После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данас наша Црква слави два светитеља који су из рода нашега. Игумана Пајсија и светог ђакона Авакума. Ова два монаха живела су у манастиру Трнава код Чачка где су их Турци ухватили и дали им да носе кочеве на раменима до Београда где су их набили на њих на Калемегдану. Ако читамо њихова житија ова двојица нам могу бити примери како се верује у Бога, како се вера чува и како се вера брани. Можемо да видимо такође да су они све за Христа давали али Христа ни за шта. Заиста су били јаки у вери. Веровали су у Бога и веровали у Васкрсење Христово и у своје васкрсење и ту веру исповедали не само душом и срцем него речима и делима. Ђакон Авакум, како каже житије, је био млад и леп и просто су се Турци дивили његовој лепоти и духовној и спољашњој. Мајка, која га је пратила у смрт, молила га је да се бар за тренутак одрекне Христа, рекавши да је Бог милостив и да ће опростити. Ђакон Авакум јој се захвалио рекавши: Мајко моја, на млеку ти хвала али не хвала на таквоме савету. Срб је Христов, радује се смрти. Ко се боји Бога тај се не боји ни човека ни демона – изговарао је то ђакон Авакум док су га набијали на колац. Заиста, браћо и сестре, овај дивни младић као и његов игуман Пајсије су и буквално послушали речи Христове које кажу: Ко не узме крст свој и не пође замном и не одрекне се себе, не може бити мој ученик. Они су узели тај крст и носили га знајући да док год га носе да ће крст носити њих и да ће вером и крстом побеђивати све невоље и сва искушења и све непријатеље. Зато су они заиста у свом животу применили оне речи Христове које гласе: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И ко се одрекне мене – каже Христос – одрећићу се и ја њега пред Оцем својим небеским. То је оно браћо и сестре што ми као хришћани и крштени људи треба да стално имамо на уму, а то је да се усавршавамо у вери, нади, љубави. Да веру чувамо да би нас вера чувала. Тако је то било кроз истодију хришћанске цркве, тако је то било и кроз историју српскога народа. Када узмемо да читамо историју српскога народа видећемо како је она дуготрајна, мукотрајна али истрајна. Само зато што су имали јаку веру. Нису се плашили ни непријатеља који ће их убијати због тога што верују али су знали да после овога живота настаје онај прави живот. И овде је на земљи прави живот ако живимо у честитости и чистоти, у љубави према Богу и једних према другима. Ако смо спремни да се жртвујемо за другога, то је права љубав. Зато Христос каже: Нема веће љубави да ко и живот свој положи за другога. Ова двојица светитеља заиста су положила живот за Бога али и за свој народ. Њихова проливена крв, може се рећи, била је проливена крв за нове мученике из српскога рода. А зар их је мало, браћо и сестре? Нема веће казне за човека хришћанина него кад изађе пред лице Божије и да му Бог каже Ја те не познајем зато што си се ти одрекао мене. Како да не познаје Бог своје најмилије створење? Како да не познаје Бог човека ради кога је он и сишао на земљу. Због кога је страдао, крв пролио и васкрсао. Све ради нас и ради нашега спасења. Дакле, Бог који промишља и о оном црву под кором, а камо ли да не промишља о човеку. Само је потребно да човек верује у Бога и осећа присуство Бога. Вера нам је потрбна јер ми њоме Бога усељавамо у себе. Да имамо то на уму да се не смемо уплашити. Нећемо се уплашити ни невоља ни мука, ни страдања, ни патњи, ни искушења ако смо чврсти у вери. Један од примера ћу навести. Ако читамо Свето Писмо, видећемо како је Апостол Петар, када је видео да Господ иде по мору као по сувоме, уплашио се, а Господ му каже да се не плаши. Овај да би проверио и поверио да ли је то Христос каже: Ако си ти Христос кажи ми да и ја пођем до тебе водом. И све док је Апостол Петар гледао у Христа, док је имао веру у Христа, ишао је по води као и Христос али када је само смакнуо поглед са Христа одмах му је и вера ослабила. Видео је и морске таласе, а знате какви могу да буду морски таласи, почео је да тоне. Када је видео да почиње да тоне завапио је Богу рекавши: Господе спаси ме, погибох. Господ му одговара са маловерни, зашто си посумњао. Зато наша вера не сме да буде