Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Живота Марковић, јереј Александар Мирковић и ђакон Александар Ђорђевић.
За певницом је било братство светога храма са верним народом, док су чтецирали: Ђорђе Милутиновић и Димитрије Јаковљевић.
По прочитаном Јеванђељу Преосвећени се обратио верном народу истакавши речи Господа Христа:
“Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Зашто? Зато што без покајања не може да добијемо Царство Небеско. Не можемо ући у Царство Небеско. Шта је покајање него промена? Промена у сваком погледу. У начину понашања, промена ако смо чинили зло да престанемо да чинимо. То је покајање. Изменити и променити себе, и кроз ту промену уселити Христа у себе. Заиста, Христос је послао своје апостоле да проповедају Царство Божије јер је Господ рекао иштите Царство Божије а све остало ће вам се придодати. Шта је то Царство Небеско? То је Господ наш Исус Христос. Где је то Царство Небеско? Није оно ни горе ни доле, то Господ каже да је унутра у нама. Заиста, имати Христа у себи шта је то него Царство Небеско. Бити у Царству Небеском значи живети у радости са Господом и са другима. То Царство су проповедали Апостоли. То је оно што морамо да знамо о апостолима. Не проповедају себе, већ проповедају Господа Христа. Апостоли су преносиоци силе и власти Богочовечанске, они су проповедали Богочовека Христа, домострој Божији, а то је план Божији како Бог спасава човека. Зато ми хришћани ми верујемо у промисао Божији. План јесте управо покајање. Да задобијемо то Царство Небеско. Дакле, апостолство се састоји у томе да они Христа имају испред себе, али они првенствено имају Христа у себи. Можемо ми браћо и сестре да чинимо не знам каква добра али џаба је ако немамо Христа у себи...
Бог Отац је послао Бога Сина свога да спасе човека и род људски. Толико је потонуо род људски да није могао нико да га спасе до самога Бога. Они су испуњавали не своју вољу него вољу Божију. Та наша воља је наше спотицање да задобијемо то наше Царство Небеско. Када хоћемо да говоримо о себи да истакнемо себе, и да мислимо толико високо о себи, и да мислимо да наша воља треба да се извршава... Другим речима човек како кажу свети оци треба да хода овом земљом али да никада не престане да мислимо на Царство Небеско. И ако тако док ходамо овом земљом и живимо на овој земљи а стално мислимо на Царство Небеско онда ћемо се клонити греха, првенствено гордости своје, сујете своје. Одна ћемо пазити на све. Како да се не огрешимо о онога који нас највише воли. Знамо колико нас може волети отац и мајка, али са љубављу Божијом се не може ништа упоредити. Материнска љубав највише личи на Божију. Мајка ће увек да опрости своме детету, под условом да опрости своме детету. Љубав покрива мноштво грехова.”
У наставку беседе Преосвећени се дотакао дарова Божијих: “Шта има човек своје? Скоро ништа. Има дар Божији. Ако је дар Божији то није мој дар. Како могу да се хвалим са даром Божијим да сам позван и призван? Него све је то дар Божији, када то схвати да је све то дар Божији, он треба да на тај дар узврати уздарјем. Да се захваљујемо Богу, да благодаримо Богу. Није нам Бог дао дарове да се гордимо да их умножавамо, да се кроз то умножавање више приближавамо Царству Небеском. Да умножавамо те дарове не само ради себе, него да их умножавамо и дајемо другоме. У томе се састоји хришћанство у давању. А Христос је себе дао за нас... У Христа треба веровати и следовати Га. Не мислимо на слепо следовање, него разумно следовање кроз веру, наду и љубав. Када Господ каже: “На дар сте добили на дар и дајте” овом поуком Христос хоће да подстакне апостоле на смирење да би их тако сачувао од гордости. Зато што је гордост узрок свакога греха. Понео сам се, мислим да сам нешто... ухватила нас је гордост. И све оно у шта улагали у себе, то све пропада услед гордости. Чим си почео да се гордиш, то ти је све пропало. Чим си почео да се гордиш, почео си да понижаваш другога а себе да уздижеш. Господ је у смирењу своме све претрпео ради нас и нашега спасења. Другим речима Христос као да каже: немојте се гордити као да имате нешто велико да дате другима. Јер сте и ви то примили на дар благодаћу Божијом. Свети Владика Николај, каже: “Ако се хвалиш неким својим даровима што се хвалиш када нису твоји?” Ако се хвалиш а нису твоји онда се безумно хвалиш? Јел смо ми сами себи дали живот? Нисмо. Има ли већи дар од живота. Зато апостол Павле каже: “Мудро живите јер су дани зли”, што значи промишљено живети. То наше мудро живљење треба да буде кроз веру наду и љубав. Да би се сачували од греха Господ каже: “Будите смирени и не трчите за богатством јер Господ каже то ћеш све оставити”. Треба да се трудимо да стекнемо за живот све оно што нам је неопходно за живот, али да у свему имамо меру. Нама треба спасење, и зато Господ каже: “Иштите Царство Божије и правде његове а друго ће вам се додати”. Све што смо добили и што имамо то није наше. То је дар Божији, и зато смо дужни да дарове Божије умножавамо и да их дамо на дар другоме. “
“Тело ћемо нахранити овом храном, али души не треба ова наша храна. Ми душу треба да хранимо Христом. Да је хранимо браћо и сестре божанским причешћем, то је храна наше душе. Зато је Господ рекао ко једе моје Тело и пије моју Крв живот има у себи. То је тај прави живот. Живот у Богу и живот по Богу, а живот без Бога верујте није прави живот. То је проћердан живот. Тамо где ћемо доћи чиме ћемо се похвалити? Само својим добрим делима. Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.
ђакон Александар Ђорђевић
