Беседећи верном народу Владика Јован је рекао: „Чули смо речи Христове које се односе на све људе садашњег, прошлог и свих будућих времена, а те речи Христове кажу да је Господ рекао: „Ништа није сакривено што се неће открити, нити сакривено што се неће дознати.“ Даље продужава: „Оно што у мраку рекосте чуће се на виделу, оно што у одајама шаптасте проповедаће се на крововима. Кажем вам, не бој те се оних који убију тело и не могу вам више ништа учинити, него се бојте онога који вас може бацити у пакао.“ Овакве речи могла су да изговоре само света уста Божија, само Онај који све зна и свуда је присутан, свевидећи, срцезналац. Она уста која познају више нас него што ми сами себе познајемо. Када прочитамо ове речи, може нас ухватити страх и да се питамо шта онда? Све што учинимо једнога дана може постати јавно. Не треба да се бојимо, али Господ нас опомиње да будемо одговорни у сваком тренутку да знамо шта треба да кажемо. Није важно само казати већ и знати шта треба да кажемо. Човека могу уплашити ове речи и да помисли „ја сам пропао ја сам готов“! Онда човек улази у себе и почне да преиспитује себе. То је јако добро. Може да се уплаши да Бог све зна о нама. Он зна, али треба то да прихватимо. Да прихватимо да знамо да нас Бог воли, љуби и овакве какви јесмо. Бог подједнако воли и праведнике и грешнике. Бог нас тако воли јер је Бог љубав. Потребно је на ту Божију љубав да одговоримо нашом људском љубављу, јер без богољубља нема ни човекољубља, нити без човекољубља има богољубља. Да знамо да нас Бог воли. Зато верујући човек тражи себе у Богу. Када пита Бога шта ћу да чиним, шта ми заповедам да чиним, Господ одговара да воли свим срцем својим, свом душом својом, својом мишљу, јер Бог зна и наше мисли, не само наше речи наша дела и да волимо другога као себе самога. У свему овоме је потребно да ми трагамо за Богом, а он је ту а ми само треба да знамо како треба да га тражимо да га нађемо и да се он усели у нас. Кад трагамо за Богом, трагамо и за собом. Тражећи Бога, трагамо за собом: јесмо ли у Богу или нисмо у Богу? Када тражимо Бога налазимо себе, јер се Божије само Богом познаје а човек је икона Божија, прилика Божија. Човек може да тражи себе целог живота и не пронађе себе. Не само себе него неће пронаћи ни Бога. Зато је потребно да пронађемо Бога да би пронашли себе. Да тражимо милост и љубав Божију и онда ће нам бити јасније ове речи Христове: „Ништа није тајно што се неће дознати.“ Ове речи су се првенствено односиле на Свете апостоле где Господ њима говори да ће открити сва ваша невиност, јер су људи осуђивали апостоле, где ће се открити сва њихова невиност зашта су их људи оптуживали. Ми смо склони да оптужујемо другога, али никако да оптужујемо себе. Никако да пронађем себе у себи, а не могу да пронађем кад немам Бога у себи. Бог нам је дао другога, свакога који је поред нас, да се са њим спасавамо и да га прихватимо такав какав јесте. Не треба много да бринемо да поправиљамо другога. На првом месту треба да поправимо себе. Ако поправимо себе и онај који је поред нас приметиће да смо се поправили да смо се исправили па ће и он почети да се поправља и да се исправља. И обрнуто када себе упропашћавамо, упропашћавамо и све око себе. Одговорни смо сваки за свакога зато су примери важнији од хиљада речи. Дознаће свет спасоносне вести које свет заглушује својом хуком и Господ каже апостолима:„Почекајте само још мало и сами ће вас називати спасиоцима и добротворима Васељене.“ То се заиста збило. Христове речи односе се на наш свакодневни живот: шта год неко учинио у овоме свету, било добро или зло, биће откривено не само у наше време. И то би било добро да буде у наше време да знамо да се покајемо, али ако се не открије у наше време откриће се у будућем веку. Зато не смемо да се замајавамо, мислећи није нико од људи видео шта смо учинили. Заборављамо на Бога да је Бог свевидећи, свезнајући, свеприсутан и Он је стуб у нама и са нама да нам да божанске силе и моћи да се трудимо да живимо ваљано, поштено и честито и да стално проверавамо себе, а не друге. Када Господ каже: „Не бој те се оних који убијају тело, већ оних који вас могу у пакао бацити“, јер душа је вреднија од целога света. Наше тело може да убије ко хоће, ако нема стида, срама и осећаја греха може да убије тело. Нашу душу убија наш не покајани грех. Грех убија душу. Наша немарност за спасење и духовни живот наше не осећање да се сећамо живога Бога да чинимо добро. То убија нашу душу. Човеку је дата врховна власт над својом душом и човек господари хоће ли је спасити или је неће спасавати. Човек има власт погубити је или сачувати је за живот вечни. То човек решава, а Бог прима наше решење:“ Јесмо ли решили да будемо неваљали – прима Бог“. Неће одбацити ни када смо решили да будемо добри. Бог прима и када се одлучимо да чинимо добро. Сам човек одговара за себе да ли ће живети у рају са Богом или у паклу. Шта је пакао? Неки наши „проповедници “ говоре да ће се човек мучити у огњу и када би било тако, човек би изгорео и нестао, али човек није створен да нестане, већ да живи вечно. Шта је то огањ? То је када изађемо са овога света и почне да пече савест што смо проћердали овај земаљски живот какао не треба, што га нисам живео јеванђелски како треба. Савест је неумитни судија. Овоземаљски судија може човека да казни и ослободи, али савест је опасна ако човек успава своју савест и склон је да чини свашта јер га савест више не опомиње. Молимо се Богу да га тражимо јер Бог воли нас. Зато не смемо да паднемо у очајање када погрешимо, јер нормално је и да погрешимо, већ да не очајавамо ни кад пропаднемо али да не изгубимо веру. Ми данас славимо два светитеља: Светог цара Уроша Нејаког и Јоаникија Девичког. Свети Цар Урош је владао у врло тешком времену али није очајавао и сачувао је веру и Бога се није одрекао. Сачувао је веру и у себи и у народу. У тропару смо чули како је оставио велику жалост у народу када га је Господ призвао себи. Он се борио за своје спасење али и за спасење народа којег му је Бог дао. Свети Јоаникије Девички чудотворац – велики угодник Божији и велики чудотворац. Бог га је удостојио да његово тело буде нетрулежно и ево га и данас у манастиру Девичу. И данас има шиптара који и данас долазе на његов гроб и траже исцељење и добијају га. Замолимо Бога и Светог Јоаникија за исцељење и душе и тела а оболели смо и душом и тело само што то често и не осећамо. Да се молимо Богу да уселимо Бога у себе да Богом живимо и да Богом мислимо, а онда неће никакво зло да се зачне јер све почиње од мисли па се претвара у речи а потом и у дела. Има једна дивна молитва где се каже: „Ти знаш и моје грехе које још нисам учинио.“ Када човек носи Бога у себи у њему се откривају многе тајне од онога који нема Бога у себи. Нека нас молитве Светог цара Уроша и Светог Јоаникија сачувале за вечност. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних Владика је поделио свој Архијерејски благослов и иконице вернима.

протођакон Мирослав Василијевић