По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

„Христос се јави, браћо и сестре. Наша Црква данас прославља великог угодника Божијег, Светог Теодосија Великог. Човека од велике вере, од великог подвига и труда, од великог одрицања. Као што стоји у његовом житију где се он веома рано срео са Светим Симеоном Столпником, такође још једног великог светила Цркве Христове, који му је прорекао једну духовну величину. Теодосије је то схватио у смирењу и молио се Богу да му просветли разум да служи Богу. Да је он имао веру у Бога сведочи нам његово житије које каже како је он хтео да тражи неко место где ће се подвизавати и да је ставио неупаљени угаљ у кадионицу и идући кроз пустињу угаљ се сам од себе запалио тј. запалио се Духом Божијим. То је био знак да је Св. Теодосије требао ту да се настани и настанио се. Први је зачетник општежића монашкога. Саградио је манастир и ту су се населили многи људи, монаси са различитих говорних подручија и ту је Св. Теодосије направио цркву за сваки језик тј. за онај народ који говори неким језиком. Сви ти монаси су морали да долазе у главну или саборну цркву недељом где се служило на грчком језику. Заиста, Свети Теодосије је био велики светилник Цркве Христове. Својим молитвама и духовним животом растеривао је таму греха и у себи и у другима. Зато се на њега односи овај данашњи Апостол који смо чули где Апостол Павле каже: Тако да се засија светлост у тами и да та светлост освећује и просвећује свакога човека који долази на свет. Дакле, да засија светлост у срцима вашим. Док год не очистимо срце своје, да у њега уђе Господ Христос, у нашем срцу неће бити светлости. У нашем срцу ће бити само тама. У тами зна се ко пребива. Светлост је управо сам Господ наш Исус Христос, јер је Он сам рекао за себе: Ја сам светлост свету, који за мном иде неће ићи по тами. Свако од нас који иде сам по себи и за собом он иде по тами и што је најгоре он и не види да иде по тами али који иде за Христом он је осветљен светлошћу Христовом. Где је светлост Христова ту тама нема приступа. Када је човек осветљен светлошћу Христовом, никаква тама, никаква мука не може да наиђе на човека. И ако наиђе, то наилази по слабости нашој али је светлост протерује. Зашто тама не воли светлост? Зато што светлост открива оно што се у тами догађа. Зато човек који је затворен у себе и у тој својој тами плаши се светлости. Плаши се да неко не обелодани његову унутрашњу таму, његову гордост, сујету и зато се тама плаши светлости. Ко за Христом Господом иде неће никад бити у тами и његов ум, срце, воља и осећање, цело његово биће ће бити у светлости јер је Христова светлост та која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. Као што добро стоји насупрот зла тако и светлост стоји насупрот таме. Светлост и тама немају ништа заједничког. Праведност и грешност немају ништа заједничко. Истина и неистина немају ништа заједничко. Управо, да није те светлости не би се знало да је тама тама. То што је у тами једнога дана ће изаћи на светлост. Треба да се боримо против таме, а грех је тама. Злоба је тама; гордост је тама; сујета је тама; Све оно што није са Христом и уз Христа, све је тама. Господ наш Исус Христос, показавши нам истинитога Бога, дао нам је знање али нам је у исто време дао и светлост да нас ни један лажни Бог не може завести. Онај човек, хришћанин, који је обасјан светлошћу Христовом, њега не може да заведе ни један човек па не знам колико да је паметан и мудар по овом свету мудрости зато што стоји у светлости и у Христу. Прави хришћанин светли не собом већ са Господом нашим Христом и зато је и речено у Јеванђељу: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и да прославе Оца вашега који је на небесима. Људи ће видети наша добра дела али зато ми несмемо да их наглашавамо. Ми, знате, по некој својој слабости, стално истичемо себе. Стално нешто говоримо о себи високо и много више што управо и јесмо. Дакле, ми смо хришћани по Христу и по крштењу но ко је хришћанин. Није хришћанин само онај који се крстио, а не живи животом Јеванђеља и животом хришћанина. Хришћанин је онај који Христа носи у себи, који Христом живи. Хришћанин је човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, светлост, вид, правду. Хришћанин је онај који доживљава вечност у себи као свој рај. Хришћанин је човек који проверава себе Господом Христом, Јеванђељем и Црквом. То је онај који непрестано служи Богу духом и истином. Духом Светим кроз Свете Тајне и Свете врлине. То је хришћанин. Таквом хришћанину Свете Тајне и Свете врлине помажу да се он стално усавршава. Помажу му да стално проверава себе, да стално размишља да ли је данас, бар за једну малу јоту, био бољи хрићанин него што је био јуче. Хришћанин је христоносац и хришћанин је крстоносац. Онај који носи крст свој тј. онај који прихвата све оно што му данашњи дан донесе са благодарношћу. То је оно што је Господ наш рекао: Узмите крст свој и пођите за мном. Ми не можемо да узмемо крст ако се не одрекнемо себе, ако се опет не одрекнемо те своје саможививости. Саможивост човека одводи у самоћу где је он, у ствари, одвојен и од Бога и од другога и самозатворен у себе. Такав човек не може другога да поднесе поред себе. Нисмо ми довољни самима себи. Слаби смо људи. Грешни смо људи. Природа је наша огреховљена. Падамо али устанимо и кад падамо чујмо речи данашњег Јеванђеља које каже: Ко је уморан и натоварен нека дође к мени, Ја ћу га одморити. Узмите јарам свој на себе и научите се од мене јер сам Ја кротак и смирен срцем – каже Господ, браћо и сестре. У гордог човека се не може уселити Бог него у онога који је кротак и смирен. Тај који узима јарам Христов узима на себе Христа, а онда њега Христос носи. Али кад ми узимамо свој јарам, а то је наш терет којим ми сами себе најчешће стављамо и оптерећујемо, онда постајемо слаби и немоћни па се питамо што смо маловерни. Зато што нисмо узели јарам Христов већ јарам своје сујете и гордости. Сав се живот хришћана заснива не на самопоуздању већ на поуздању у Христу јер смо се у Христа крстили и обукли. Христос је узео нас и наше грехе на себе. Немојмо мислити да можемо са и да решавамо проблеме, поготову оне унутрашње. Једино нас Христос одмара и ми се у Христу одмарамо али се у себе се умарамо и замарамо. Није лако владати собом. Лако је владати народом целим него собом. Не можемо владати собом ако се не одрекнемо свега онога што је негативно у нама. Лакше је покорити не знам које народе али покорити себе не можемо ако немамо смирења. Лакше је спустити брдо доле него спустити себе пред ноге Христове и казати Господу да не можеш да носиш самога себе, своје мисли и своје бреме. Треба да се предамо Богу да би Бог узео наше мисли и бремена на себе. Сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо – то чујемо на сваком богослужењу, браћо и сестре. Не можемо да владамо својим мислима, оне постоје у нама. Ми, верујте, и не знамо откуда су али су у нама. Ако човек не чисти своје мисли, како кажу Свети Оци, онда човек почиње да разговара са својим мислима. То значи да не разговараш са Богом већ са самим собом. Ако не пазимо на своје мисли и ту не сасечемо тај корен свога ега, оно ће брзо порасти у велико дрво и заклониће нас и нећемо ништа видети. Не сасечемо ли себе у мислима својим онда ћемо прећи одмах у речи и почећемо да осуђујемо друге и да окривљујемо друге.

Браћо и сестре, да се молимо Господу да нас обаспе светлошћу својом. Да у времену у коме живимо и у стању у коме се налазимо да та светлост нам буде пример да не заспимо у тами. Да се молимо Богу да светлост Христова буде у нама и да нас она просвећује и освећује, а не она светлост коју ја сам замишљам у себи, а ту светлост нисам проверио животом хришћанским и јеванђелским. Господ је наша светлост али зато треба Христа да имамо испред себе, а да би Христа имали испред себе ми треба Христа да имамо прво у себи. Када га имамо у себи онда га имамо и око себе и у другом човеку га видимо. Не видимо ли Христа у себи, не осећамо ли Христа у себи, нећемо осетити Христа ни у другом човеку. Зато ћемо тог другог човека стално обарати и гурати доле да би само био ја изнад, горе. Господ нека просвећује и наше срце и нашу душу и мисли. Господ да нам просветли цело наше биће, а Он освећује и просвећује наше биће светлошћу својом ако је Христос у нама. Бог вас благосовио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић