји светитељи? Да ли ти и ја живимо или се само позивамо, шта нам то вреди што смо Срби и што смо крштени ако не живимо онако како су нас учили наши свети преци, и ако крштење не доживљавамо целог свога века, неће нас онај папир који добијемо на крштењу спасити, него ће нас спасити крштенски живот, а чули смо „Ко се у Христа крстио он се у Христа обукао“, наша мала Вера се овукла данас у Христа и ми смо се обукли у Христа, њу ће Господ препознати ако не упрља ону своју белу хаљину коју је данас добила и нас ће Господ препознати, истина живот је такав, тешко је не упрљати животну хаљину, али није страшно ни ако је упрљамо, само ако смо у Цркви, ако слушамо Цркву, ако живимо Црквом, ми у Цркви имамо сва средства да се оперемо, духовна средства на првом месту, имамо, само треба да знамо које средство духовно када треба да узмемо, а зато треба да питамо и да не мислим ја сам владика не треба никога да питам који ми лек треба духовни, то је заблуда, то је гордост, то је сујета. Свети Симеон је све из Јеванђеља црпио, све из речи Христових и све је увирало у Христа код њега и извирало из Христа. Треба да имамо смисао живота, а онај који је озгубио смисао живота, он је све изгубио, може да има не знам шта, може да има богатства не знам каква, може да има и породицу и не знам колико деце, али све је изгубио ако нема смисла, ако није успео да да смисао себи, онај Јеванђелски и ако није дао смисао својој породици. Шта више то искуство смисла Јеванђелског, оно нам говори да ми кроз Свету Литургију, кроз Богослужење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне, ми још и овде и сада осећамо тај мирис с неба како каже један Свети Отац. Осећамо тај мирис са неба, зато нека само кад се окупљамо на Светој Литургији ми онда постајемо благословени, Литургија је највећа наука, најбоља веронаука, зато ако се Литургијски живи, ако се човек потруди, да Литургијски живи, онда тај човек постаје и прави син и Светог Симеона и Светог Саве, постаје Син Божији, постаје човек Божији, али пре свега то наше сабрање на Литургији, треба да покрене у нама и глад и жеђ за истином, за правдом за љубављу, да томе тежимо, истини, правди и љубави, а правда је у Богу, жеђ за Христом, жеђ која сама по себи постоји у нама и која ће бити утољена благодаћу Божијом, која ће истовремено бити нова и нова глад и жеђ, кад ми желимо Христа, то вам је као кад смо жедни ове воде, па што је више пијемо, све нам се више тражи, што више Христа уносимо у себе, све ћемо Га више желети, све ћемо Га више тражити, све ћемо се више уподобљавати Христу.
Нека нам почетак овог Великог Васкршњег поста буде благословен, нека нам буде лак, а биће нам и благословен и лак и пост ако се будемо искрено молили, али искрено и постили, не само да постим само зато што је неко тамо наредио, нећу да једем неку врсту хране у току Великог Поста, него да се трудимо да се уздржавамо у посту, посебно у посту, а пост није ништа друго но уздржавање, да ограничим себе, ако сам пио, нећу да пијем, ограничићу себе, ако сам био неискрен, непоштен, ако сам се служио лажима, хоћу да ограничим себе, а када ограничиш себе у томе онда ће Бог дати благодати, моћи и силе и снаге, па ћемо и пост провести у осећању присуства Божијега, провести пост у чишћењу и тела и душе. Нека нас молитве Светог Симеона Мироточивог кога данас Црква прославља и ми као његови потомци, молитве свих светих, воде и руководе и да нас учврсте у вери. Да изчекујемо Васкрс, а Васкрс ћемо изчекивати ако стално и нама васкрсава Христос, ако у нама васкрсава добро, а ако у нама не васкрсава Христос, ако у нама не васкрсава добро, него терамо по староме, па живим онако како сам живео и јуче, нимало се нисам промеио, ништа од поста нећемо имати користи, али Бог је милостив, па када Бог види наш труд, нашу жељу, нашу вољу да хоћемо да се исправљамо, да хоћемо да се поправљамо, Господ је милостив, грех је онај што заробљава и притиска човека, и човек не зна па само каже, осећам неки терет, провери веру, провери јеси ли се исповедио, провери да ли се причешћујеш, па ће терет нестати, зато нека вам је срећан и Богом благословен свима нама овај пост, нека нам Господ буде милостив и нека нам Господ опрости, али и ми да тражимо опроштај једни од других, ја вас молим да и ви мени опростите.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У току Свете Литургије Епископ Јован је крстио малену Веру, кћерку јереја Патра Грујића, пароха горњо-трешњевичког. Велики број верног народа је и овом приликом приступио Светој Чаши.
јереј Немања Искић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8854-sveta-arhijerejska-liturgija-i-liturgijsko-krstenje-u-arandjelovcu#sigProIdac81b5e2e7