Поред верног народа који је усрдно у молитвеној атмосфери одговарао на прозбе, појање су улепшали и чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца и појци богословије "Свети Јован Златоусти" из Крагујевца.

Епископ Јован је верне поучио и надахнуо својом беседом.

Помаже вам Бог, браћо и сестре,

Данас славимо празник Сретења Господњег, мада колико год да је ово празник Господњи, такође је и празник Пресвете Богородице. Ово је празник који има пуно символике. У сваком сретању једних са другима ми видимо символику, пре свега треба да се сретнемо са Богом. Заиста, када славимо овај празник, можемо се и запитати: „Ко је овде кога срео?“. Чули смо како нам Свети Јеванђелист Лука описује тај сусрет Господа Христа и Симеона, на питање: „Ко је кога овде срео?“, одговор је, овде су се срели Бог и човек. Зато је најважније у животу свакога човека да се сретне са Богом, а у исто време да се сретну и једни са другима. Отуда оно што кажу Свети Оци: „Видех лице брата, видех лице Бога“. Ако се не сретнемо са Богом, још овде на земљи, нећемо се нигде на другом месту срести. Може ли човек бити човек, ако се није срео са Богом? Заиста не може. Зато је велики проблем који имају савремени хришћани у томе што су престали да се радују сретању, да се радују сусрету са другим човеком и управо што смо изгубили то право осећање сретања, наш сусрет бива у пролазу, немамо више времена да заиста када сретнемо човека, да знамо да смо у њему и кроз њега срели Христа, јер је у свакоме човеку Бог. Ми данас нажалост због неког времена, мада немојмо да се изговарамо на време, време је оно исто добро које је било када је Бог створио свет, али човек је променио време. Човек је често и обесветио време, зато и немамо ту радост да осетимо када се сретнемо једни са другима. На то нас увек подсећа овај празник Сретења, односно празник сретања човека са Богом. Ми дошавши данас овде, на ову свету Литургију коју заједно сви служимо, ми се овде у исто време срећемо са Богом, а шта је друго Литургија него управо сретање наше са Богом. Шта је друго Литургија него заједница. Шта је онда друго сретња са Богом него сретање са заједницом. Ми смо овде дошли да се у овом историјском Орашцу, који посебно има значај за наш народ, за нашу цркву јер на данашњи дан овде је подигнут Први српски устанак. Тај устанак имао је за циљ слободу, да човек буде слободан онако како га је Бог створио и ти људи који су се састали тада, ти устаници су се састали не да отимају нечије туђе, да ли да узимају нечије туђе, да ли да заузимају нечије туђе, да ли да узимају туђу веру, не, него да бране своје, да бране своју веру Православну, да бране слободу која им је била угрожена од оних који не верују у Бога, односно не верују у Тројичног Бога и зато овај састанак у Орашцу 1804. године је у исто време наш подсећај, када долазимо овде и увек кад долазимо на Литургију, да се сећамо тих наших светих предака који су и животе давали за одбрану вере и отачаства, како каже наша народан изрека.

Данашњи празник не само да нас подсећа на устанак, већ је повезан са доношењем устава за српски народа. И ту можемо да видимо символику, као што рекох на почетку, устав Србије је настао на овај дан јер је Србија желела да буде уређена, попут праведнога Симеон, пронашла у Христу и срела се са Христом. У томе је та данашња символика. Сви људи, сви народи, сваки на свој начин, без обзира да ли је тога светан или није чезне за заједницом. Као што чезнемо за човеком кога волимо, да се сретнемо са њим, човек чезне за заједницом са Богом, чезне да се сусретне са њим, јер у сусрету са Богом ми се срећемо једни са другима. Имајући потребу за Богом, без обзира какве човек имао вештине, какве имао моћи, снаге, врлине, какав имао подвиг, независан од свега тога нико сам собом и својим силама и снагама не може да се сретне са Богом све док се Бог не открије њему. Да би нам се Бог открио, ми треба да чезнемо за Богом. Ми треба да тражимо да нам се Бог открије, а када нам се Бог открије и када Бога схватимо заиста онако како нас учи наша вера, како нас учи наша црква, када нам се Бог открије, нама се откривају сви могући други видици и ако човек све схвата другачије, њему се Бог открио, а он уствари кроз Бога открива истину. Више неће да се служи неистином. Он се у сусрету са Богом среће са правдом и он увек живи у правди, неће да чини неправду, неће да чини неистину, Он нам се открива увек на различите начине, важно је да у себи имамо спознају да нам је Бог потребан. Да не можемо без Бога. Да Га не можемо досегнути сами, али да не можемо ни постићи савршенство без Бога.

„Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“, тако нас учи Јеванђеље. Овај старац Симеон који је примио Христа на своје руке, он вечито чезнуо да се сретне са Богом и њему је Бог открио да неће умрети, иако је био у поодмаклим годинама, док се не сретне са Богом. Да неће умрети док се не сретне са Спаситељем, док се не сретне са Месијом. Оног тренутка када је по обичају јеврејском, Пресвета Богородица донела малог Христа у јерусалимски храм и предала га старцу Симеону, када је он узео Месију, Христа у своје руке, он је заиста осетио да је спасен, он је осетио да је дошло спасење, не само њему него целом роду људском који је хиљадама и хиљадама година управо чезнуо за долазак Месије. Ми долазимо у цркву пре свега да се кроз Свету Литургију, тј. кроз Свето Причешће сретнемо са Богом, зато свака Литургија спушта небо на земљу и Бога на земљу и земљу уздиже ка небу, а изнад свега долазимо у цркву да бисмо се срели са Христом који је дошао међу нас, који нам се открио и који нам се открива, који нам се показује али и више од тога, који остаје једно са нама. То је оно што је врло важно. Бог је постао човек, а остао Бог. Зашто је постао човек? Зашто је узео људску природу? Да осети и нашу немоћ, као што је и он осећао глад, жеђ и да не говорим даље, да осети нашу немоћ, али у исто време да човек осети своју немоћ, да не може своју немоћ да победи само од себе. Једино са Богом и кроз Бога. Долазимо у цркву да се првенствено кроз Свето Причешће сретнемо са Богом, али у исто време да се сретнемо једни са другима. Не можемо казати да волимо да се сретнемо са Богом, али не волимо да се сретнемо са човеком. Ниси хришћанин ако тако размишљаш. Бог од тебе и од мене не тражи ништа више да Њему више чинимо него што треба да чинимо једни другима. „Чашћу један другога већом од себе чините“, тако каже Јеванђеље. Немој да се изговарамо и да кажемо „Бога не видим“ па могу да кажем Њега волим и љубим, али не волим човека. Шта каже апостол и Јеванђелист Јован „Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш својим телесним очима, а не волиш човека који је слика Божија“.

Оног тренутка када се сусретнемо са Христом у нашем животу све постаје другачије. Све се у нама мења. Ми постајемо нови људи. Постајемо нов човек, али и када се сретнемо са Богом, када ми постанемо нови, онда и творевина постаје нова. Треба да чезнемо за тим сусретом, а Бог у кога верујемо иако држимо до своје вере и ако веру претварамо у дела, откриће се Он нама, па ћемо се и ми зарадовати као овај старац Симеон који се зарадовао када је видео Христа на својим рукама. Он је тада схватио да све има. Да њему више ништа не треба, зато је и рекао ону дивну молитву коју ми стално читамо на вечерњој служби: „Сад отпусти с миром слугу Твога Владико, по речи Твојој, јер су очи моје виделе спасење Твоје“. Наш циљ у животу овоме јесте да се спасемо. Наш циљ је да у овом узбирканом животу да иштемо Царство Небеско и правду небеску, а све ће нам се друго додати. Али ми често то некако пренебрегавамо па све већу пажњу покалањамо овоме што није вредно. Нема ништа важније за човека него да се сретне са Богом и да он спозна Бога и да се спасе. У сусрету са Господом у нама се све мења, открива се нови свет, ми када се сретнемо са Богом у нама се у исто време јавља и туга због наших промашаја у животу, али и нада и снага због спознаје љубави Божије да са њом постајемо силни, постајемо моћни, постајемо снажни, постајемо спасени већ овде и сада. Али то само кроз сусрет са Богом. Нека ово наше данашње сабрање, на овој Светој Литургији, нашим молитвама и жељама, да желимо и да од Бога тражимо помоћ да постанемо бољи, да постанемо разумнији, да правилније расуђујемо, да се правилније односимо и према Богу и према човеку. То нам треба да опстанемо у овим скорбним, тешким временима у којима се налази цео род људски. Невоље су са свих страна, али ми верујући треба да знамо да увек има излаз, а излаз је у Богу, јер у Богу је спасење. Како каже цар Давид: „Не уздајте се у кнезове ваше, јер у њима нема спасења“, погово у оне кнезове који не верују у Бога. Нама је потребно да се угледамо на наше свете претке, како су они живели. И они су имали невоља, и они су долазили у безизлазну ситуацију, али нису изгубили веру. Оно што је најважније, све човек може у овоме животу изгубити, само једно не сме да изгуби, а то је вера. Док имаш веру ниси пропао. Док имаш веру ниси изгубљен, док имаш веру ти си спасен. То су и наши свети преци и устаници тражили помоћ од Бога, да им Бог помогне, да управо освете истину, а она се освећије ако се живи истином.

Нека би на Господ дао да у храму Божијем, стално када дођемо, да знамо и да осетимо да се сусрећемо са Христом, ако што су се наши устаници овде сусрели једни са другима и донели ту важну одлуку за добро свога народа. Морамо да се молимо Богу, нема те вражије силе коју Бог не може да победи, али победа је у вери и са вером, молимо се Богу да Господ благослови род људски, да благослови и наш светосавски род, да Господ благослови нас који смо наследници тих великих светитеља и угодника Божијих, па и наследници ових великих устаника, они нису освајали ништа туђе, нису узимали ништа туђе, али су бранили своје, али зато човек треба да зна како треба да брани своје. Није одбрана само у некој сили у некој моћи, у топузу што би се рекло, како каже Његош: „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовештвом“, да бранимо себе од себе, уз помоћ Божију да нам буде боље и да буде боље овоме народу и нашој држави. Амин!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви Епископ је пререзао славске колаче одборницима месне заједнице Орашац и управи и запосленима у музеју „Први српски устанак“, а потом је Епископ доделио Архијерејске грамате свим заслужним мештанима.

Након Свете Литургије, испред спомен школе „Први српски устанак“ Епископи су одслужили парастос пострадалим војницима и војсковођама у Првом српском устанку чиме је и започета државна прослава Дана државности Републике Србије у току које су положени венци испред споменика Вожду Карађорђу, а након чега је уследео пригодан културно-уметнички програм у току кога су својим говорима се свима обратили Председник народне скупштине Републике Српске Г-дин Ненад Стевандић и председник народне скупштине Републике Србије Г-дин Владимир Орлић.

jереј Немања Искић