маловерна. Наша вера не сме да буде сујеверна. Вера је огромна наука. То је нешто чему се треба стално учити јер вера нама проширује наше видоке. Оно што не можемо разумом људским да схватимо вера је та која нам помаже да пређемо ту границу нашег ограничења. Када је Господ рекао: Који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем небеским – из ових Христових речи можемо видети како Господ вечношћу нормира и процењује веру својих следбеника. Прикован душом за вечност, следбеник Христов, пролази кроз огањ страдања исповедајући Христа као Бога и Спаситеља. Заиста, браћо и сестре, ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као богочовека и Месију он добија Христа за исповедника своје вере пред Оцем небеским. Добија Христа за сведока. Ми смо имали један дуги период, деценијама, када смо се на жалост и стидели и плашили да верујемо у Бога. Имало је и оправдања и једнога и другога у смислу слабости људске али смо и тада имали те горостасе наше вере, наших светих предака, који су нам веру пренели и усадили и који су нам били примери да и ми не поклекнемо. Ако узмемо историју српскога народа, видећемо како је она истрајна зато што је народ веровао и што су се људи састајали и причали и певали о Богу. Када узмемо историју неких других народа и видимо да су били сто или двеста година нечији робови, они су се асимилирали и нестали са лица земље. Наш народ није био роб ни сто ни двеста година већ сами знате, петсто година али очувало се. Иако је у то време наш народ био неписмен али је веровао и онда отац и мајка, бака и дека узимали у крило унуче и говорили им о вери, говорили им о светитељима, о јунацима српским. Дакле преносили са колена на колено и то је то предање које, ако узмемо и са теолошке стране гледишта, је старије и од самог Светог Писма. Боље речено, Предање је записано Свето Писмо. Зашто се Господ не задовољава вером која је у нашој души већ тражи да се устима она исповеди? Да би нас побудио на смелост и већу љубав, усрдност и да би нас тако узвисио. Зна Бог наше срце али ми треба не само да имамо веру у нашем срцу него и да је исповедимо јер ће кроз нашу исповест помоћи и другоме коме говоримо шта је вера. Вером се живи више него што се говори. И данас ми имамо људе који су одлични оратори. Знају, научили нешто па причају, причају али далеко је то од онога што треба да буде. Зато вера не сме да буде само на језику. Наша вера треба да буде у срцу и души. Наша вера треба да буде на делима јер вера без дела је мртва као што је и дело без вере мртво. Ко се одрекне Христа као Бога, ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља доживеће најстрашније духовно страдање. Доживеће грижу савести и то је пакао.

Да се молимо Богу да нас научи како да верујемо. Ту нам је опет пример из Светог Писма где су Апостоли гледали Христова чудеса када је болесне оздрављавао, мртве васкрсавао, чинио многа друга чуда па су опет говорили: Господе научи нас да се молимо. Ако будемо научили правилно да се молимо ми ћемо научити и правилно да верујемо и обрнуто. Нека нам Господ помогне и буде у нама. Да Господ мира буде у нама јер ако је у нама Бог онда је човек у миру и са собом, са Богом и једни са другима. Ако човек нема мира у себи свугде ће наилазити на немир. Кад немамо мира немамо ни љубави, а кад немамо љубави немамо ни осећања. Немамо осећај да треба да се жртвујемо, а љубав је жртва јер кога волимо жртвоваћемо се за њега. Вера је да припадам не себи него ономе у кога верујем. Вера је слобода. Слобода да будем слободан од самога себе јер ако је човек испуњен собом у њему нема места ни за Бога ни за другога човека. Зато, браћо и сестре, ми сада идемо у сусрет празнику мира и љубави, празнику Божића. Нека нам Господ помогне да се измиримо са собом и са Богом и једни са другима како бисмо заиста празник мира и љубави доживели у вери односно у радости. Ако тога нема неће нам ни Божић донети некакву радост. Зато је Црква установила пост пред Божић да бисмо кроз пост и молитву припремили себе. Пост је уздржање и зато треба да се трудимо да се уздржавамо. Зато нам треба вера. Зато нам треба осећај присуства Бога. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић