По прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже Бог, браћо и сестре! Данас наша Црква прославља Светог мученика Трифуна. Из његовог житија сазнајемо да је он био прост човек. Није имао никакво звање, положај ни образовање. Чувао је гуске. Иако је био прост човек био је испуњен Духом Светим и испуњен благодаћу Божијом. Ту је благодат он непрестано умножавао у себи тиме што је живео благодаћу тј. Христом. Њему је Христос дао моћ и силу не само да лечи болесне људе него и да демоне исцељује. Из овога можемо да видимо како Бог не гледа ко је ко у смислу које звање, образовање, положај или чин има. Бог не гледа по томе човека већ по његовом срцу и ко је у човековом срцу. Ако човек заиста има чисто срце онда ће он на првом месту угледати Бога. Зато је и речено да је благо онима који су чистога срца јер ће Бога видети. Неће видети Бога они који мисле да су на неком нивоу образовања или звања него они који имају чисто срце. Чистог срца су они који имају смирења у себи. Који имају веру у Бога и живе по Богу. Чистог срца су они људи који не само што не чине зло људима него они и не помишљају да чине зло јер знају речи Христове: Како судиш тако ће ти се судити и како мериш тако ће ти бити измерено. Можемо се поучити из овог дивног примера Христовог мученика који је био јак у вери и онда када су га мучили и тражили да се одркне Христа он је остао чврст у томе јер је знао и ако овај живот земаљски изгуби да ће тек онда да живи зато што у њему живи Христос. Зна да ко живи Христом живи вечно. Наш народ сматра Светог Трифуна заштитником винограда, заштитником од громова и земљотреса. Па ево, ми чујемо ових дана, на многим местима земљотреси. Да се замолимо Богу и Светом Трифуну да сачува нас, град и земљу, да сачува род људски. Као што је Господ наш Исус Христос дао моћ и силу Светом Трифуну и тиме га поистоветио са Апостолима јер смо данас чули из Јеванђеља да је Христос слао своје ученике да проповедају народу Јеванђеље, оздрављају људе и да их ослобађају од демонске силе. Прочитајте житије Светог Трифуна па ћете видети како је цар у његово време имао ћерку која је била скренула са ума, што бисмо ми рекли. Била је опседнута демоном. Цар моћан, све би дао да излечи своје дете, није могао да нађе лека све док сам демон из његове ћерке није рекао да је једино може исцелити Трифун. У царству има много Трифуна али Бог открива. Ишли су људи и тражили човека под тим именом. Доводили, није ни један могао све док нису видели човека који је чувао гуске по имену Трифун. Зачудили су се – шта може да зна човек који чува гуске. Он зна много јер зна Бога и живи Богом. Када је дошао исцелио је ћерку овога цара. Тако и Апостоли су ишли и проповедали Христа, лечили болеснике и демоне истеривали о чему нам и сведочи ово данашње Јеванђеље. Такође, данашње Јеванђеље каже да су Апостоли са радошћу враћали са проповеди Христу рекавши како су болеснике исцељивали, оздрављали, демоне истеривали и у овоме можемо да видимо надасве шта је било код ових апостола. Сила Божија и моћ Божија је кроз Апостоле и њихово смирење чинила да они све ово учине. Далеко су били од своје надмености. Ко би се од нас уздржао од неке надмености, а да учини неко чудо и да остане присебан. Сами би се ми погордили. Сетимо се само Пресвете Богородице када јој долази Архангел Гаврило и каже да ће родити Спаситеља света. Која се то жена не би погордила? Она каже: Нека ми буде по речи својој. Слушала је оно што јој се најављује. Њу је начинило Богородицом смирење. Могла је она да одбије благодат Божију али шта добија тиме, а шта губи. Треба свако да има разум и да разуме. Дакле ови Апостоли су далеко били од надмености да они то чине собом и од себе већ кажу: Господе, у име твоје покоравају нам се и демони. Демон неће мирног човек. У кога он уђе он је немиран у сваком погледу. Они кажу по твојој благодати Господе ми истерујемо демоне, а не по својој сили. Господ им каже да се не радују томе што им се и демони покоравају јер има нешто веће од тога, а то је што су њихова имена записана у Књигу живота. То је оно за нас људе хришћане најважније. Да нам имена буду написана у Књигу живота. Наше је име уписано у књигу живота када смо се родили и крстили и ушли у Цркву. Наше име ми подвлачимо, такорећи, кад год примамо Свету Тајну. Када се причешћујемо и чинимо допбро дело ми опет подвлачимо своје име у књизи живота. Како је записано наше име у Књигу живота тако лако може да буде и обрисано. Ко брише наше име? Ми, зависно од нашег живота и вере. Како верујемо и да ли живимо по тој вери. Од тога зависи и наше име да је уписано у Књигу живота. То је и оно по чему ће нас препознати Господ када променимо овај свет и дођемо лицем к лицу, Господ ће нам казати: Добри и верни слуго, над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога. Да будемо сада искрени и сами себе да запитамо како би се ти и ја осећали и да ли би то прихватили у смирењу када би нам неко рекао иди да чуваш гуске. Ако би прихватио у смирењу, то би ми било на спасење и више неголи не знам које звање да имам и сваки од нас. Дакле, да извршимо оно што смо дужни чинити. Дужност је чинити послушност. Господ се обрадовао у тај час рекавши: Благодарим ти Оче што си све ове тајне сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Који су то мудри и разборити? Они који мисле сами по себи и они који мисле да све знају. На крају свега овога Христос је рекао Апостолима: Ево вам дајем власт да стајете на скорпије и змије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити. Све то зависи од наше вере. Сада када би се ми нашли у окружењу најотровнијих змија, да ли би имали снаге да згазимо? Можда би покушали али би нас одмах страх ухватио јер су оне отровне.Чим си се поколебао значи да ти је опала вера. Апостоли су вером прихватили сваку реч Христову, хранили се речју Христовом и живели речју Христовом и зато су чинили чуда у име Христово. Христос се обрадовао када су му Апостоли казали шта су све учинили онако као што се сваки родитељ обрадује напретку свога детета. Када се обрадује онда он то дете грли и воли и том детету помаже да још више узраста у добру, ами смо деца Божија. Воле нас родитељи. Воле нас и браћа и сестре и људи. Све је то лепо и потребно али нас нико не воли као Бог. Зато што је Бог само љубав и када нас Бог воли морамо знати и имати на уму да нас воли овакве какви јесмо. Док и ми не заволимо Бога нећемо заволети ни Цркву, ни Јеванђеље и што је најгоре нећемо знати да заволимо сами себе. Ако та љубав која је у нама није од оне божанске љубави онда она, као што знате прође јер је људска. Зато је божанска љубав постојана и што год више чезне човек за љубављу Божијом онда све више чезне за Христом, Јеванђељем, за Црквом и за заједницом. Све више жели да се прилагођава заједници, а не да заједницу прилагоди себи. Људи без љубави и вере према Богу хоће себе да ставе испред Бога иако у магновењу никада не би то урадили.

Имамо слободу да изаберемо каквим ћемо животом живети али треба да знамо да ми од тог живота зависи, не само живот овде на земљи, живот у вечности. Овим животом ми зарађујемо, купујемо, живот вечни. Зато је живот озбиљност. Зато нам је Бог дао Бог живот као дар да би осетили да треба да за дар дамо мало и уздарја. Сваки паметан и смирен човек када добије од другог човека коцку шећера рећи ће да га је задужио и треба и он да се сети и узврати том човеку на дару љубави јер да нас тај није волео не би нам дао коцку шећера. Да нас тај не воли не би нам дао чашу воде. Зато Христос каже да ко напоји једног чашом воде или му да парче хлеба он самога Христа храни и напаја. Зато и ми, браћо и сестре, треба да обрадујемо Бога животом хришћанским и јеванђелским. Да обрадујемо Бога што ћемо се трудити да се исправљамо, ане да остајемо стално на неком истом нивоу. Ми смо хришћани до краја овога земаљског живота ученици, а ученик се спрема да полаже испит. Зато су светитељи Божији живели у страху до последњег даха свога да се не огреше па их је тај страх чувао, а онда и тај страх уносио и стид да се не огреше. Човек који нема стида он се Бога не боји и људи не стиди. Да ми обрадујемо Христа тиме што ћемо га сместити у своје срце да би Христос обрадовао нас.

Нека нам да Бог да се Христос вечно рађа у нама, а Он ће се рађати од мере наше вере. Колико верујемо толико ћемо спознати Бога и све оно што нам је потребно за спасење. Када спознамо то онда ћемо заиста поступити по Јеванђељу и по Христовим речима: Иштите најпре Царства небескога и правде његове, а све ће вам се друго додати. Ако слушаш и ако чиниш оно што ти је дато и задато добићеш благодат која ће те носити и чувати. Нека нас Господ сачува, браћо и сестре, од искушења разних која наилазе на нас и нека нас Бог сачува првенствено од нас самих. Како се Свети Владика Николај молио: Господе, сачувај мене од самога себе. Да ме сачува Господ од моје сујете и гордости. Од моје нарцисоидности. Ако нас Бог сачува од тога ми ћемо бити сачувани и не само сачувани него и спасени. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић