Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,
браћо и сестре, Свети апостол Павле моли хришћане у Ефесу да Христа и веру имају у срцу а не само на језику. Зато он каже: – Молим вас да се Христос вером усели у срца ваша. Овде нас апостол Павле подстиче да разликујемо оно што говоримо од онога шта је у нашем срцу. Зато он каже: – Да се Христос вером усели у срца ваша.

Наша срца треба чистити јер је Христос рекао: – Благо оном ко је чистога срца, он ће Бога видети. Зашто? Зато што је Христос рекао да из срца излазе зле мисли, убиства, крађе, прељубе... Другим речима, у срцу пребива и добро и зло, у срцу пребива и љубав и мржња... и мир и немир. Ако нам је Христос у срцу, онда нам је и Бог у нама. Ако Христа нема у срцу, нема Бога у нама. Свети Оци кажу: – Ако ли ти је Он само на хартији или на зиду, или у музеју прошлости па макар га ти и називао Богом, он је једна врста играчке. Зато се треба чувати да се не поигравамо са Богом, јер сваки онај који се поигра са Богом, неће остати некажњен. Кад се поиграмо Светињом Божијом ми се поигравамо Богом.

Срце је мали орган, али толико може да се прошири да се у њега смести Бог који је већи и од неба и од земље. Толико срце човеково може да буде растегљиво. Али исто тако срце човеково може да буде и спрчено (скупљено, скучено) да у њега не може нико да уђе осим онога који је своје срце испунио собом, а не Богом. Треба чувати своје срце да се у њега усели Бог. А кад се Бог усели у срце човеково, његово је срце испуњено, попуњено. У његово срце нема више шта да стане, а тим пре не може у њега никакво зло да стане, јер је срце човеково попуњено Богом. Ако ли се пак у њега усели цео свет а у њему нема Бога, његово је срце празно.

Срце човеково је најомиљенији дом Божији. Зато Господ и каже: – Ево стојим крај врата твога срца и куцам. Другим речима тражим да ти отвориш по својој слободној вољи да уђем. И ако отвориш врата свога срца ући ћу Ја са својим Оцем и Духом Светим и населићу се у твом срцу.

Е, то је врло важно да треба да стражаримо нам својим срцем. Зашто се стражар тамо поставља? Да чува оно што је драгоцено. Ако не чува, лопов ће покрасти то благо, за које је задужен стражар да га чува. А наше највеће благо јесте Бог. То је наше највеће богатство. Имамо ли Бога у себи, све ћемо имати, јер нам онда Бог све даје. Немамо ли Бога, највећи смо бедници и сиромаси.

Дакле, нека се Христос усели у наша срца и срце ће наше тада бити испуњено врлинама: вером, надом, љубављу, поштењем и милосрђем. Но Христос се не може другачије уселити у срца наша до вером нашом браћо и сестре.

Апостол Павле каже вером ходимо а не знањем. То не значи да вера није знање. Напротив. Вера је огромно знање. Зато треба веру учити. Али да би се научили о вери, треба вером да живимо. Дакле, ако ли вере нема у срцу нашем, онда ће и вера и Христос бити само на нашем језику, или на хартији, или на зиду, па ћемо се хвалити: – Ја верујем, ја носим Христа... Ако је то заиста тако онда треба да проверимо себе каква нам је вера? Каква нам је то корист држати и веру и Христа на језику а немати га у срцу своме. Ништа то не значи. Свети Оци кажу да када држимо веру и Христа на језику ми тада држимо смрт. Ми се тада само служимо Христом и вером а не служимо Христу и вери.

Свети Оци опет кажу: – Не помаже жедном вода само на језику. Ако смо жедни па само додирнемо језиком воду хоћемо ли се напити воде. Хоћемо ли осетити задовољство. Нећемо. Дакле, не само на језику потребно нам је да спустимо живога Христа у срца наша и тек тада ћемо се напојити истински и осетићемо сладост неисказану и зато када човек окуси Свето Причешће (то је најбољи начин нашег сједињења са Богом) треба га чувати као бесцен благо.

Треба увек да се молимо Богу да би очистили срце своје од свих оних гостију који смртоносно утичу на наш живот. Да се очистимо од њих и да се Христос усели у срца наша. Ко има Христа у себи носи га у срцу своме, у своме уму, у своме бићу. Тај је човек испуњен вером, радошћу и непроцењивим благом.

Дакле, да би се Христос уселио у срца наша треба да живимо правом вером, јер се Бог усељава у нас вером. Кад кажемо правом вером ту не мислимо на маловерје и на сујеверје него на ону праву јеванђелску веру и да се молимо као некада што су се молили апостоли Христови: – Господе, дометни нам вере, јер је све могуће ономе који има вере.

Нека нам Господ помогне да Христа и веру имамо у срцу своме и да том вером ходимо, а не неком измишљеном вером. Да би Христос био са нама треба да га имамо у нама, а кад га имамо у нама, Он је и око нас, Он је испред нас, Он је увек са нама,

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају је владика поделио иконице као видљиви знак благослова окупљеним верницима који су се данас сабрали у Бресничкој светињи.